Противреформација (), такође понекад називана и Католичка обнова или Католичка реформација, била је период католичког оживљавања које је покренуто као одговор на протестантску реформацију, као алтернатива њој или из сличних увида. Био је то свеобухватан напор који је проистекао из декрета Тридентског сабора.

Као политичко-историјски период, често се сматра да је почео са Тридентским сабором (1545–1563) и да се завршио политичким закључком Европских религиозних ратова 1648. године, мада је ово спорно.

Овај напор је произвео апологетске и полемичке документе, напоре против корупције, духовне покрете, промоцију нових верских редова и процват нових уметничких и музичких стилова. Ратови и дискриминаторно законодавство изазвали су велике миграције верских избеглица. [досл. 'Историјски ланац догађаја миграције из Цилертал долине'] (на немачком), 1837-auswanderer.de. Приступљено 13. јуна 2020. Овакве реформе укључивале су оснивање богословија за правилну обуку свештеника у духовном животу и теолошким традицијама Цркве, реформу религиозног живота враћањем редова њиховим духовним основама и нове духовне покрете фокусиране на побожни живот и лични однос са Христом, укључујући шпанске мистике и француску школу духовности. Такође је укључивао политичке активности и користио регионалне инквизиције.

Примарни нагласак Противреформације била је мисија да се досегну делови света који су били колонизовани као претежно католички и покушај да се поново преобрате нације попут Шведске и Енглеске, које су некада биле католичке од времена христијанизације Европе, али су изгубљене током Реформације. Разни теолози Противреформације фокусирали су се само на одбрану доктринарних позиција, попут сакрамената и побожних пракси које су нападали протестантски реформатори све до Другог ватиканског сабора.

Терминологија

Термин „Противреформација” је превод немачке речи . Овај термин су крајем осамнаестог века сковали немачки историчари као негативан концепт да би описали католичке репресије, а популаризован је до средине деветнаестог века од стране аутора попут Леополда фон Ранкеа.

Протестантски историчари су имали тенденцију да говоре о католичкој реформи као делу Противреформације, која је сама по себи била одговор на Реформацију.

Католички историчари имају тенденцију да их истичу као различите. Француски историчар Анри Данијел-Ропс је написао:

Италијански историчар Масимо Фирпо је разликовао „Католичку реформацију” од „Противреформације” према њиховим питањима. По његовом мишљењу, општа „Католичка реформација” била је „усредсређена на бригу о душама ..., епископску резиденцију, обнову свештенства, заједно са хуманитарним и образовним улогама нових верских редова”, док је специфична „Противреформација” била „заснована на одбрани ортодоксије, репресији неслагања, поновном успостављању црквеног ауторитета”.

Остали релевантни термини на које се може наићи:

'Преттридентски' - пре, или статус кво анте пре Тридентског сабора (као што је „преттридентска миса”) 'Тридентски' - иницирано на, или као резултат, Тридентског сабора (1545–1563) (као што је „Тридентска миса”) 'Посттридентски' - понекад синоним за Тридентски; алтернативно нека каснија посебна реакција или развој

+ Западни мејнстрим реформистички покрети у другом миленијумуТамнија боја означава најинтензивнији период немира, промена или утицаја. Покрет / Догађај Временски оквир Припадност Напомене и интензитет Црквени сабори 1123—1969. Католицизам Први латерански (1123), Четврти латерански (1215), Констанцки (1415), Тридентски (1545—1563), Први ватикански (1870), Други ватикански (1962—1965) и други. Клинијевске и грегоријанске реформе 1050—1200. Католицизам Најинтензивнији период: 1050—1080. Просјачки редови (Мендиканти) до 1879. Католицизам Најинтензивнији развој: 1208—1328. Световне групе до 2025. Католицизам Најинтензивнији утицај: 1300—1500. Ренесансе и хуманизам 1000—данас Католицизам Интензивне промене: 1505—1552. Укључује католички хуманизам од 1653. надаље. Валдензи 1170—1848. Остало (плаво) Врхунац превирања: 1215—1491. Хусити и утраквисти 1401—1620. Остало / Протест. Најинтензивнији немири: 1420—1434. и пред крај 1618—1620. (Чешка побуна). Ораторијуми и друштва 1494—1965. Католицизам Највећи утицај: 1540—1759. Протестантске реформације 1517—1750. Протестантизам (црвено) Најинтензивнији период ширења и ратова: 1517—1555. Енглеске реформације 1530—1800. Протестантизам Најинтензивније фазе: 1530—1553, 1558—1625. и 1649—1660. Противреформација 1563—1800. Католицизам Најинтензивније деловање (након Тридентског сабора): 1563—1655. Други ватикански сабор 1963—данас Католицизам Период сабора и накнадних реформи: 1963—1978.

Тамнија боја означава најинтензивнији период немира, промена или утицаја Зелена=Католицизам; Црвена=Протестантизам; Плава=Остало

Претходна католичка реформација Грегоријанске реформе с краја 11. века—намењене, на пример, да смање краљевску и династичку контролу над верским животом и коришћењем имовине и да спрече да парохије постану „породични бизниси”—потекле су из Рима, доспевши, на пример, у Ирску око 35 година касније са ирским Синодом у Рат Бресајлу (1111); ово је успоставило епископски систем над манастирима у Ирској којима је доминирала аристократија, што је резултирало коначним распуштањем многих манастира у 12. веку, као што је Опатија Келс. Реформе су довеле до успона регуларних каноника као алтернативе монасима или просјачким редовима. То су били свештеници који су живели, попут монаха, у заједницама са заветима, али су били усмерени ка споља (нпр. служећи парохијске или катедралне пастирске дужности), а не према унутра (нпр. затворени у манастире или нужно поштујући пуну литургију часова). Реформе су стигле у Немачку 1122. године са Вормским конкордатом.

Четрнаести, петнаести и шеснаести век су доживели духовни препород у Европи који је био подстакнут успоном проповедничких просјачких редова, стандардизацијом Париске Библије, световним духовним покретима (као што је devotio moderna), примерима нових светаца попут Катарине Болоњске, Антонина Фирентинског, Рите из Кашије и Катарине Ђеновљанске, штампарством, хришћанским хуманизмом, урбанизованим световњацима који нису могли да побегну из градова у манастире, и другим разлозима.

Одржан је низ васељенских сабора са реформистичким циљевима:

Сабор у Констанци (1415) Сабор у Базелу (1431)—Ферари (1438)—Фиренци (1449) Пети латерански сабор (1512–1517)

Врсте позитивних реформи које су разматране нису нужно биле оне које су заокупљале Хусите (нпр. причешће под обе врсте и ожењени свештеници) и касније протестанте (нпр. индулгенције и оправдање). Окончање раскола и рата (посебно папског рата) сматрали су неки прелати као предуслов за реформацију.

Понекад је разговорима о реформи на саборима недостајало довољно специфичности да би резултирали ефикасним програмом—осим тенденције да се прати опсервантистичка фракција монашких редова (да би мања лабавост у погледу спољашњих опсервација помогла жару у унутрашњој побожности) или да се промовише фокус на институцију одозго на доле („глава и тело”) који је сматрао да реформа треба да почне од папе, бискупа, сабора, принчева или канонског права. Постојала је знатна подршка идеалу сиромаштва јеванђелских савета као начину да се прекине каријеризам, иако је доктрина Џона Виклифа о обавезном апостолском сиромаштву одлучно одбачена на Сабору у Констанци.

Питања попут папског непотизма и богатства, одсуства из дијецеза и преокупираности секуларном моћи важних бискупа препозната су као вишегодишњи и скандалозни проблеми. Они су се вековима одупирали озбиљним реформама (од стране узастопних папа и сабора са тим бискупима, који нису могли да компромитују своје интересе), узрокујући трвења како су се радикални реформатори периодично појављивали као одговор, као са Савонаролом.

У пола века пре реформације, феномен бискупа који затварају декадентне манастире или самостане постао је чешћи, као и програми за образовање жупних свештеника. У пола века пре Тридентског сабора, разни евангелистички католички лидери експериментисали су са реформама које су се повезивале са протестантима: на пример, Гијом Брисоне у Паризу, са својим бившим учитељем Жак Лефевр д'Етаплом,Ch.1 Jacques Lefèvre d’Etaples. Guy Bedouelle, OP. in Lindberg, Carter (ed.) . Part 1 наредио је да се из његових цркава уклоне статуе које нису приказивале Христа (иако нису уништене), заменио је молитву Здраво Маријо са Оче наш, и учинио доступним француске верзије Јеванђеља и Посланица на народном језику.

Конзервативне и реформистичке партије су и даље опстајале унутар Католичке цркве чак и док су се протестантске реформације шириле. Протестанти су дефинитивно прекинули са Католичком црквом двадесетих година 16. века. Две различите догматске позиције унутар Католичке цркве очврснуле су шездесетих година 16. века.

Свештеници и верски редови

Регуларни редови су учинили своје прве покушаје реформе у 14. веку. 'Бенедиктинска була' из 1336. године реформисала је бенедиктинце и цистерците. Године 1523. Камалдолски пустињаци Монте Короне признати су као посебна конгрегација монаха.

Године 1435, Франсоа из Паоле основао је Сиромашне пустињаке Светог Фрање Асишког, који су постали Минимски фратри. Године 1526, Матео де Башо је предложио реформу фрањевачког правила живота до његове оригиналне чистоте, рађајући капуцине, које је папа признао 1619. године. (in French), Hachette U, Овај ред је био добро познат световњацима и играо је важну улогу у јавном проповедању.

Да би одговорили на нове потребе евангелизације, свештеници су се формирали у верске конгрегације, полажући посебне завете, али без обавезе да помажу у манастирским верским службама. Ови регуларни свештеници су поучавали, проповедали и исповедали, али су били под директном бискупском влашћу и нису били везани за одређену жупу или подручје као викар или каноник. У Италији, прва конгрегација регуларног свештенства били су Театинци које су 1524. основали Свети Кајетан и кардинал Ђовани Карафа (касније папа Павле IV). Уследили су Сомаски 1528, Барнабити 1530, Урсулинке 1535, Исусовци (језуити), канонски признати 1540, Регуларни клерици Мајке Божје из Луке 1583, Камилијанци 1584, Адорно очеви 1588, и коначно Пијаристи 1621.

Крајем 1400-их, реформски покрет инспирисан болничком службом Свете Катарине Ђеновљанске почео је да се шири: у Риму, почевши од 1514. године, Ораторијум божанске љубави привукао је аристократско чланство свештеника и световњака да врше анонимна дела милосрђа и да расправљају о реформи;Acton, The Cambridge Modern History Atlas, (1907) чланови су касније постали кључни актери у цркви која се бавила реформацијом. Године 1548, тадашњи световњак Филип Нери основао је Братство Пресветог Тројства ходочасника и реконвалесцената: ово се развило у релативно слободну верску заједницу Ораторијанаца, којима су дате конституције 1564. године и које је папа признао као верски ред 1575. Користили су музику и певање да привуку вернике.

Сабори и документи Confutatio Augustana

мини|Confutatio Augustana (лево) и Confessio Augustana (десно) се представљају Карлу V Документ Confutatio Augustana из 1530. године био је католички одговор на лутеранску Аугзбуршку конфесију.

Тридентски сабор

мини|Седница Тридентског сабора, према гравури Папа Павле III (1534–1549) сматра се првим папом Противреформације, а он је такође иницирао Тридентски сабор (1545–1563), задужен за институционалну реформу, решавање спорних питања као што су корумпирани бискупи и свештеници, продаја индулгенција и друге финансијске злоупотребе.

Сабор је подржао основну структуру средњовековне цркве, њен сакраментални систем, верске редове и доктрину. Препоручио је да се форма мисе стандардизује, а то се догодило 1570. године, када је папа Пије V учинио Тридентску мису обавезном.