Руси у Републици Српској () су грађани руског поријекла и руске етничке припадности који живе и раде на територији Републике Српске. Историја Руса на овим просторима траје од времена средњег вијека када су руски принчеви из династије Рјуриковича владали Бановином Усора и Соли, која се у највећој мјери простире над територијом данашње Републике Српске. Највећи утицај Руса се осјетио током устанка који је у Босни подигнут против Османске империје, гдје су Руси поред пружања материјалне помоћи устаницима имали и своје директне учеснике у самом устанку. Руси су у великом броју населили ове просторе након Октобарске револуције и егзодуса великог броја Бјелогардејаца, који су своје уточиште нашли у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. На територију данашње Републике Српске дошли су на подручја градова Бања Лука, Зворник, Сарајево, Горажде и Билећа. Руси су одиграли значајну улогу у културно-образовном уздизању народа тадашње краљевине, док су у одређеној мјери наставили да насељавају ове просторе и након Другог свјетског рата и успоставе социјалистичке власти. Први декан Правног факултета у Сарајеву, чији је правни насљедник данашњи Правни факултет у Источном Сарајеву је био Рус Александар Соловјев.
Руски народ у Српској је православне вјероисповијести, док се на територији Републике Српске налази мањи број храмова посвећен руским светитељима, подигнути првенствено као знак повезаности са руским православним народом, а поред њих постоје и вјерски објекти Руске православне цркве. Већи број припадника руског народа се током Одбрамбено-отаџбинског рата борио у редовима Војске Републике Српске. Неки од ових Руса су били из Републике Српске, док је највећи број дошао из Русије, Украјине и Бјелорусије.
Руси су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Вијећу народа Републике Српске, Савјету националних мањина и Савезу националних мањина. Делегати из Вијећа народа се распоређују у радна тијела, Савјет националних мањина бира предсједника, потпредсједника и секретара, док Савез националних мањина бира предсједника, потпредсједника и Координационо тијело, које 2016. године замјењује Управни одбор. Руси нису учествовали у оснивању Савеза националних мањина, а до сада нису имали делегате у сазивима Вијећа народа, Савеза националних мањина и Савјета националних мањина.
Историјат Долазак руског народа на територију данашње Републике Српске веже се за крај 19. вијека и почетак 20. вијекa. Први Руси долазе на ове просторе током Босанскохерцеговачког устанка (1875 − 1878) у коме директно учествују и финансијски помажу устанике. Годину дана прије завршетка Првог свјетског рата и распада Аустроугарске, у царској Русији догодила се велика револуција, позната под називом Октобарска револуција, у којој је срушен царски режим и успостављена комунистичка власт. Историјски догађаји који су избили у тим немирним временима били су разлог да се велики број Руса исели, и своје домове потражи у другим европским државама. У прољеће 1919. године велики број руских избјеглица и бјелогардејаца налази уточиште у Краљевини СХС, која је била изразито антикомунистичка. Те године на просторе Краљевине СХС, а самим тим и на подручје данашње Републике Српске, досељава се велики број Руса. Један број њих радио је на универзитетима, школама и културним институцијама, а већина овог становништва запослила се у пољопривреди и индустрији. Руски досељеници су се адаптирали у новој средини и многи су заснивали породице са домицилним становништвом. Први декан правног факултета у Сарајеву, чији правни насљедник је данашњи Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву, је био Александар Васиљевич Соловјев слависта, истраживач богумила, хералдике, нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права, који се након Октобарске револуције настанио у Београду, а након Другог свјетског рата дошао у Сарајево.
Руски банови Бановине Босне (Усора и Соли) Босанску бановину угарског краља Беле чиниле су територије земаља Усоре и Соли. Бановина је основана 1254. године. Први бан био је Ростислав Михаиловић, отац Беле Ростиславића и Михаила од Босне, који су након смрти оца преузели владавину и бановску титулу. Сва тројица су били руски принчеви из династије Рјуриковича. У титули Ростислава Михаиловића званично се не помиње ни Усора и Соли. Он је „дукс Галиције и господар Мачве” (dux Gallicie et dominus de Machou). Ана, супруга Ростислава Михаиловића, носила је титулу „кнегиње Галиције и Босне и Мачве” (Ducissa Gallicie ac de Bozna et de Mazo domina). Под Босном се овдје подразумевају земље Усора и Соли. Власт Матеје Нинослава сведена је на земље Босну и Доњи Краји. Након Белине смрти, власт над Мачвом, Усором и Соли предавана је у руке моћних кнежева о чему свједоче бројне повеље из периода од 1272. до 1280. године. Изричит помен „бановине Усоре и Соли” помиње се у титули Гисинговца од новембра 1272. до априла 1273. године када се он титулише као "banus de Wozora et de Sou" и Иринеја (bano de Sow etdeWozora). У осталим случајевима Усора и Соли наводе се као Босна. Територија ове бановине се углавном простирала на подручју данашњих добојске, теслићке, петровске и модричке општине у Републици Српској.
Руси у Устанку у Босни и Херцеговини 1875. Током Устанка у Босни, међу великим бројем страних добровољаца нашли су се и Руси. Руска држава је тада директно подржавала устанике, преко својих конзуларних представништава, поготову онога у Дубровнику и Београду, одакле се координисала комплетна руска помоћ устаницима. Тако је на Народној скупштини у Кравјаку (засеоку села Горњи Тишковац, код Дрвара) која је одржана на Михољдан 12. октобра 1877. (29. септембра по старом календару) током Устанка у Босни и Херцеговини, за вођу новоосноване Привремене народне босанске владе именован Рус Владимир Семјонович Јоњин.
Руска емиграција у Бањалуци
десно|200п|мини|Чланови Руске колоније у Бањалуци 1940. Први емигранти из Русије, њих 126, дошли су у Бањалуку 1921. године. По узору на остале емигрантске заједнице широм Краљевине СХС односно Краљевине Југославије, и бањалучка је основала низ удружења, као што су Руска колонија, Руска матица, Руски соко, Удружење руских официра и Руско друштво Црвеног крста. Готово сви емигранти из Русије, који су 1921. дошли у Бањалуку, имали су средње или високо образовање, али и висок ниво општег образовања, а већина њих добро је говорила бар један страни језик. У првој групи бањалучких Руса биле су и значајне личности попут Василија Михаиловича Кашкарова, генерал-лајтнанта Артемија Соломоновича Вартанова, члана Думе Ераста Андрејевича Исејева, ликовног умјетника Фјодора Никитовича Сахна и композитора Рафаила Јеронимовича Арнерија. Свакако, њихово дјеловање у релативно малом мјесту, каква је између два свјетска рата била Бањалука, било је ограничено бројним специфичностима и праћено низом потешкоћа. По доласку у Краљевину СХС емигранти из Русије установили су разуђен систем организација веома разнолике оријентације и задатака, од оних превасходно или искључиво социјалног до оних научног карактера. Међу најзначајније организације, свакако, ваља уврстити и Руску матицу, која је такође, преко Централе у Љубљани и мјесних подружница, дјеловала широм Краљевине. Руска матица је основана по узору на матице осталих словенских народа, које су одиграле кључну улогу у очувању и развоју њиховог националног идентитета. За бањалучку руску заједницу карактеристично је да број њених чланова биљежи лаган али константан пораст.
Према попису из 1931. у Бањалуци су живјела 122 Руса, а крајем 1941, према незваничним подацима, њих 314. Октобра 1941. у оквиру Руске колоније формиран је и посебан одсјек Националне младежи Руске колоније, која је бројала 42 члана. Тако је избјегнута општа обавеза уписивања у редове Усташке младежи. Већ у току 1942. дошло је до осјетног смањења броја бањолучких Руса. Појединци су отишли на рад у Њемачку, надајући се да ће им тако бити олакшан повратак у Русију, неколицина је ступила у разне војне формације, а понеко је отишао на студије у Загреб. Крајем септембра 1944. године, након одступања партизанских јединица, неколико породица се иселило у разним правцима.
Донски козачки корпус у Билећи десно|200п|мини|Војна парада руских питомаца у Билећи десно|200п|мини|Питомци 36. класе Донског корпуса у Билећи Након Октобарске револуције Билећа постаје нови дом војницима корпуса руске царске војске из града Дона. Руски досељеници у Билећи су обновили касарну оштећену у Првом свјетском рату, довели докторе, отворили прве занатске радње, основали позориште, играли прве представе, компоновали први валцер „Таласи Требишњице”, оформили оркестар и хор, организовали прву војну параду на билећким улицама изводећи корачнице од Лагера па све до цркве Светог Саве. Пред крај грађанског рата у Русији већина царске војске, или како су их звали „бјелогардејци”, прогањана је од стране црвеноармијских бољшевичких трупа. Међу њима је био и Донски кадетски корпус, који послије кратког боравка у Словенији, бива премјештен у Билећу, новембра 1921. године, гдје су распоређени по одлуци тадашњих власти Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Првих неколико мјесеци проведено је на обнови инфраструктуре која је била порушена за вријеме Првог свјетског рата, а коју је изградила Аустро-Угарска. Тада су отворене и прве радње, кројачка, обућарска, те столарска, а кадети су се почели навикавати на нови живот. Убрзо ће управно, као и наставно особље отпочети са својим устаљеним радом. Отворена је и црква у којој је иконе осликао руски умјетник, а потом и позоришна дворана. На челу позоришта је био генерал Александар Ивановић Васиљев. Руси су у Билећи основали и своје пјевачке и трубачке групе. Кадетски корпус је у Билећи отворио и своју прву амбуланту, а руски доктор је био задужен и за билећку болницу. Први доктор у њој био је Митрофан Семјонович Попов, а његов помоћник Андреј Каритонович Белоски. Тада је настала и прва књиговезница и столарска радионица. Након смјене генерала Бабкина, који је био на челу овог корпуса на његово мјесто је дошао Јевгениј Васиљевич Перет, бивши артиљеријски официр. Наредбом генерала Богајевског, 1922. године, Донски кадетски корпус промијенио је име у Донски кадетски корпус Цара Александра III, те су њихови чинови означавани на лијевом рамену са Атаманском плавом еполетом опточеном бијелом бојом. Нераскидива веза са Требишњицом створила је и валцер „Таласи Требинке”, кога су компоновали на текст ове пјесме. За вријеме свог боравка у Билећи, кадети су током одмора посјећивали околна мјеста, укључујући и пикнике и шетње чак и старим путем до Никшића. Иако су само неколико година провели у Билећи (новембар 1921 – септембар 1926), којој су посветили и двије пјесме, ови су бјелогардејци оставили дугорочан траг, како у културном тако и у социјалном, животу тадашње Билеће.
О времену боравка козака са Дона на територији Билеће данас свједочи запуштено руско гробље у Билећи, на коме почивају и високи царски официри. Дио војничког гробља гдје су сахрањени официри царске Русије деценијама нико није одржавао, а у вријеме комунистичких власти ту су лежали непријатељи револуције. Споменици су оронули, а један дио зарастао у шикару. Само се назире покоји натпис са руским именима и презименима. На њима се не разазнаје да ли је ту и коначиште прадједе руског политичара Димитрија Рогозина. Поред старих споменика припадницима Донског корпуса у билећком православном гробљу подигнут је и један нови, мермерни, на коме стоји име Сергеј Владимирович Мелешко, добровољац погинуо у редовима Херцеговачког корпуса у протеклом рату. После Билеће козачки корпус се премјестио у Горажде.
Први пут након сахране руског војника припадника Војске Републике Српске, на Руском гробљу у Билећи служен је парастос у новембру 2019. када је започео пројекат обнове гробља и обиљежавања стогодишњице доласка Руса на простор Билеће. Пројекат се ради у сарадњи са руском амбасадом у Сарајеву.
Зворнички Руси