Брдска класификација на Тур де Франсу једна је од другостепених класификација на етапној бициклистичкој трци, Тур де Франсу, за коју се поени додјељују на означеним брдским циљевима, а број поена који се додјељује зависи од категорије успона, који су подијељени у пет категорија. Подјела највише зависи од дужине и нагиба, највише поена се додјељује на успонима специјалне категорије, затим на успонима прве, друге, треће и четврте категорије. Од 1905. је сваке године додјељивана награда за најбољег брдаша, којег су бирали организатори, а званична класификација је уведена је 1933. године, док лидер класификације од 1975. носи тачкасту мајицу.
Први побједник је Висенте Труеба, а рекордер је Ришар Виренк који је освојио седам пута, док су је Федерико Бамонтес и Лусин ван Импе освојили по шест пута. Укупно је 14 пута побједник Тур де Франса освојио и брдску класификацију, од чега је Тадеј Погачар једини који је то остварио три пута. Еди Меркс је једини који је исте године освојио Тур де Франс, брдску и класификацију по поенима, док је Погачар једини који је исте године освојио Тур де Франс, брдску и класификацију за најбољег младог возача. Обојица су то остварили два пута заредом, а такође су једини возачи који су освојили Тур и брдску класификацију два пута заредом.
Историја
На првом Тур де Франсу није се ишло преко брдских пролаза, већ преко неколико мањих успона, од којих је први био Кол де Ешармокс (), на првој етапи, од Париза до Лиона. Први велики успон, Бал д'Алсак, уведен је 1905. Исте године су организатори трке, уредници часописа -{l'Auto}-, почели да бирају најбољег брдаша, али није постојала званична класификација нити награда. Планине нису биле на Туру до 1910. када се кренуло у Пиринеје. Те године су се возили Кол д'Обиск и Кол ди Турмале, на којима су возачи више ходали него што су возили. Након Пиринеја, Дегранж је додао и Алпе 1911.
Класификација је уведена 1933. и први побједник је био Висенте Труеба. Дегранж је 1934. увео временску бонификацију за возача који пређе први преко брдског циља, али је бонификација касније укинута. Фелицин Верваке је први возач који је освојио класификацију двапут, док је Ђино Бартали први који је освојио Тур и брдску класификацију исте године, остваривши то 1938. а затим и 1948. Његов резултат изједначио је Фаусто Копи, који је освојио Тур и брдску класификацију 1949. и 1952. док је Федерико Бамонтес у периоду од 1954 до 1964 освојио брдску класификацију шест пута. Успон Ким де ла Боне Рестефон, који се возио 1962. на надморској висини од 2.802 метра, постао је највећи успон који је вожен на трци. Еди Меркс је постао први возач који је освојио Тур и брдску класификацију двапут заредом, остваривши то 1969. и 1970. Од 1971. до 1977. Лусин ван Импе је освојио класификацију шест пута и изједначио је рекорд Бамонтеса. Иако је класификација уведена 1933. посебна мајица није постојала до 1975. када је уведена тачкаста мајица (бијела мајица са црвеним кружићима). Боје су биле по спонзору, компанији чоколаде Пулен, чије су чоколадице биле прекривене тачкастим омотом.
thumb|right|Ришар Виренк, освојио је брдску класификацију рекордних седам пута.
Дејвид Милар је 1984. постао први британски побједник класификације, док је годину касније Луис Ерера постао први колумбијски побједник. Стивен Рокс је освојио класификацију 1988. а 1993. је Тони Ромингер постао први швајцарски побједник класификације. У периоду од 1994. до 2004. Ришар Виренк је освојио класификацију рекордних седам пута.
Године 2008. класификацију је освојио Аустријанац Бернард Кохл, а у октобру је утврђено да је био допингован, што је и сам признао. Резултати су му поништени и побједа је припала Карлосу Састреу, који је тако постао први возач након Едија Меркса који је освојио Тур и брдску класификацију исте године. Године 2009. Франко Пелицоти је освојио класификацију, али му је она одузета 2011. јер је утврђено да се допинговао и додијељена је Егоију Мартинезу који је завршио на другом мјесту. Успон Кол де Галибије вожен је два пута 2011. како би се прославила стогодишњице првог појављивања успона на Тур де Франсу. На етапи 18 је успон био циљ етапе по први пут, а то је такође био највиши икада постављени циљ етапе на Тур де Франсу, побиједио је Анди Шлек који је напао на 60 -{km}- до циља и остварио соло побједу.
Рафал Мајка је постао први пољски побједник класификације 2014. док је Крис Фрум освојио Тур и брдску класификацију 2015, поставши тако седми возач који је то остварио. Мајка је класификацију освојио и 2016. након чега су три године заредом класификацију освајали Французи. Године 2020. Тадеј Погачар је освојио Тур де Франс, брдску и класификацију за најбољег младог возача, поставши први возач који је то остварио. Године 2021. поново је освојио Тур, брдску и класификацију за најбољег младог возача, поставши први возач који је све три класификације освојио двапут заредом, а такође, постао је четврти возач, први након Меркса, који је освојио Тур и брдску класификацију исте године двапут. Године 2022. Јонас Вингегор је освојио Тур и брдску класификацију, поставши девети возач који је то остварио. Године 2023. класификацију је освојио Ђулио Чиконе, а 2024. Ричард Карапаз, који је тако постао први еквадорски побједник класификације. Погачар је освојио Тур и брдску класификацију 2025. поставши први возач који је то остварио три пута.
Систем бодовања и правила
На врху сваког брдског циља на Туру додјељују се поени возачима који пређу први. Успони су подијељени у пет категорија, од којих су успони екстра категорије најтежи и на њима се додјељује највише поена, а затим успони прве, друге и треће категорије, док су успони четврте категорије најлакши и на њима се додјељује најмање поена. Категоризација се одређује према дужини успона, просјечном и максималном нагибу, положају унутар етапе, надморској висини, као и тежини пута и руте успона. У почетку је неколико најтежих успона одређено као успони ван категорије и бодовање је ишло по индивидуалном учинку возача. Од 1980. бодовање за успоне ван категорије је промијењено и примјењују се правила као и за друге категорије и успони ван категорије (или успони екстра категорије) доносе највише поена.
Систем бодовања је промијењен 2004. тако да је први возач који пређе преко брдског циља четврте категорије добијао три поена, а први возач преко успона екстра категорије добијао је 20 поена. Од 2004. су такође били дуплирани поени који се добијају на успонима који су уједно и циљ етапе, ако су у питању најмање успони друге категорије.
Правила су промијењена након Тур де Франса 2011. и возач који први пређе преко брдског циља четврте категорије добијао је један поен, док је возач који први пређе преко брдског циља екстра категорије добијао 25 поена. Правила су поново промијењена 2017, када је смањен број поена које добијају возачи на брдским циљевима екстра категорије, са 25 на 20 за првопласираног, са 20 на 15 за другопласираног итд. Такође је смањен и број возача који добијају поене, са десет на осам. Након што је Погачар освојио Тур и брдску класификацију двије године заредом, правила су промијењена пред почетак трке 2022. и укинути су дупли бодови који су се додјељивали за брдске циљеве који су уједно и циљ етапе.
Ако два или више возача имају исти број поена, побједник је онај који има више првих мјеста на циљевима екстра категорије, а ако имају исти број првих мјеста онда се гледа већи број првих мјеста на циљевима прве категорије. Ако су и ту изједначени, гледају се прва мјеста на циљевима друге, треће и четврте категорије. Ако су изједначени у свим категоријама, побједник је возач који има већу позицију у генералном пласману.
Тренутни систем (2022—)
+Поени на трци Тип12345678 Екстра категорија201512108642 Прва категорија1086421 Друга категорија5321 Трећа категорија21 Четврта категорија1
Претходни системи бодовања
До 2011. број поена који се додјељивао и број возача који су добијали поене био је већи, десет возача је добијало поене на успонима екстра категорије, осам возача на успонима прве категорије, шест возача на успонима друге категорије, четири возача на успонима треће и три возача на успонима четврте категорије.
+Поени до 2011. Тип12345678910 Екстра категорија2018161412108765 Прва категорија15131198765 Друга категорија1098765 Трећа категорија4321 Четврта категорија321
Године 2011. систем је промијењен и смањен је број возача којима су се додјељивали поени, на успонима екстра и прве категорије поене је добијало шест возача, на успонима друге категорије четири возача, на успонима треће категорије два возача и на успонима четврте категорије један возач.
+Поени током 2011. Тип123456 Екстра категорија201612842 Прва категорија1086421 Друга категорија5321 Трећа категорија21 Четврта категорија1
Године 2012. систем је поново промијењен тако да је повећан број поена који се додјељује на успонима екстра категорије, као и број возача којима се поени додјељују на првих десет.
+Поени 2012—2016. Тип12345678910 Екстра категорија2520161412108642 Прва категорија1086421 Друга категорија5321 Трећа категорија21 Четврта категорија1
Систем је промијењен 2017. када је смањен број поена који су се додјељивали на успонима екстра категорије са 25 за првопласираног на 20, као и број возача којима се поени додјељују са десет на осам.
Од 2011. до 2022. додјељивали су се дупли бодови за брдске циљеве који су најмање друге категорије и представљају циљ етапе.
+Поени који су се додјељивали ако је брдски циљ и финиш етапе Тип12345678 Екстра категорија40302420161284 Прва категорија201612842 Друга категорија10642
Побједници
Побједници брдске класификације.
2026. Ричард Карапаз 2025. Тадеј Погачар 2024. Ричард Карапаз 2023. Ђулио Чиконе 2022. Јонас Вингегор 2021. Тадеј Погачар 2020. Тадеј Погачар 2019. Ромен Барде 2018. Жилијен Алафилип 2017. Ворен Барги 2016. Рафал Мајка 2015. Крис Фрум 2014. Рафал Мајка 2013. Наиро Кинтана 2012. Томас Воклер 2011. Самуел Санчез 2010. Антони Шарто 2009. Франко ПелицотиПелицотију је победа у брдској класификацији одузета након што је био позитиван на допинг тесту, није додељена другопласираном у класификацији. 2008. Бернард Кохл Карлос СастреБернард Кохл је освојио брдску класификацију 2008. године, али му је она одузета због допинга и додељена је другопласираном Карлосу Састреу. 2007. Маурисио Солер 2006. Мајкл Расмусен 2005. Мајкл Расмусен 2004. Ришар Виренк 2003. Ришар Виренк 2002. Лоран Жалабер 2001. Лоран Жалабер 2000. Сантјаго Ботеро 1999. Ришар Виренк 1998. Кристоф Ринеро 1997. Ришар Виренк 1996. Ришар Виренк 1995. Ришар Виренк 1994. Ришар Виренк 1993. Тони Ромингер 1992. Клаудио Кјапучи 1991. Клаудио Кјапучи 1990. Тјери Клаверола 1989. Герт Јан Тхенисе 1988. Стивен Рокс 1987. Луис Ерера 1986. Бернар Ино 1985. Луис Ерера 1984. Роберт Милар 1983. Лусин ван Импе 1982. Бернар Вале 1981. Лусин ван Импе 1980. Ремон Мартен 1979. Ђовани Батаљин 1978. Маријано Мартинез 1977. Лусин ван Импе 1976. Ђанкарло Белини 1975. Лусин ван Импе 1974. Доминго Перурена 1973. Педро Торес 1972. Лусин ван Импе 1971. Лусин ван Импе 1970. Еди Меркс 1969. Еди Меркс 1968. Аурелио Гонзалес 1967. Хулио Хименез 1966. Хулио Хименез 1965. Хулио Хименез 1964. Федерико Бамонтес 1963. Федерико Бамонтес 1962. Федерико Бамонтес 1961. Имерио Масињан 1960. Имерио Масињан 1959. федерико Бамонтес 1958. Федерико Бамонтес 1957. Гастоне Ненчини 1956. Шарли Гол 1955. Шарли Гол 1954. Федерико Бамонтес 1953. Хесус Лороњо 1952. Фаусто Копи 1951. Рафаел Жеминиани 1950. Луизон Бобе 1949. Фаусто Копи 1948. Ђино Бартали 1947. Пјер Брамбила 1940—1946. Други светски рат 1939. Силвер Мас 1938. Ђино Бартали 1937. Фелицин Верваке 1936. Хулијан Берендеро 1935. Фелицин Верваке 1934. Рене Вијето 1933. Висенте Труеба
Вишеструки побједници