Медицинска антропологија и/или антропологија здравља и болести једна је од научних дисциплина антропологије, која се бави изучавањем промена како у биомедицинским наукама тако и у комплементарној и алтернативној медицини, и различитим концепатима болести и здравља. Полазећи од дефиниције да медицинска антропологија изучава како традиција, култура и обичаји утичу на обољевање људи као и на исход болести, а исто тако изучава и методе дијагностике и лечења у традиционалној медицини разних народа, њено интересовање посебно је опредељено ка изучавању феномена који имају утицаја на савремене начине перципирања и третирања телесности, болести и медицинске праске, као у области здравствене заштите, тако и у области утицаја поремећаја здравља и болести на процесе у друштву. Такође њена истраживања везана су и за позиционирање традиционалне, народне, комплементарне и алтернативне медицине у савременим условима и настојањима да се оне дефинишу или класификују у оквиру модерне медицине.М. Павловић, Појам болести у различитим медицинским системима, ГЕИ САНУ, XLVIII, Београд , 1999.Ж. Ромелић, Љ. Тојага - Васић, Неке карактериситике алтернативне медицине данас, у : За здравље, Из историје народне медицине и здравствене културе, IV и V научни скуп Зајечар 1989. и 1997, Народни музеј Зајечар и Завод за заштиту здравља Зајечар, 1999.М. Малешевић, „Дијета, масовна женска неуроза”, ГЕИ САНУ, XLVI, Београд, 1997. 300px|безоквира|десно Полазне основе у медицинској антропологији {| class="toccolours" style="float:right; margin-left: 1em; margin-right: 2em; font-size: 90%; background:#c6dbf7; color:black; width:30em; max-width: 50%;" cellspacing="5" | style="text-align: left;" | Напредна теорија о повезаности здравља, медицине и друштва можда је најбоље сажета у познатој реченици Рудолфа Вирхова из 19. века: Медицина је друштвена наука, а политика није ништа друго него медицина у већим размерама. |} Било која култура и друштво у свету конципирају, разумеју и односе се према феноменима здравља и болести на себи својствен начин. Данас, у том смислу, биомедицина има веома значајну улогу, али схватања која постоје у њој коегзистирају са представама присутним у комплементарним, алтернативним, традиционалним, популарним и лаичким концептима..).Romanucci-Ross L., Moreman D.E., Tancredi L.R.: ).Sargent C.F. and Johnson T.M.: . Revisted Edition .).
Појмови болести и здравља најчешће се дефинишу један у односу на другог, али се првенствено формирају у односу на постојеће представе о телу, моралу, роду, етницитету, социјалним разликама, класи и другим друштвеним категоријама, културним феноменима и другим променама у друштву.. Special issue: Comparative research and Cultural Units , University of Pittsburgh,. University of Pittsburgh, Fall 2006. Тако се, нпр. болест схвата као универзално људско искуство које јенеопходно посматрати у оквирима културних значења, најчешће у односу на то шта конституише физиолошки здраво тело.. 1996). 2. Baer Hans A., Merrill Singer i Ida Susser: Medical Anthropology and the World System. .).
Историја Антропологија као научна дисциплина је област које, кроз проблематизовање личног искуства и емоција, пружа велике могућности за изучавање телесности, али и различитих социокултурних феномена са којима поменуте категорије стално корелирају. У том контексту проучавање представа о здрављу и болести, као и проучавања различитих медицинских пракси постају главна поља за антропологију.
Људска телесност је све до краја седамдесетих година 20. века превенствено посматрана као билошка и генетска датост, и није представља предмет интересовања друштвених, већ природних наука попут биологије или медицине. Због маргинализовање тела од стране одређених наука, то стање се одражавало и на однос друшвене науке према проблематици изучавања социокултурних аспеката здравља, болести и разних облика медицинске праксе.
И у самим антрополошким изучавањима разних облика медицинске праксе и система, етномедицина и етнопсихијатрија дуго времена имале су примарна интересовања, пре свега кроз проучавање нативних и „традиционалних“ видова лечења и приступа здрављу односно болести, које су не тако често биле и у директној вези са изучавањем магијских пракси и религије. Проучаване су методе, фармакопеје, етно- ботаника, обичаји и ритуали који су обављани у сврху исцељења или превенције, и то првенствено незападних и „традицијских“ друштава, или што би се могло окаректарисати егзотичним и/или архаичним са становишта западне антропологије. У таквим условима сви они медицински системи који нису садржали карактеристике такозване западне медицине, најчешће су називани примитивним.
У развоју медицинске антропологије битну улогу имала је и физичка антропологија, или интересовање за биолошке проблеме, еволуцију човека, адаптацију, упоредну анатомију, генетику, питање раса, форензичку медицину, биомедицински инжењеринг и слично.С. Живановић, . А.Р.К.А. Академија нова, Београд,
Тек од осамдесетих година 20. века, упоредо са променама тенденција проучавања тела у антропологији, мења се и приступ проучавању концепата здравља и болести, а самим тим и медицине. Социјалне и културне димензије ове проблематике све више постају тема антрополошких изучавања. Изучавају се симболичке, друштвене и културне конструкције, значења и тумачења како концепата здравља и болести, тако и превентивних, дијагностичких, терапеутских и рехабилитационих пракси.
С краја 20. века антрополози све више посвећују пажњу анализи културних представа и друштвених пракси које се односе на питања здравља, болести и медицине, и у оквиру својих истраживања испитују утицаје социјалних, културних, биолошких и лингвистичких фактора на представе о здрављу, на превенцију и третирање болести, као и на друштвене односе и културно позиционирање медицинских система. Ова група антрополога настоје да установи на који начин односи човека са једне и животне средине, културних норми, друштвених институција и политике, са друге стране, утичу на искуство здравља појединца или неке друштвене заједнице. Тако је у антропологију уведен став „да антрополошка проучавања медицинских питања омогућавају врло значајан увид у однос између индивидуалног искуства и социокултурног поретка.”
У првим деценијама 21. века медицинска антропологија настоји да прикаже начине на које култура обликује представе о здрављу и телу, као и социјалну продукцију медицинских знања и пракси.
Области интересовања савремене антропологије Многи аутори данас сматрају да антропологија може значајно применити своја знања, резултате проучавања и компетенцију у области медицине и бриге о здрављу, јер су области којима се савремена медицинска антропологија бави, свеобухватне: Широк дијапазон социокултурних феномена попут биомедицине, етномедицине, алтернативних и плуралистичких исцелитељских модалитета и процеса. Искуства о болестима и социјални односи у вези са њима, Социокултурни и историјски услови који образују медицинске праксе и политике. Употребе и интерпретација фармацеутских и биотехнолошких форми, али и испитивање комерцијализације и комодификације здравља и медицине. Социјални и културни аспекти преношења болести и зараза, наследних и хроничних болести, Различите употребе и могућности приватних и државних ресурса здравствене заштите, Перцепција ризика, вулнерабилности и одговорности у домену здравствене заштите. фактори који утичу на здравље, исхрану Промене у здравственој заштити и друштвеној организацији у оквиру медицинских система Промене у конципирању телесности. Примена критички ангажоване, али и клинички релевантне антропологије.
Медицинска антропологија и комплементарна и алтернативнa медицинскa праксa Како се у неким контекстима алтернативна и комплементарана медицина посматра као модеран облик „народне медицине“, која се заснива на аналогији: да се и у народној као и у савременој алтернативној и комплементарној медицини основни принципи лечења заснивају на терапији биљем, магијом и праксама утемељеним на религијским веровањима, односно езотеричним знањима, у ову област истраживања укључила се медицинска антропологија, како би заузела свој став.Francine Saillant; Serge Genest , Anthropologie médicale. Ancrages locaux, défis globaux (Medical anthropology. Local roots, global challenges) (in French), Quebec: Les presses de l'Université Laval, Ma.
Зато у том смислу, данашњи антрополози настоје да детаљније испитају улогу „народне медицине” или алтернативне и комплементарне медицие у одређеним социокултурним контекстима, и истраже њен утицај на популацију која се њоме бави или је на било који начин користи. Предмет њихове пажње су такође и искуства те популације, њено перципирање себе и света, друштвене улоге и позиције.
Тако се код појединих антрополога, јавила жеља, да покушају да изврше класификацију алтернативних медицинских пракси. Васкилампијина класификација Васкилампи права предлаже дводимензионалну класификациону шему по којој се алтернативна медицина дели према начину учења, лечења, преношења и према свом садржају. При томе наводи да је тешко направити јасне границе и да су класификације увек подложне варирању.
По њој исцелитељске праксе могу бити према начину учења, односно њиховог преношења (неке су саставни део постојећих народних знања, те је начин њиховог преношења неформалан, а неке се формално уче у одговарајућим образовним центрима)
Према свом садржају (неке су засноване на езотеричним системима веровања, док се друге развијају искључиво кроз емпиријске процесе експериментисања).Т. Vaskilampi, . Saffron Walden: C. W. Daniel Co.
Клајнманова класификација Ово је једна од најутицајнијих класификација у којој је Клајмане настојао да групише алтернативне исцелитељске праксе према начину преношења и „организовању“ медицинског знања, указујући на природу и степен когнитивне дистанце односно, степен дељења експланаторног модела болести и исцелитељских програма између исцелитеља и пацијента. Он исцелитељске праксе дели у три сектора: професионални, фолклорни и популарни.1. Професионални сектор обухвата и биомедицину и оне алтерантивне терапије које су професионално организоване и институционализоване, али чији су системи знања релативно удаљени од постојећих, културно доминантних.2. Фолклорни сектор се односи на такозване стручњаке који нису ни професионализовани, нити институционализовани, али њихови системи знања и пракси су блиски локалним концептима здравља и болести.3. Популарни сектор се састоји од свега онога што људи чине у настојању да се изборе са здравственим поремећајима, ослањајући се на сопствена виђења могућности за превенцију или лечење болести.
Дефиниција здравља Светска здравствена организација (СЗО) 1948. године дефинише здравље,
Међутим, у биомедицинској пракси годинама је претежно занемариван и утицај социокултурних фактора не само на поимање феномена здравља / болести, већ и на њихов третман.
Класична психијатрија инсистира у дефиницији здравља на;
Док класична антрополошки оријентисан кроскултурална психијатрија сматра;
Шта је здраво („нормално”) а шта болесно („ненормално”)? Истраживања медицинске антропологије указују на то да се мишљење о томе шта је здраво, „нормално“, а шта болесно или „ненормално“, разликују од културе до културе. од народа до народа. Зато се уочава да нешто што једна култура сматра као здраво и „нормално” (тело, облик понашања...) у некој другој култури је симптом или знак болести. У складу са тaквим одређивањем стања (здраво/болесно), настају и посебни односи према болестима и болесницима, односно различити облици превентивних, дијагностичких, терапеутских и рехабилитационих пракси.