Рајдинг маунтин један је од многобројних националних паркова Канаде који се налази у покрајини Манитоба. Парк, лоциран у преријском крајолику Паркланда у коме доминира пољопривредно земљиште, својим контрастом даје посебну лепоту овој руралној области, изузетно очуваним екосистемом, резерватом животиња, бројним пашњацима, брдовитим пределима, језерима, и листопадним шумама. Парк је „дом” вукова, муса, лоса, црних медведа, стотине врста птица, безброј инсеката и заточених стада бизона. Рајдинг маунтин не представља само један део моћног природног окружења канадског Запада - већ и убедљиву снагу - која је обликовала не само географију непрегледне преријске равнице Манитобе, већ и ток њене историје и искуство бројних генерација људи који су живели, живе и путују кроз овај природни простор.Great Canadian Parks (Manitoba) Riding Mountain National Park Manitoba www.canadianparks.com, 2013.
Полазећи од ових вредности оснивање националног парка Рајдинг маунтин 1929. године имало је за циљ да се обезбеди заштита екосистема овог величанственог природног подручја, које се простире на 2.969 km², од радикалних промена екосистема изражених на околном пољопривредном земљишту и у економски развијеним подручјима. Оснвивање парке такође је требало да обезбеди правилно газдовање и управљање његовим ресурсима, а код посетилаца створи свест и потребу да разумеју, цене, и уживају у лепотама парка, на начин који не доводи у питање његов интегритет и девастирање. Оснивање и статус Предлог да се у источној Манитоби оснује национални парк природе први пут је покренут 1919. године. Тада је за национални парк у Манитоби предложена други локалитета од садашњег, подручје у близини реке Вајтшел. Међутим предлог је убрзо пао у заборав све до 1927. година, када је један члан Парламента за руралну општину Спрингфилд, примио писмено предлог од службе Националних паркова Канаде да у источној Манитоби треба основати Национални парк природе. Како нису сви предлагачи у Парламенту Манитобе нису били за то да се парк оснује на подручју реке Вајтшел, преовладао је предлог служби из руралних општина Манитобе да се национални парк оснује у области шума и резервата Рајдинг маунтин, са образложењем да је ова област приступачнија систему аутопутева, да је ближа градовима Паркланда и да и у њему живи једно од највећих крда бизона у Канади. 250px|мини|лево|Источна капија, изграђена 1933., у години свечаног отварања парка После вишемесечног већања, и коначне одлуке Владе Манитоба да ова покрајина може имати само један национални парк, наложено је да се на основу процене од стране стручне комисије у оба подручја донесе одговарјућа одлука. Комисија је одлучила да комплексу шума и резервату Рајдинг маунтин треба дати предност у односу на подручје Вајтшел, али да се из парка треба изузети 180 km² у обласи језера Кри лејк, што је на захтев локалних општина одбијено) уз образложење да цело подручје око Рајдинг маунтина треба да постане национални парк, „јер је ово подручје острво дивљине окружено морем пољопривредног земљишта”.
Тако је коначно 1929. године Рајдинг маунтин проглашен за национални парк и 26. јула 1933., свечано отворен, на основу Закона о националним парковима Канаде из 1930. године, у коме између осталог стоји:
Године 1986. Организација Уједињених нација за просвету, науку и културу (УНЕСКО) означила је Национални парк Рајдинг маунтин и околно подручје као резерват биосфере, у оквиру свог програма „Човек и биосфера”. Тако је он постао један од 621 резервата биосфере (BRs) у 117 земаља широм света, и један од 16 који се налазе у Канади.Canadian Commission for UNESCO & Canada/ MAB. 2001. Riding Mountain Biosphere Reserve. Periodic Review Report 2000.
Положај и пространство Национални парк Рајдинг маунтин се налази у југо-западном делу покрајине Манитоба, у близини географског центра Канаде, на 20 km јужно од највећег града Паркланда, Дофена. Његов средишњи део удаљен је северозападно од Винипега, северно од Брендона, и северно од међународне границе Канаде са САД. Већина земљишта који окружује планинску област парка је, равничарско и претежно је намењено пољопривреди.
Локацијске координате парка су око 50°N северно и 100°W. Укупна површина биосфере Рајдинг маунтин НП је 1331.8 ft², са централном зоном од 270.8 ft², тампон зоном од 26.8 ft² и прелазном зоном од 1034.2 ft². Административно гледано, централна зона НПРМ је федерално уређена; транзиционом зоном управља укупно 12 општина (од 1. јануара 2015. године) које владају у околни националног парка Рајдинг маунтин.
Географске карактеристике Рајдин маунтин је настао као одрон стеновите масе или блока, који се одвојио од залеђа и сурвао у његово подножје.Геолошка терминологија и номенклатура VIII-2 Инжењерска геологија, Завод за регионалну геологију и палеонтологију Рударско-геолошког факултета, Универзитет у Београду, Београд, 1978. Зато се, геоморфолошки гледано за Рајдин маунтин може се рећи да је настао тако што су се седиментне стене које су биле теже од околног кречњака колувијалним процесом, тј. наглим откидањем и стропоштавањем стенске масе спустле низ стрме падине планинске области - која се протеже од Паркланда све до северног Саскачевана, где је формирана сличне брдска област.
Иако је највећа висина Рајдин маунтинa 756 метара, гледано у односу на њене највише ободне делове на североисточној страни, и равницу (прерију) које је окружује са свих страна, она делује као висока планина.
Парк карактерише разноликост пејзажа: зимзелене и листопадне шуме, таласасто земљиште, долине, језера и потоци. Као планински плато у центру Северне Америке, парк је раскрсница где се прерија, и северна област листопадних облика живота и станишта меша.
Манитоба је познат и по хиљадама „преријских јама” - језера свих димензија која су остала након повлачења глечера. Оне су сада уточиште воденог света, риба, птица и инсеката. Рајдин маунтин парк данас је једно од ретких места са настањеним деловима у Манитоби, где није извршено одводњавање „преријских јама” и орање њиховог пода.
Клима Због нешто веће надморске висине и северно континенталне локације парка, клима се одликује великим осцилацијама, карактеристичним за континенталну климу канадских прерија. Лета су топла због преовлађујуће ваздушне масе са југа и југозапада. Зиме се одликују хладним фронтовима који се селе са севера и северозапада. На простору Манитоба одрона, на турбуленцију ваздушних маса утиче мноштво језера и других мочваринх терена, које доприноси повећању конвективних облака и пљускова у летњим месецима.
Просечно трајање вегетације (од просечног датума сетве до просечног датума првог мраза) је 72 дана. Значајно је изражена варијабилност у трајању вегетационог периода који се у 21. веку у парку мења се из године у годину.
Језера и потоци, обично се заледе почетком новембра, а стални снег може пасти чак и раније. Зима је прилично уједначено хладно. Пролеће које почиње у априлу значајно касни у односу на равничарски део области Паркланда. Летња сезона је од средине јуна до краја августа. Јесењи месеци су можда најпријатнији део године, са умереним температурама, и природом ослобођеном од штеточина.Soper, J. Dewey, "The birds of Riding Mountan National Park, Manitoba, Canada" (1953). Other Publications in Wildlife Management. Paper 75 U: www. digitalcommons.unl.edu.
Средња годишња количина падавина је 47,6 cm. Лето које обично кратко траје, карактерише се релативно честим олујним падавинама, у јуну, јулу и августу. Највише снега јавља у децембру и марту, а зима има тенденцју дужег трајања. Изузетно хладни дани се обично јављају у јануару или фебруару, са просечном температуром од - 13.8 до - 27.3 °C. Најтоплији дани су у јулу, када је просечна температура око 17,3 °C, а повремено у појединим подручјима и до 32,3 °C. Средње дневне максималне и минималне температуре у јул су 8,3 и 23,9 °C. Без обзира на јако топле летње дане, ноћи су увек пријатне.
У парку као и на простору Јужне Манитобе и југоисточног Саскачевана дувају претежно два ветра, северозападни и југоисточни. Међути ово ветрови су мање снаге од оних у руралним подручјима око парка. Ово је последица већих фрикционих утицаја, на струјање ваздуха, таласастог терена и шумског покривача. У принципу, парк има значајну варијацију у средњој брзине ветра из месеца у месец и из једног правца у други. У децембру, јануару и фебруару брзина ветра је најмања. У овим месецима, међутим, повремени јак ветар може ограничити путовање било које врсте кроз парк јер може бити веома опасан.
Национални парк „Рајдинг маунтин“, рељеф и вегетација.
Становништво На ширем простору Резервата биосфере Рајдинг маунтин живи 29.758 становника (према попису становништва Канаде из 2011 године), са просечном густином насељеностри од 2,8 особа по квадратном километру. У области која је у непосредној надлежности Националног парка Рајдинг маунтин густина насељености је 2,2 становника по квадратном километру.Stadel|fir Christoph, A Mountain in the Prairies – the Riding Mountain Biosphere Reserve, Manitoba, Canada Eco.mont: Journal on Protected Mountain Areas Research, , Приступљено: 2. 7. 2016.
Језера Audy Lake Baldy Lake Bob Hill Lake Clear Lake Grayling Lake Guun Lake Long Lake Katherine Lake Kinosao Lake Moon Lake Muskrat Lake South Lake Taner Lake Tison Lake Whietewater Lake Whiripool Lake Deep Lake
Фауна и флора Када су Паркланду формирани први паркови природе 1929. године, мало се знало о дивљим животиња, или су базе података о фауни биле непотпуне. Већина доступних информација односило се на крупну дивљач и сисара са крзном. Прелимлнари орнитолошка истраживања започета су од стране Ангуса Шорта и Ричарда Сатона, у 1938. и 1939. години. Свеобухватна истраживања фауне Паркланда настављена су од 1940. до 1946. године, према извештају Министарство унутрашњих послова у Отави, које је дало дозволу за њихово спровођење. Евиденција која је касније консолидована и обједињена са осталим доступним подацима данас се налази у Народном музеју у Отави.
Мада је последњих 200 година дошло до драматичног смањења дивљачи у већем делу Северне Америке, здраве популације биљака и животиња и даље су присутне на простору националниог парка Рајдинг маунтин, у којима данас живи 669 врста биљака, 20.000 врста инсеката и паукова, већи број врста риба, 16 врста водоземаца и гмизаваца, 233 врсте птица и 60 различитих врста сисара, укључујући људе. Парку се такође може похвалити чињеницом да је станиште једне од највећих популација црних медведа у Северној Америци, као и стаништем око 40 бизона (према подацима из 2016 године), првобитно увезених из Алберте 1931. године.
Специфични, геолошки, географски и климатски услови значајно су утицали да се у парку формирају различита станишта са изненађујуће великим бројем различитих врста фауне и флоре. Парк је познат по специфичном дивљем цвећу и широком спектру друге јединствене вегетације, која у већини случајева не постоји нигде другде у преријским регионима Канаде. Фауна На западу парка, ивица одрона постепено прелази у благо таласасти крајолик са планинским пропланцима, на којима преовладавају бројне биљне и животињске заједнице. Велики крда јелена окупљају са на ливадама а чопори вукова у околним шумама. Рис и пума насељавају шуме, орлови и орлови рибари гнезде се дуж потока и језера. 300px|мини|Са подручја Алберте 2016. Настањено је стадо од 40 бизона који се успешно приагодило условима живота у околини језера Audy Еспен паркленд је изузетно добро станишта за дивље животиње као што су; белорепи јелен, којот, зец и веверица. У прошлости, огромна крда бизона кретала су у еспен зоном, сада их има око 40. Од великих сисара, поред бизона у парку живе; црних медведа (који може тежити до 400 килограма), лос (мус), јелен и вук.
У парку има тренутно око 3.500 дрвених брана које је изградило преко 18.000 даброва. Таква експлозија популације даброва, ствара проблеме, јер њихове бране спречавају мрешћење рибе у неким областима парка.
У парку постоји најмање 260 врста птица, укључујући и велику лапонску сову.