мини|Територија Вампаноага на почетку 17. века Вампаноази (енг. Wampanoag, , вам. Вомпанаак) су алгонквински народ, који је пре контакта са Енглезима на почетку 17. века насељавао југоисток данашње америчке државе Масачусетс (укључујући и острва Мартас Вињард и Нентакет) и крајњи исток државе Род Ајланд. Њихова територија се простирала на западу до залива Нарагансет, на југоистоку до полуострва Кејп Код и на североистоку до града Плимута. Према процени Џејмса Мунија, око 1610. Вампаноага је било око 6.600, само на острву Мартас Вињард живело их је око 3.000. Били су полуномадски народ, узгајали су кукуруз, пасуљ и бундеву, али су и сакупљали дивље плодове и бавили се ловом и риболовом.
Између 1615. и 1619. године Вампаноази су били жртве епидемије заразне болести, не зна се поуздано које, али највероватније богиња или лептоспирозе. Смртност је била веома велика. Губици су били толико велики да су неколико година касније енглески колонисти били у стању да веома лако оснују своја насеља у колонијама Плимут и Масачусетс Беј. Више од 50 година касније у Рату краља Филипа (1675—1676) убијено је око 40% Вампаноага. Већи део преживелих мушкараца је продат у ропство на острву Бермуда или на Западноиндијским острвима (Антилима). Многе жене и деца су продати у ропство у Новој Енглеској.
У историјским документима Вампаноази након краја 18. века више нису помињани, али ипак нису престали да постоје. Преживели су остали на својој традиционалној територији, где су се мешали са припадницима других народа, прилагодили су се променама, али су успели да очувају неке аспекте своје културе. У САД је 2010. живело 2.756 Вампаноага. Последњи говорник вампаноашког дијалекта масачусетског језика умро је пре више од 100 година. Међутим, Вампаноази су 1993. године започели процес ревитализације језика, захваљујући коме је вампаноашки поново постао живи језик.
Име Вампаноаг значи „Источњак”, или дословно „Људи Зоре”."Wampanoag." Реч Вапанус се први пут појавила на мапи Адриана Блока из 1614. и била је најранији приказ вампаноашке територије у европским изворима. Према имену једног од вампаноашких сахема Вампаноази су називани и именом Масасојит.
Џон Смит је 1616. погрешно назвао целу Вампаноашку Конфедерацију именом Поканокет по једном од њених племена. Име Поканокет је коришћено у раним колонијалним документима. Престоница вампаноашког племена Поканокет се налазила у близини данашњег града Бристола у држави Род Ајленд.
Подгрупе Вампаноага Аквина насељавали су полуострво на западу острва Мартас Вињард Нанапог насељавали су југоисточни део острва Мартас Вињард Такеми насељавали су северозападни део острва Мартас Вињард Чапаквидик насељавали су Острво Чапаквидик источно од острва Мартас Вињард Нентакет насељавали су Острво Нентакет Носет насељавали су Рт Код Машпи насељавали су Рт Код Патуксет насељавали су Плимутски залив у Источном Масачусетсу Поканокет насељавали су Источни Масачусетс и Род Ајленд у близини данашњег града Бристола у држави Род Ајленд Покасет насељавали су околину данашњег града Фол Ривера у држави Масачусетс Херинг Понд насељавали су Плимут и Рт Код Асонет насељавали су Фритаун и још око 50 других група
Етнографија Начин живота Вампаноага је био полуномадски, подразумевао је сезонско кретање између утврђених насеља. Мушкарци су често одлазили у риболов далеко на север или југ и на тим путовањима су се задржавали по неколико недеља или месеци.Oral history Жене су узгајале кукуруз, пасуљ и бундеву, намирнице које су биле основни извор хране, док су риба и дивљач коју су ловили мушкарци били додатни извор хране. Свако насеље је контролисало одређену територију чије су границе биле прецизно одређене.
Вампаноази као и многи други домороци Нове Енглеске су имали матрилинеарни систем сродства и наслеђивања. Вампаноашко друштво је било матрифокално, након венчања брачни пар је живео са женином породицом. Старије жене су често одобравале избор поглавица и сахема, а мушкарци су имали већину функција које су имале везе са односима са другим племенима и народима као и са ратовањем.. (2000).
Вампаноашке породице су се окупљале на пролеће због риболова, у време зиме због лова на дивљач, а у току лета су се породице разилазиле да би свака породица узгајала пољопривредне производе на свом породичном имању. Дечаци су учени како да преживе у шуми, јер су мушкарчеве вештине у лову и преживљавању у дивљини под најтежим условима биле кључне за опстанак породице. Девојчице су од најранијег узраста одгајане да вредно раде у пољима и да се брину о породичној кући „Ветуу”. Вету је округла или овална кућа која је дизајнирана тако да може бити лако растављена и премештена у року од неколико сати. Такође су учене да скупљају и припремају дивље воће и остале плодове. Како су вампаноашке жене производиле велики део хране оне су имале значајну социо-политичку, економску и духовну улогу у својим насељима.Handbook of North American Indians. Вампаноашки мушкарци су били задужени пре свега за лов и риболов, док су жене обрађивале земљу и сакупљале дивље плодове, коштуњаво воће, бобице, шкољке и слично.} У вампаноашком друштву жене су производиле 75% хране.
Вампаноази су били организовано као конфедерација племена. На челу конфедерације налазио се врховни сахем коме су били подређени сахеми племена. Енглези су за сахема користили израз краљ.Plane, Colonial Intimacies. p. 23. Сахеми су били задужени за додељивање трговинских повластица, као и за заштиту савезника у замену за материјалну надокнаду. И жене и мушкарци су могли да буду сахеми.. (Bruce G. Trigger, ed.). Washington, D.C.: Smithsonian Institution. p. 171f
Везе пре брака су биле дозвољене, али се након венчања од супружника очекивала верност. Теолог Роџер Вилијамс (1603–1683) је изјавио да Вампаноази „не доживљавају као грех блудничење пре брака, али након брака превара било ког од супружника се доживљава као нешто гнусно”.. (Originally published 1643, cited from Woloch, N., ed., Early American Women: A Documentary History, 1600–1900, . p. 8). У вампаноашком друштву постојала је полигамија, иако је правило била моногамија. Иако је вампаноашко друштво било матрилинеално и матрифокално, неки мушкарци припадници елите су могли да имају већи број жена из политичких или социјалних разлога. Вишеженство је био пут до богатства и симбол богатства, јер су жене биле произвођачи хране. Бракови су се лако разводили, али су породичне и клановске везе биле од великог и трајног значаја.Plane, Colonial Intimacies. p. 5, 8, 22–23.
Језик Вомпаноашки језик је у ствари један од 5 дијалеката масачусетског језика или масачусетско-вомпаноашког језика који припада јужно-новоенглеској подгрупи источне групе алгонквинских језика.Goddard, I. (1991). Algonquian linguistic change and reconstruction. In P. Baldi (Ed.), Patterns of change, change of patterns: Linguistic change and reconstruction methodology (pp. 55–70). Berlin, Germany: Walter De Gruyter.
Дијалекти масачусетско-вомпаноашког језика су: Вомпаноашки (којим су говорили Вампаноази), Масачусетски (или Натик) којим су говорили Масачусети, Носетски (којим су говорили Носети који су били посебан народ, али су постали подгрупа Вампаноага), Каусетски (којим су говорили Каусети који су подгрупа Нарагансета) и Потакетски (којим су говорили Потакети који су били у савезу са Пенакуцима).
Историја Први контакт са Европљанима Краљ Франсоа I Валоа је 1524. послао Ђованија Верацана да истражи подручје између Флориде и Њуфаундленда, са задатком да пронађе пут према Пацифику. Верацано је допловио до Северне Каролине у близину Кејп Фира. Одатле је отпловио на југ, али се касније вратио на север, у страху од сукоба са Шпанцима, који су основали испоставе на Флориди. Када је Верацано допловио до места где се данас налази град Њупорт, а које се тада налазило на територији Вампаноага, покушао је да успостави контакт са Вампанозима због успостављања трговине.
Тисквонтум (или Сквонто) мини|Сквонто је научио плимутске колонисте како се узгаја кукуруз. Најранији контакти између Вампаноага и Европљана датирају из 16. века, када су европски трговачки и рибарски бродови пловили дуж обале данашње Нове Енглеске, капетани бродова су заробљавали Индијанце и продавали их као робове. Један од њих је био и Тисквонтум (или Сквонто) Вампаноаг из племена Патуксет. Сквонта и четворицу других Индијанаца је 1605. заробио капетан Џон Вејмут, Сквонта је одвео у град Плимут у јужној Енглеској, где га је предао гувернеру града Фердинанду Горџесу. Сквонто се 1614. вратио у Нову Енглеску као преводилац у експедицији капетана Џона Смита. На повратку кући капетан Томас Хант га је заробио са још неколико Вампаноага, након што их је на превару намамио на свој брод 1614. Касније их је продао у Шпанији као робове. Сквонта су купили шпански монаси, који су га покрстили. Сквонто је на крају успео да их убеди да га ослободе.
Тисквантум је стигао до Лондона где је живео код власника бродоградилишта Џона Слејнија за кога је након тога радио неколико година. Џон Слејни га је одвео на острво Њуфаундленд 1617. Коначно је успео да се врати у своју домовини 1619. Након што се вратио сазнао је да је племе Патуксет и његову породицу док је био одсутан скоро уништила епидемија неке болести.Die Welt der Indianer.
Ходочасници (група енглеских Калвиниста) су 1620. основали град Плимут на територији Вампаноага који је постао престоница новоосноване Плимутске колоније. Тисквантум и остали Вампаноази су научили енглеске пуританске колонисте како се узгајају кукуруз, бундева и пасуљ.
Масасојит Скванто је живео са колонистима и деловао је као посредник између Ходочасника и вампаноашког сахема Масасојита. Десет година пре доласка Ходочасника је било најгоре време у историји Вампаноага. Са севера су их нападали Микмаци, који су након победе над Пенобскотима у Тарантинском рату (1607—1615) преузели део обале. У исто време, Пеквоти су дошли са запада и заузели део источног Конектиката.
Поред тога, између 1616. и 1619. Вампаноази су били погођени већим бројем епидемија заразних болести. Од ових заразних болести највише су страдали они који су трговали са Французима или су били у савезу са онима који јесу. Према Алфреду Крозбију смртност међу Масачусетима и копненим Поканокетима (Вампаноазима) је била већа од 90%.Salisbury, Neal.
Бројно ослабљене Вампаноаге су њихови западни суседи Нарагансети принудили да им плаћају данак, као и да им предају део своје територије око залива Нарагансет. Нарагансети су имали мало контакта са раним европским трговцима и били су много мање погођени епидемијама него Вампаноази. Због чега се њихов утицај у региону средином 17. века значајно повећао. Масасојит је желео да савезом са Енглезима помогне свом народу у борби против Нарагансета.
Марта 1621. Масасојит је у пратњи Сквонта посетио Плимут, где је потписао споразум о савезу са Енглезима, којим је предао око 48 km² земље Енглезима из Плимутске колоније. Нарагансети су били сумњичави према савезу Енглеза и Вампаноага и плашили су се да ће их они удружени напасти. Међутим, убрзо су Пеквоти напали Нарагансете због чега је избегнут сукоб Нарагансета и Енглеза.
Ходочасници су у Плимуту 1621. прославили Дан захвалности, прослава прве жетве је трајала три дана. Тачан датум прославе се не зна, али до прославе је највероватније дошло између 21.9. и 11.11.1621. У прослави је учествовало 50 Енглеза који су допловили на Мејфлауеру (50 преживелих од 100 колико их је дошло у Плимут) и 90 Вампаноага. Храну су спремиле 4 одрасле жене ходочаснице (Елеонор Билингтон, Елизабет Хопкинс, Мери Брустер и Сузан Вајт) заједно са својим кћеркама, слугама и слушкињама.