Поп-Јовичина буна је била српска побуна против турске власти у Босанском пашалуку, у нахијама Дервента и Градачац. Избила је 10. марта 1834. године због економске, националне и верске обесправљености Срба хришћана. Иако су побуњеници углавном били Срби хришћани, њима су се прикључили и поједини Хрвати католици.
Буна је названа по предводнику побуњеника у дервентској нахији, попу Јовици Илићу. Трајала је од 10. до 13. марта 1834. и услед лошег и слабог организовања није имала дугог даха. Између устаника и Турака дошло је до три боја. У прва два сукоба устаници су имали нешто успјеха. У последњој боју који се одиграо 13. марта код села Подновља, недалеко од планине Вучијак, устаници су претрјели пораз. Турци су посјекли попа Павла Чабића, барјактара Саву Губаницу и још око 500 српских устаника. Поп Јовица у овом боју није ни учествовао. Кад је сазнао о поразу код Подновља, тада је распустио своје људе и склонио се у планину Вучијак. По једној од верзија поп Јовица је прешао у Србију и тамо добио парохију. Устаници су имали мало оружја, а муниције свега једну торбу барута, коју је поп Јовица носио стално са собом. Поп Јовица је устаницима говорио да ће добити помоћи из Србије.
Узрок и увод избијања буне Борба босанских муслиманских великаша против увођења царских реформи у Босни, била је скрхана поразом Хусеин-капетана Градашчевића, на Палама код Сарајева, маја месеца 1832. године Хусеин-капетан морао је, већ јуна месеца исте године, да побегне у Аустрију. Босански великаши су сад поново били доведени у покорност султану. Мир који је дошао после пораза Хусеин-капетана није био дугог века. Док је цела султанова војска била у Босни, дотле су се и босански великаши покоравали наредбама царског представника Махмуд Хамди-паше, али чим је војска отишла, великаши поново почињу дизати главе. Кад је Махмут паша покушао да уведе султанове реформе у Босни, наишао је на велики отпор код босанских великаша, који су стали да се побуне; убиства, грабежи и насиље сваке врсте поново су се почела чинити према хришћанском народу. Насиља босанских великаша према хришћанском народу сваким даном су била све тежа и тежа, нарочито у нахијама бањалучкој, бијељинској и тузланској, па су поједини кметови, свештеници и виђенији људи морали да беже из Босне у Србију. После доласка неколицине кметова из Босне, дошао је у Шабац и поп Миле Витковић из села Каразоваца, нахије бањалучке, са још пет виђенијих људи. Босански великаши били су истерали све царске људе и почели да поступају са хришћанима на најсвирепији начин. Они су им претили, а нарочито свештеницима и кметовима „да ће их све кад затворе бирати као рибу из рибњака и да ће их све по седам на један колац натицати”. Заједно са поп Милом Витковићем и кметовима, пребегао је из бањалучке нахије у Аустрију и поп Павле Каран-Твртковић из села Церовљана, одакле су поп Миле и кметови дошли до Шапца, а поп Павле отишао право у Београд. По доласку у Београд, поп Павле је отишао код кнеза Милоша у Крушевац, а из Крушевца обојица су дошли заједно у Пожаревац где су затекли и поп Мила Витковића са кметовима. Сви они су у Пожаревцу молили кнеза Милоша да се код султана у Цариграду заузме за хришћански народ у Босни или да их он сам помогне да се избаве од турског зулума и насиља. Кнез Милош им је саветовао да се врате у Босну и оду везиру у Сарајево, да га моле да им он ако може помогне. Међутим, они су се између себе договорили и Милош је на то пристао, да се у Босну врати поп Миле са кметовима, а поп Павле да остане у Београду. Поп Павле је у Београду становао у конаку кнеза Милоша. Муселими и бегови у разним нахијама, нарочито у бањалучкој, тузланској и бијељинској, радили су што су хтели. Они су у ствари били потпуни господари у својим нахијама. Нарочито је вршен јак притисак на хришћане. Муке и патње хришћана су свој врхунац достигле откако је за везира постављен, септембра 1837. године, Даут-паша па до марта месеца 1834. године. Харач и други намети били су огромни. Трећина, заведена крајем 1833. или почетком 1834. године, падала је веома тешко сиромашним хришћанима. Против увођења трећине народ је „усмено и писмено протестовао, а кад му ти безумни протести нису користили, он се тада прихватио ватре и кубуре, палио и убијао”. Од почетка 1834. године купљен је харач и од малолетне деце, као и од деце која су била у колевци, док је до овога времена био наплаћиван само за мушку децу од 15 година. Харач је даван под закуп, ради чега су закупци цедили народ како су они сами хтели. Места муселима, ранијег капетана, купована су, ради чега су и муселими у својим капетанијама могли радити што је њима било по вољи, ударајући велики намет на народ, да би се на тај начин што више наплатили док су на власти. Нарочито су били чувени по својим неделима према хришћанима муселим града Градачца, Ахмед-бег Градашчевић и дервентски муселим Осман-бег Хаџи Асановић.
Устанак