Савремено наивно сликарство у Југославији је један од облика ликовне уметности којим су се бавили даровити сликари без академског уметничког образовања, припадници различитих етничких група који су живели и стварали на простору бивше Југославије у 20. веку, све до њеног распада 1991. године. Овим сликарством, називаним и наивно сликарство, сликарство наивних, алтернативно сликарство, примитивно сликарство, сликарство модерних примитива итд. у Југославији се до њеног распада 1991. године бавила једна велика група уметнички нешколованих сликара, која је у стваралаштву остала накекао „изолована” и поред тога што је била окружена великим бројем израза и струја модерног сликарства које су владале у првој половини 20.века.
Ова изразито раскошна и вишеструко занимљива уметничка форма која се у свету појавила у 19. веку као особена грана у односу на такозвану уметност примитивних народа на тлу Африке, Америке и Аустралије, као савремени облик наивног сликарства зачета је на простору Краљевине Југославије тридесетих година 20. века. Тада је наивно сликарство зачето некако истовремено у подравском селу Хлебине, поморавском Опарићу, сунчаној Далмацији, и банатској Ковачици.Димитријевић К, Наива у Југославији, Београд 1979.
Након Другог светског рата проширила се на све крајеве бивше СФР Југославије, да би убрзо постала међу најзначајније у свету. Многи страни ликовни критичари, ову појаву називају „југословенско чудо” (miracle yougoslave) а један од најистакнутијих, попут теоретичара уметности Анатола Жаковског, по квалитету и разноврсности сврстава је, заједно са Французима, на прво место у свету.Kosta Dimitrijević, Naiva u Jugoslaviji : mali leksikon slikara i vajara - Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, (1979). Општа разматрања о наивној уметности thumb|Сан, Анри Русо Термин наивна уметност први пут је употребљен у 19. веку као опис сликарства Анрија Русоа (француског постимпресионистичког сликар наивног или примитивног смера) и сликара с Хаитија, о чему постоје многе студије из области историје уметности како у свету и бившој Југославији.
Мада је наивна уметност често окарактерисана „детињом једноставношћу” и до данашњих дана остало је актуелно питање шта је то заправо наивна уметност и по чему је она наивна. У том смислу у свету постоје различита вредновања ове врсте уметности од стране историчара уметности, као и неслагања око њеног назива,.Mihailović, Milivoje. Seljaci slikari iz Kovačice, Kovačica: Dom kulture, 1962.Бихаљи Мерин, Ото. Наивни уметници света, Београд: Вук Караџић и Младинска књига, 1972.Tomašević, Nebojša. .Bošković, M. i M. Maširević. . јер због „погрдног призвука” многи аутори избегавају термине наивна или примитивна уметност,Fine, Gary Alan. Everyday genius: self-taught art and the culture of authenticity. Chicago: University of Chicago Press, 2004. стр. 56. мада се у научној и широј јавности у Југославији за ову врсту уметности користио устаљени термин наивна уметност, упркос опречном ставу нпр. Љубомира Симовића (2010), који сматра да би био прикладнији назив „алтернативна уметност”.
Наивна уметност као аутономна уметност постоји независно од јасно одређених одлика стила и уметничког образовања, и одвојена је од спољашњих утицаја, што као последицу има разноврсност ликовних решења. Осим тога, једна од главних карактеристика наивних сликара (или самоуких, изворних сликара) јесте одсуство академског уметничког образовања.Церовић, Емилија В. Народна традиција као инспирација у ликовном стваралаштвусавремених сликара сељака у Србији (Срби, Словаци, Румуни), Гласник Етнографског института САНУ XXIII (1974). стр. 57. Зато она не трпи правила, која се обично откривају тек по завршетку сликарског чина. Немогуће је научити, и по томе је попут талента који се такође не може научити. Стихијска је у наступу рађања облика и форми, јер је спонтана. Наивна уметност се према томе не учи већ настаје и развија се захваљујући необузданој машти сваког стваралаца посебно, намећући свој посебан ликовни израз и нове облике естетског. Зато се наивни уметници у свету сматрају и називају носиоцима традиционалних знања, што се према дефиницији Унеско-а односи на: У већини случајева наивно сликарство у Југославији није превасходно занимање стваралаца наивне уметности, већ је то најчешће пољопривреда. Тако да рађање модерне уметности није условило настајање наивне уметности у Југославији, али је својим антиакадемизмом допринело њеном признавању и прихватању као неке врсте реакције на технички, економски и цивилизацијски развој земље, промене услова живота на селу која је једним делом изменила живот на селу а другим делом, довело до ослобађање личности, и повукло сељаке да напусте село и настане се у граду, где, заробљени у бетону, тугују за амбијентом који су оставили.
Историја У историјском периоду у коме је владaо несклада између формалне уметности и актуелног развоја југословенског друштва у целини. посликавајући самосвојно и искрено и уносећи на платна осећања за архаично и митолошко,Smiljković K. . са карактеристикама спонтаног ликовног израза и видљиво наглашеног значаја теме у односу на структуру слике, наивни сликари у Југославији на својим ликовним делима своје сопствено животно искуство филтрирају кроз осећање живота,Popović M. ....путујући кроз време и по митском свету који је за небројена поколења био стварност.Čajkanović V. : 1995.
Зато можемо рећи да ова врста сликарства у Југославији своју експанзију доживљавала као последицу и доказ демократизације како општедруштвених односа тако и у уметничког стваралаштва, у коме је свако имао право да се уметнички изражава и да за ту врсту изражавања ликовности уметничке школе саме по себи нису гаранција уметничке вредности, јер се уметност може остваривати и без њих.
После Другог светског рата наивна уметност се проширила на све крајеве новостворене СФР Југославије, тако да се наивном уметношћу у другој половини 20. века бавило на хиљаде стваралаца од којих су многи отишли у заборав, а неки постали значајни у светским размерама. Ово како су га неки историчари уметности назвали „југословенско чудо”, према оцени Анатола Жавковског, једног од најистакнутијих теоретичара наивне уметности у свету, по квалитету сликара и вајара, „раме уз раме” заједно са Французима било је на првом месту у свету.Kosta Dimitrijević, Naiva u Jugoslaviji : mali leksikon slikara i vajara - [Beograd] : Beogradski izdavačko-grafički zavod, . str. 11,12.
Хрватска 200px|мини|Иван Генералић, родоначелник наивног сликарства у Хрватској Савремено наивно сликарство у Југославији зачето је на почетку треће деценије 20. века, када је у Хрватском селу Хлебине, недалеко Копривнице, Крсто Хегедушић (1901—1975) основао 1929. године основао ликовну групу „Земља” и 1930. године почео са сељацима Иваном Генералићем из Хлебина и Фрањом Мразом из Ђелековца интензивно слика техником уља на стаклу. Хегедушић је тиме хтео да докаже да сликарство није привилегија само „богате деце”. Јак социјални призвук који је имало сликарство ове ликовне групе изазвао је и полицијску забрану изложбе и њиховог рада 1935. године.
Тако је захваљујући Генералићу настала у Хлебинама „хлебинска школа” наивлог сликарства са специфичним, али истовремено различитим личним стилом високог уметничког стантарда..
Након прве изложбе „хлебинске школе” 1931. године у овом сликарству је препозната југословенска савремена наивна уметност која је убрзо постала популаран облик ликовног уметничког изражавања у готово свим Југословенским републикама са јако наглашеним социјалним грубостима сеоског начина живота.Келемен В, Наивно сликарство у Југославији, Загреб, 1977.
Највећи успех Иван Генералић постигао је када је после Другог светског рата постао члан Удружења ликовних уметника Хрватске. Тада је непрекисно почео да преноси своје ликовно искуство на даровите земљаке у школи у Хлебинама у којој је постао наставник ликовног васпитања. Након изложбе одржане 1953 године у Паризу Генаралић је постао један од најпознатијих светских наивних сликара.
У Хлебинама, иако млађи по годинама, Генералић је окупио групу земљака из Хлебина и околине међу којима су били Фрањо Филиповић, Мијо Ковачевић, Драган Гажи, Иван Веченај, Мартин Мехкек, који ће касније бити познати и као припадници „подравске наиве”.
Поред Генералића, важну улогу у Хрвастком наивном сликарству имао је и Мирко Вирус (1989—1943) из Ђелековца, који је као болесник и заробљеник за време боравка у болници у Јекатеринославу, имао прилике да црта. У пролеће 1936. под утицајем Ивана Генералића, почео је да слика на платну. Његове слике одишу тмурним расположењем, носећи у себи приказе неразрешиве стварности сеоског сиромаштва.
Године 1952. у Загребу је поводом прославе стогодишњице просветног друштва „Сељачка слога” основана прва у свету Галерија примитивне уметности, што је одиграло значајну улогу у даљем развоју наивне уметности у Југославији.
Словенија Савремена словеначка наивна уметност своје корене вуче из етнографских мотива средњевековних фресака, слика и резбарија 16. века, сцена из сеоског живота и алегоријских порука насликаних на кошницама пчелара.Kosta Dimitrijević, Naiva u Jugoslaviji : mali leksikon slikara i vajara - [Beograd] : Beogradski izdavačko-grafički zavod, . str. 33.
Најстарији словеначки наивни уметник је учитељ Полде Михелич који је од 1938. године сликао пејзаже свог родног села Врпоља код Камника. Од осталих познатијих наивних уметника наводе се; Јоже Петернељ - Маусар из села Жири, Јожа Хорват Јаки из села Назирје, Антон Репник из села Горња Мута и други.
Јоже Петернељ - Маусар је од свих словеначких наивних сликара највише се држи народне традиције, сликајући од 1952. године пејзаже горењске, народна казивања и савремени живот. Он је природним, ненаметљивим бојама дочаравао лепоту предела словеначких Алпа, са јаком дозом оптимистички поглед на свет. Насликао је неколико шаљивих композиција на тему купања жена.
Македонија Један од најзначајнијих представника македонске наиве је Вангел Наумовски (1922—2006), самоуки сликар, вајар, архитекта, рођен у Охриду у сиромашној породици.Asen Grupče (1998). Ohrid: kulturniot život i tvoreštvo vo Ohrid i Ohridsko vo 20. vek : pregled na poistaknati ličnosti od 20. vek. Matica makedonska. Пре него што је постао уметник, бавио се разним пословима. Није завршио основну школу, али је успео да се упише у средњу уметничку школу у којој је учио сликање. Међутим, одатле су га искључили са образложењем да нема талента. Наумовски није губи самопоуздање и године 1949. запослио се у Атељеу за дуборез у Охриду као цртач.Nadica Boškovska (2000). Bibliografija na makedonskata likovna umetnost, Band 2. Narodna i Univerzitetska Biblioteka „Kliment Ohridski” Касније је радио као технички цртач у предузећу „Трудбеник”. Неколико деценија стварао је свој сликарски свет који су неки критичари назвали „охридска легенда”", или свет у коме влада „задовољство, жена и љубав”.Kosta Dimitrijević, Naiva u Jugoslaviji : mali leksikon slikara i vajara - [Beograd] : Beogradski izdavačko-grafički zavod, . str. 32.
Прву самосталну изложбу имао је 1954. године у Охриду, а следеће године у Скопљу. За двадесетак година остварио је педесетак самосталних и преко 150 заједничких изложби широм света.
Босна и Херцеговина У Босни и Херцеговини седамдесетих година двадесетог века постојало је педесетак наивних сликара који су 1978. године у Скендерији имали прву заједничку изложбу. Међу овим наивним сликарима посебно се истичу: Ђорђе Добрић (1931-1978), металски радник из Санског Моста, свавако је један је од најбољих представник наивог сликарства у Босни и Херцеговини 70-тих година 20. века. Живот исламског света он је сликао јарким бојама. Исмет Ајановић (1922-2014) сарајевски кафеџија и Мехмед Бахић из Градачца, који су босанске касабе и њене оријенталне куће најбоље представили.