Антикапитализам је политичка идеологија и покрет који обухвата низ ставова и идеја које се супротстављају капитализму. У том смислу, антикапиталисти су они који желе да замене капитализам другом врстом економског система, као што је социјализам или комунизам.

Историја покрета Антикапитализам је био широко распрострањен међу радницима у Сједињеним Државама 1900-их и 1910-их, а Колорадо је био посебно познат као центар антикапиталистичких радничких покрета у то доба.

Социјализам

Социјализам се залаже за јавно или директно радничко власништво и управљање средствима за производњу и расподелу ресурса, као и друштво које карактерише једнак приступ ресурсима за све појединце, уз егалитарну методу компензације.Newman, Michael. (2005) Socialism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, "Socialism". Oxford English Dictionary.

Теорија или политика друштвене организације која има за циљ или заговара власништво и демократску контролу над средствима за производњу, од стране радника или заједнице у целини, и њихову администрацију или дистрибуцију у интересу свих. Социјалисти се залажу за радничку кооперативну/заједничку економију, или командне висине економије, са демократском контролом људи над државом, иако је било неких недемократских филозофија. „Државно“ или „радничко-задружно“ власништво је у фундаменталној супротности са „приватним“ власништвом над средствима за производњу, што је одлика капитализма. Већина социјалиста тврди да капитализам неправедно концентрише моћ, богатство и профит, међу малим сегментом друштва који контролише капитал и извлачи своје богатство кроз експлоатацију.

Социјалисти тврде да акумулација капитала ствара отпад кроз екстерналије које захтевају скупе корективне регулаторне мере. Они такође истичу да овај процес генерише растрошне индустрије и праксе које постоје само да би створиле довољну потражњу за производима који ће се продати уз профит; чиме се ствара, а не задовољава економска потражња.

Социјалисти тврде да се капитализам састоји од ирационалне активности, као што је куповина робе само да би се продала касније када њихова цена порасте, а не за потрошњу, чак и ако се роба не може продати уз профит појединцима којима је потребна; они тврде да зарађивање новца, или акумулација капитала, не одговара задовољењу потражње.

Приватно власништво намеће ограничења планирању, што доводи до неприступачних економских одлука које резултирају неморалном производњом, незапосленошћу и огромним расипањем материјалних ресурса током кризе хиперпродукције. Према социјалистима, приватна својина у средствима за производњу постаје застарела када се концентрише у централизоване, социјализоване институције засноване на приватном присвајању прихода (али на основу кооперативног рада и унутрашњег планирања у расподели инпута) све док улога капиталисте не постане сувишна.Engels, Fredrich. Socialism: Utopian and Scientific. Retrieved October 30, 2010, from Marxists.org: http://www.marxists.org/archive/marx/works/1880/soc-utop/ch03.htm, "The bourgeoisie demonstrated to be a superfluous class. All its social functions are now performed by salaried employees." Без потребе за акумулацијом капитала и класом власника, приватна својина у средствима за производњу се доживљава као застарели облик економске организације коју треба заменити слободним удруживањем појединаца заснованим на јавном или заједничком власништву над овим друштвеним средствима.The Political Economy of Socialism, by Horvat, Branko. 1982. Chapter 1: Capitalism, The General Pattern of Capitalist Development (pp. 15–20) Социјалисти посматрају односе приватне својине као ограничавање потенцијала производних снага у привреди.Marx and Engels Selected Works, Lawrence and Wishart, 1968, p. 40. Capitalist property relations put a "fetter" on the productive forces.

Рани социјалисти (утопијски социјалисти и рикардијански социјалисти) критиковали су капитализам због концентрације моћи и богатства унутар малог сегмента друштва,in Encyclopædia Britannica (2009). Retrieved October 14, 2009, from Encyclopædia Britannica Online: https://www.britannica.com/EBchecked/topic/551569/socialism, "Main" summary: "Socialists complain that capitalism necessarily leads to unfair and exploitative concentrations of wealth and power in the hands of the relative few who emerge victorious from free-market competition—people who then use their wealth and power to reinforce their dominance in society." и због тога што не користи доступну технологију и ресурсе до њиховог максималног потенцијала у интересу јавности.

Aнархизам и либертаријански социјализам

За утицајног немачког индивидуалистичког анархистичког филозофа Макса Штирнера, „приватна својина је сабласт” која „живи по милости закона” и „постаје ’моја’ само дејством закона”. Другим речима, приватна својина постоји искључиво „заштитом државе, милошћу државе“. Штирнер је истакао да је "добрим грађанима" више стало до тога да буду заштићени него ко их штити. Није им важно да ли их штити апсолутни краљ, уставни краљ или република - све док се осећају безбедно. Њихова главна брига није тежак рад или рад по себи; уместо тога, ради се о заштити њиховог богатства и инвестиција. Они цене „имовину која зарађује камату“ или „капитал који ради за њих“. То значи да им је више стало до профита од свог капитала и рада других (радника) него да сами раде било какав прави посао. Укратко, њихов приоритет је заштита њихових финансијских интереса, а не сопственог труда или рада.

Француски анархиста Пјер-Жозеф Прудон противио се привилегијама владе које штите капиталистичке, банкарске и земљишне интересе, као и акумулацији или стицању имовине (и било ком облику принуде који је до тога довео). Веровао је да ово омета конкурентност и задржава богатство у рукама мањине.

Шпански индивидуалистички анархиста Мигел Хименез Игуалада је записао:капитализам [као] ефекат власти; нестанак власти значи да капитализам вртоглаво пада са пиједестала... То што ми називамо капитализмом није нешто друго него производ државе у којој се једино гура профит, добар или лоше стечен. И зато је борба против капитализма бесмислен задатак, будући да је то државни капитализам или капитализам предузећа, све док влада постоји, експлоатациони капитал ће постојати. Борба, али свести, је против државе. У оквиру анархизма појавила се критика најамног ропства, која се односи на ситуацију која се доживљава као квази добровољно ропство, где егзистенција особе зависи од плате, посебно када је зависност потпуна и непосредна. То је израз са негативном конотацијом који се користи за повлачење аналогије између чател ропства и најамног рада фокусирајући се на сличности између поседовања и изнајмљивања особе. Израз најамног ропства је коришћен за критику економске експлоатације и друштвене стратификације, при чему се прво посматра као неједнака преговарачка моћ између рада и капитала (нарочито када су радници плаћени релативно ниским платама, на пример у радионицама), а друго као недостатак радничког самоуправљања и слободних радних места у економији.

Либертаријански социјалисти верују да ако се цени слобода, онда друштво мора да ради на систему у којем појединци имају моћ да одлучују о економским питањима заједно са политичким питањима. Либертаријански социјалисти настоје да замене неоправдани ауторитет директном демократијом, добровољном федерацијом и народном аутономијом у свим аспектима живота,Harrington, Austin, et al. Encyclopedia of Social Theory Routledge (2006) p. 50 укључујући физичке заједнице и економска предузећа. Са појавом индустријске револуције, мислиоци попут Прудона и Маркса разрадили су поређење између најамног рада и чател ропства у контексту критике друштвене својине која није намењена за активну личну употребу. Лудити су наглашавали дехуманизацију коју су довеле машине, док је каснија америчка анархисткиња Ема Голдман осудила најамно ропство, поредивши овакву врсту ропства и "блок" робове. Под „блок робовима“ Голдман мисли на историјско чател ропство, где су поробљени људи третирани као приватна својина, куповани и продавани на пијацама (често симболизовано аукцијским блоковима). „Најамни робови“, с друге стране, се односе на најамне раднике у капитализму. Иако их не поседују потпуно као "блок" робове, још увек су везани економском нуждом да раде за плате које их често једва издржавају. Голдман је веровала да је економски систем капитализма некомпатибилан са људском слободом. „Једини захтев који власништво препознаје“, написала је у Анархизму и другим есејима () „је сопствени прождрљиви апетит за већим богатством, јер богатство значи моћ; моћ покоравања, сламања, експлоатације, моћ поробљавања, огорчења, деградације.“Goldman, Emma. Anarchism and Other Essays. 3rd ed. 1917. New York: Dover Publications Inc., 1969., p. 54. Она је такође тврдила да капитализам дехуманизује раднике, где се сам радник претвара у машинерију, "са мање воље и одлучности од његовог шефа од гвожђа.“

Ноам Чомски тврди да постоји мала морална разлика између блок/чател ропства и најамног ропства. Он сматра да је то напад на лични интегритет који подрива слободу појединца. Чомски говори да радници треба да поседују и контролишу своје радно место. Многи либертаријански социјалисти тврде да би добровољна удружења великих размера требало да управљају индустријском производњом, док радници задржавају права на појединачне производе свог рада. Као такви, они виде разлику између појмова „приватна својина“ и „лична својина“. Док „приватна својина“ даје индивидуалну искључиву контролу над стварима без обзира да ли су у употреби или не, и без обзира на њен производни капацитет, „поседовање“ не даје никаква права на ствари које нису у употреби.

Поред монопола "велике четворке" индивидуалистичког анархисте Бенџамина Такера (земља, новац, тарифе и патенти), Кевин Карсон тврди да је држава такође пренела богатство на богате субвенционисањем организационе централизације, у виду субвенција за транспорт и комуникације. Карсон сматра да је „капитализам, који је произашао као ново класно друштво директно из старог класног друштва средњег века, био заснован на чину пљачке која је била масовна као и раније феудално освајање земље. Он се до данас одржава континуираном државном интервенцијом да би заштитио свој систем привилегија без којих је његов опстанак незамислив“. Карсон је сковао пејоративни израз „вулгарни либертаријанизам“,Richman, Sheldon, Libertarian Left , The American Conservative (March 2011) фразу која описује употребу реторике слободног тржишта у одбрани корпоративног капитализма и економске неједнакости. Према Карсону, термин је изведен из фразе „вулгарна политичка економија“, коју је Карл Маркс описао као економски поредак који „намерно постаје све више апологетски и снажно покушава да изостави идеје које садрже контрадикције [у економском животу]“.

Марксизам

веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Zentralbibliothek_Z%C3%BCrich_Das_Kapital_Marx_1867.jpg|мини|Капитал: Критика политичке економије Карла Маркса, је критичка анализа политичке економије која има за циљ да открије економске законе капиталистичког начина производње. Карл Маркс је капитализам видео као историјску позорницу, некада прогресивну, али која ће на крају стагнирати због унутрашњих противречности и на крају ће је следити социјализам. Маркс је тврдио да капитализам није ништа друго до неопходна одскочна даска за напредак човека, који ће се онда суочити са политичком револуцијом пре него што прихвати бескласно друштво.

Савремени антикапитализам