Џером Силберман (; Милвоки, 11. јун 1933 — Стамфорд, 29. август 2016), познат под псеудонимом Џин Вајлдер (), био је амерички глумац, режисер, сценариста, продуцент и писац.
Каријеру је започео на позорници, а на телевизији је дебитовао 1961. године у драмској антологији Игра седмице (). Иако му је прва филмска улога била улога таоца Јуџина Гризарда у америчком филму Бони и Клајд () из 1967. године, у првој великој улози играо је лик Леополда Блума у филмској комедији Продуценти () из 1968. године, за коју је номинован за Оскара за најбољег глумца у споредној улози. Ово је био његов први у низу пројеката на којима је сарађивао са сценаристом и режисером Мелом Бруксом, укључујући комедије Врућа седла () и Млади Франкенштајн () из 1974. године, за које је сценарио писао и сам Вајлдер и које су номиноване за Оскара за најбољи адаптирани сценарио. Џин Вајлдер је најпознатији по улози Вилија Вонке у америчком дечјем филму Вили Вонка и фабрика чоколаде () из 1971. године, као и улогама у четири комедије са честим филмским партнером Ричардом Прајором: Сребрна линија () из 1976, Шашави робијаши () из 1980, Не видим зло, не чујем зло () из 1989. и Други ти () из 1991. године. Вајлдер је такође био режисер, сценариста и продуцент неколико својих филмова, укључујући романтичну комедију Жена у црвеном () из 1984. године.
Женио се четири пута. Његова трећа супруга била је глумица Гилда Раднер, с којом је глумио у три филма (од којих је два последња такође режирао). Након њене смрти 1989. године од рака јајника, Вајлдер се активно укључио у пројекте за подизање свести о важности превенције, откривања и лечења ове болести; основао је Центар за откривање рака јајника „Гилда Раднер” () у Лос Анђелесу, те с Гилдином психотерапеуткињом Џоаном Бул 1995. године основао удружење за оболеле од рака по имену „Гилдин клуб” () у Њујорку.
Након последњег доприноса свету седме уметности — 2003. године епизодном улогом г. Стајна у ситкому Вил и Грејс (), за коју је добио награду Еми за изузетну епизодну улогу — Вајлдер се потпуно предао писању. Године 2005, су изашли његови мемоари под именом Пољуби ме као странац: Моја потрага за љубави и уметношћу (), а такође је објавио и збирку прича Шта је ова ствар звана љубав? () 2010. године, те романе Моја француска курва () 2007, Жена која не би () 2008. и Нешто да те се сећам: Опасна романса () 2013. године.
Преминуо је 29. августа 2016. године у Стамфорду (Конектикат, САД), од Алцхајмерове болести.
Детињство и образовање Рођен је 11. јуна 1933. године у Милвокију (Висконсин, САД), као син Џин (Бер) Силберман () и Вилијама Џ. Силбермана (). Његов отац Вилијам, руски имигрант јеврејског порекла (баш као и Џеромови баба и деда с мајчине стране), био је произвођач и продавач необичних предмета. Први пут се заинтересовао за глуму када је имао осам година; тада је његовој мајци Џин дијагностикована реуматска грозница, а доктор је Силберману рекао „покушај и насмеј је”.
Као једанаестогодишњак, видео је своју сестру Корин Силберман Перлман () — која је ишла на часове глуме — како наступа на позорници, што га је одушевило. Питао је њену наставницу да ли би и он могао да се прикључи секцији, а она му је одговорила да се може јавити после две године ако и даље буде заинтересован. Дан након што је напунио тринаест година, јавио се наставници и постао њен ученик; ишао је на часове глуме следеће две године. Псеудоним „Џин Вајлдер” је као своје професионално име почео да користи као двадесетшестогодишњак.
Када је Џин Силберман увидела да њен син Џером у Висконсину не може у потпуности да искористи свој потенцијал, послала га је у ; ту је Џером — како сам признаје у аутобиографији Пољуби ме као странац из 2005. године — постао жртва вршњачког насиља и сексуалних напада, пре свега само зато што је био једини Јевреј у школи. После безуспешног кратког боравка у , вратио се у Висконсин те све више интересовао за и укључивао у рад заједнице локалног позоришта. У првој правој представи за коју се плаћао улаз наступио је као петнаестогодишњак, утеловивши лик Ромеовог слуге Валтазара у изведби Шекспирове () трагедије Ромео и Јулија из 1597. године.
Године 1951. завршио је Средњу школу „Вашингтон”, школу која се налази у суседству Шерман Парк на северу Милвокија (Висконсин, САД).
Одрастао је у јеврејској породици, али једина филозофија којом се водио било је златно правило. У аутобиографији из 2005. године је рекао следеће: „Рећи ћу вам која је моја религија: Чини другима оно оно што би желео да други чине теби. Тачка. Терминато. Финито. Немам друге религије. Осећам се баш као Јевреј и осећам се веома захвалним што сам Јевреј. Али ја не верујем у бога или било шта везано за јеврејску религију.”
Студирао је комуникације и позоришне уметности на Универзитету у Ајови, где је био члан братства Алфа епсилон пи ().
Каријера Олд Вик, војна служба и ХБ студио Након дипломирања 1955. године у Ајови, примљен је у позоришну школу „Бристол Олд Вик” у Бристолу (Енглеска, УК). После шест месеци учења мачевању, постао је први бруцош који је освојио Школско првенство у мачевању (). Желећи да проучава Систем Станиславског (, ), вратио се у Сједињене Америчке Државе; у домовини је тада почео да живи са својом сестром Корин и њеном породицом, у Квинсу (Њујорк, Њујорк). Такође, по повратку у САД похађао је глумачку школу ХБ студио ().
Приступио је војсци 10. септембра 1956. године. По завршетку регрутног тренинга, распоређен је у тадашњу Војну медицинску службу и послат у Форт Сем Хјустон на обуку. Тада је добио прилику да одабере било који од војних центара за обуку који су били отворени, а желећи да остане близу града Њујорка и похађа часове глуме у ХБ студију — он се одлучио да служи као болничар на Одељењу за психијатрију и неурологију у Војној болници Вали Форџ у Финиксвилу (Пенсилванија). Убрзо после овога, 17. новембра 1957. године, умире Џеромова мајка Џин (од рака јајника). Џером бива отпуштен из војске годину дана касније, када се враћа у Њујорк. Стипендијом у ХБ студију омогућено му је да постане редовни студент. Након што је неко време живео од осигурања за незапослене и нешто уштеђевине, успео је да себи нађе посао и сам се издржава; међутим, ту се радило о ситним и привременим пословима — као што је онај возача лимузине или инструктора мачевања.
Глума Први ангажмани Први професионални посао у свету глуме добио је у Кембриџу (Масачусетс), и то да игра лик Другог официра у Бергхофовој продукцији Шекспирове комедије Дванаеста ноћ () из 1602. године. Такође је био и кореограф за сцене мачевања.
Након три године студирања код Херберта Бергхофа () и његове супруге Уте Тајром Хаген () који су водили ХБ студио, амерички глумац, комичар, аутор и бивши водитељ Чарлс Гродин (1935) испричао је Силберману понешто о методној глуми и психолошким аспектима Лија Стразберга. Гродин је покушавао да га убеди да напусти ХБ студио и да почне са учењем од самог Стразберга узимајући приватне часове. Неколико месеци после, овај прихвата понуду; бива примљен у Акторс студио ().
Осећајући како „Џери Силберман у Макбету” не звучи баш најбоље, одлучује се да одабере уметничко име — Џин Вајлдер: Вајлдер јер га је подсећало на метадраму из 1938. године Наш град () аутора Торнтона Вајлдера (), а Џин према лику Јуџина Гант из првог романа Томаса Вулфа () из 1929. године по имену Погледај дом свој, анђеле () те такође аутобиографије истог америчког романописца из 1935. године по имену О времену и реци (). Име Џин је исто тако волео и због тога што је као дечак био импресиониран својим далеким рођаком, бомбардерским навигатором из Другог светског рата који је — како Вајлдер сам каже — био „згодан и изгледао сјајно у својој кожној пилотској јакни”. Касније је рекао да ни Џина Вајлдера не може да види како игра у Макбету...
По доласку у Акторс студио постепено је почео да се намеће на сцени, и то захваљујући наступима у Коренима (, 1958) сер Арнолда Вескера () и Послушном љубавнику (, 1959) Грејама Грина (). За Гринову представу Вајлдер је добио награду „Кларенс Дервент” (), у категорији Најбоља изведба глумца у неизабраној улози (). Једна од најранијих Вајлдерових улога на ’даскама које живот значе’ је лик друштвено чудног менталног пацијента Билија Бибита у оригиналној бродвејској адаптацији () романа Кена Кизија Лет изнад кукавичијег гнезда (енгл. One Flew Over the Cuckoo's Nest); антагониста је био Кирк Даглас.
1960-е Године 1963, Вајлдер се појавио на аудицији за главни лик у позоришном комаду немачког драмског писца и песника Бертолта Брехта () по имену Мајка Храброст и њена деца (, ) — у продукцији у којој је глумила и америчка филмска, телевизијска и позоршина глумица и оскаровка Ен Банкрофт (), која га је баш тада упознала са својим момком а данас великом звездом Мелом Бруксом (1926). Неколико месеци касније, Брукс је поменуо да је радио на сценарију мјузикла Пролеће за Хитлера: Хомосексуална врева са Евом и Адолфом у Берхтесгадену (); он је сматрао да би Вајлдер био савршен у улози Леополда „Леа” Блума, те је од њега добио обећање да неће започињати икакве дугорочне пројекте а да га не обавести. Месеци су пролазили а Вајлдер путовао земљом наступајући у различитим позоришним продукцијама; 1966. године се нашао у телевизијској верзији трагедије Артура Милера () Смрт трговачког путника () из 1949. године, а 1967. године добио своју прву праву филмску улогу као талац Јуџин Гризард у америчком биографском криминалистичком филму Бони и Клајд () америчког режисера и продуцента Артура Пена (), у којем су главне улоге играли и Феј Данавеј (1941) и Ворен Бити (1937). Три године се Вајлдер није чуо са Бруксом, али изненада бива позван на разговор са Самјуелом Џоелом „Зиром” Мостелом () — главном звездом Пролећа за Хитлера која је требало да потврди свог сарадника. Мостелов одговор је био потврдан, а Вајлдер добија своју прву главну улогу у играном филму — сатиричној комедији Продуценти (), у којој су главне улоге поред Мостела и Вајлдера играли и Дик Шон () и Кенет Марс ().
Продуценти су на крају постали култни класик комедије; Мел Брукс је добио Оскара за најбољи оригинални сценарио (), док је Џин Вајлдер номинован за Оскара за најбољег глумца у споредној улози (). Упркос томе, Бруксов први режисерски подухват није остварио очекивану зараду нити добио жељене критике; критичарка Рената Адлер (1937) из Њујорк тајмса написала је рецензију филма и исти поменула у контексту „најцрњег хумора с колеџа”.
Вајлдер се 1969. године преселио у Париз, где је прихватио главну улогу у америчкој филмској комедији Алана Дејвида „Бада” Јоркина () под називом Почните револуцију без мене (), у којој су 1970. године такође глумили Доналд Садерланд (1935), Хју Грифит (), Џек Макгауран (), Били Вајтло (), Орсон Велс (), Виктор Спинети () и Ева Аулин (1950). Радња комедије која је и својеврсна пародија одвија се током Француске револуције, када двојица близанаца (Вајлдер и Садерланд односно и ) бивају замењени по рођењу; један тако доспе код племићких а други код пучких родитеља, те се током револуције нађу на супротним странама и у низу апсурдних ситуација. Након што се снимање завршило, Вајлдер се вратио у Њујорк, где је прочитао текст за филмску комедију Кваксер Фортјун има рођака у Бронксу () из 1970. године, режисера Вориса Хусејна и сценаристе Гејбријела Волша; моментално је позвао продуцента Продуцената Сиднија Глејзијера () како би нашли савршеног режисера за филм. Жан Реноар (), француски глумац, режисер, сценариста, продуцент и писац из ере немог филма, био је први кандидат; међутим, он је рекао да може почети с радом на филму тек за годину дана. Због овога су изабрали телевизијског и филмског режисера, поменутог Вориса Хусејна. Маргарет Рут „Марго” Кидер (1948), глумица и активисткиња, изабрана је за Вајлдерову сарадницу; снимање се одвијало на локацијама у ирској престоници Даблину и оближњем градићу Бреју односно Ардмор стјудиоусу (), августа и септембра 1969. године.
1970-е