Грчки грађански рат је трајао од 1946. до 1949. године, и био је први пример послератне комунистичке побуне. Победа Владе антикомунистичких снага је водила грчком чланству у НАТО и помогла је да се дефинише идеолошка равнотежа моћи у Егејском мору током целог Хладног рата.
Грађански рат су водиле страна које су чинили углавном конзервативно грчко цивилно становништво и оружане снаге грчке владе које су подржавале САД и Уједињено Краљевство, а са друге стране су већином били грчки комунисти и главно чланство највеће антинацистичке организације (ЕЛАС), чије је вођство контролисала Комунистичка партија Грчке.
Прва фаза грађанског рата се одвијала између 1942. и 1944. Левичарско и десничарско крило покрета отпора су се борили једни против других у братоубилачком рату да би успоставили вођство у грчком покрету отпора. У другој фази (1944), власт социјалиста, који су војно контролисали већину Грчке, се супротставила повратничкој грчкој влади у изгнанству, која је створена у Каиру, под окриљем западних савезника. У трећој фази (1946–1949), влада десног центра, изабрана у неприродним условима, се борила против оружаних снага под контролом Комунистичке партије Грчке. Иако је учешће Комунистичке партије у побуни било општепознато, партија је остала легална до 1948, настављајући да координира нападе из своје канцеларије у Атини све до забране.
Грађански рат је оставио у наследство Грчкој политичку поларизацију; као резултат рата Грчка је такође ушла у савез са САД и ступила је у НАТО, док су односи са северним совјетски-оријентисаним суседима остали затегнути.
Позадина (1941—1944) Корени грађанског рата леже у окупацији Грчке од стране нацистичке Немачке и Бугарске од 1941. до 1944. и Италије од 1941. до 1943. Краљ Ђорђе II и његова влада су побегли у Египат, где су образовали Владу у егзилу, коју су признали западни савезници, али не и Совјетски Савез. Западни савезници су активно охрабривали краља Јоргоса, чак га и присиљавали, да именује умерене министре; само су двоје његових министара били чланови диктаторске владе која је управљала Грчком пре немачке инвазије. Неки у левичарском покрету отпора су тврдили да је влада нелегитимна, на рачун својих корена у диктатури генерала Јоаниса Метаксаса од 1936. до 1941. Без обзира на своје намере, владина неспособност да утиче на управљање Грчком су се одразиле на њену неважност у умовима многих Грка.
Немци су успоставили колаборационистичку владу у Атини, али ни ова влада није имала легитимитет и подршку. Марионетски режим је још поткопан када је лоша економска политика изазвала неконтролисану инфлацију, велике несташице хране и глади међу грчким становништвом. Неки високо рангирани официри су служили Немцима на различитим положајима. 1943, ова влада је почела да ствара паравојне одреде, углавном од локалних фашиста, осуђеника и ратних заробљеника у циљу борбе са комунистичким партизанима и смањивања зависности од немачке војске. Ови одреди, познати као Сигурносни батаљони, су на свом врхунцу 1944. бројали 20.000 људи. Они никад нису коришћени против западних савезника, већ само против комунистичких герилаца.
Недостатак легитимне владе је створио вакуум у власти, који је био испуњен са неколико покрета отпора и почетка операција кратко након немачке окупације. Највећи од њих је био Народноослободилачки фронт (ЕАМ) основан у септембру 1941. ЕАМ и његово војно крило Грчка народноослободилачка војска (ЕЛАС) је створила Комунистичка партија Грчке (ККЕ). Њен привремени вођа је био Јоргос Сиантос (њен прави вођа Николаос Захаријадис је био у немачком заробљеништву). Пратећи совјетску политику стварања широког уједињеног фронта против фашизма, ЕАМ је изборио подршку многих некомуниста. Он је постао широко популарна организација, која је, иако под потпуном контролом ККЕ, покушао да делује само као демократски републикански покрет. Још једна организација под контролом грчких комуниста је био ОПЛА (Организација за заштиту народних бораца). У околини Флорине је постојала организација македонских Словена НОФ, која је променила своје име у СНОФ у трећој фази грађанског рата.
Народноослободилачком фронту и Грчкој народноослободилачкој војсци су се супротставили сви остали покрети отпора. Најважнија од тих снага је била Грчка национална републиканска лига (ЕДЕС), под вођством бившег армијског официра, пуковника Наполеона Зерваса и Национално и социјално ослобођење (ЕККА). ЕККА је била класичан либерални покрет, са јаком опозицијом према монархији. ЕДЕС је био посвећен борби да ЕЛАС не освоји власт више него борби против Немаца и носио је мало идеолошке сличности са њима.
Устанак је прво избио у источној Македонији, где су Немци дозволили бугарским трупама да окупирају грчке територије. Велике демонстрације су као одговор организовали Браниоци севера Грчке, десничарска организација, у градовима грчке Македоније.
Грчка је била веома подесна за герилске операције и до 1943. силе Осовине и њихови сарадници су контролисали само важније градове и путеве, остављајући планинску унутрашњост покрету отпора. 1943. ЕЛАС је имала око 50.000 људи под оружјем и контролисала је велики део планинских делова Пелопонеза, Крита, Тесалије и Македоније. ЕДЕС је имао 3.000 људи, скоро све у Епиру. ЕККА је имало само 1.000 људи.
На почетку су западни савезници подржавали све покрете отпора новцем и опремом, пошто је њима била потребна сва помоћ коју су могли добити против сила Осовине. Касније су западни савезници покушали да потпомажу само антикомунистичке покрете отпора. Ипак, ЕЛАС је преузео оружје из италијанских гарнизона у Грчкој када се Италија придружила Савезницима у лето 1943. 1944. ЕЛАС је могла да опреми своје јединице оружјем отетим од непријатеља, док је ЕДЕС уживао подршку западних савезника.
Такође су постојале и десничарске паравојне организације, као што су Кси у Атини, ПАО у Македонији и остали, који су наоружавани од стране Немаца. Чињеница је да су сви покрети отпора оптуживали једне друге за тајне преговоре и могућу колаборацију. Стање и савези су били врло нестабилни. Непријатељ мог непријатеља можда није мој пријатељ, али понекад може бити извор опреме.
ЕАМ је био најјачи од свих организација покрета отпора и борио се против осталих као и против паравојних формација колаборационистичке владе. ЕАМ је оптужио ЕДЕС за сарадњу са Немцима и био је одлучан да успостави монопол над покретом отпора, пошто је веровао да ће Савезници ускоро напасти јужну Европу кроз Грчку и желео је доминантну позицију у дану када би Немци напустили Грчку. Ова ситуација је доводила до битака између ЕЛАС, ЕДЕС и Немаца. Давањем подршке Британаца и Владе у Каиру ЕДЕС, ови сукоби су прерасли у грађански рат. У октобру 1943, ЕЛАС је напала своје супарнике, посебно ЕДЕС, изазивајући грађански рат у многим деловима Грчке, што је потрајало до фебруара 1944, када су британски агенти у Грчкој изборили примирје (Плака споразум).
У марту 1944, ЕАМ, сада управљајући већином земље, је успоставио Политички комитет националног ослобођења (ПЕЕА), трећу грчку владу која се супротстављала онима у Атини и Каиру. Њени циљеви су били ”интензивирање борбе против освајача… за пуно национално ослобођење, за учвршћивање независности и целовитости земље и уништење домаћих фашиста и оружаних издајничких формација”. Први председник ПЕЕА је био Еурипидис Бакирцис, војни лидер Комунистичке партије Грчке. Касније је Александрос Сволос преузео његов положај, а Бакирцис је постао потпредседник.
Умерени циљеви ПЕЕА су добили подршку чак и Грка у изгнанству. У априлу 1944, грчке оружане снаге у Египту су се побуниле против западних савезника, захтевајући да се успостави Влада Националног јединства на принципима ПЕЕА. Побуну су угушиле оружане снаге западних савезника. Каније, кроз политичку заштиту официра, Влада у Каиру је створила чврсту антикомунистичку оружану силу. У мају 1944, представници свих политичких група су дошли заједно на конференцију у Либану, тражећи споразум о Влади националног јединства. Упркос оптужби ЕАМ за колаборацију против других грчких снага, конференција је успела због совјетске директиве Комунистичкој партији Грчке да се избегне нарушавање савезничког јединства.
У Грчкој под нацистичком окупацијом, борба је била тешка и није било простора за осетљива раслојавања. Све стране су спаљивала села и погубљивале цивиле и осумњичене немачке сараднике. Према ККЕ, ”колаборационистичке групе као што је Кси су користиле тероризам као усвојену стратегију, док је код ЕЛАС бораца то било резултат острашћених локалних команданата, а не званична политика”. Чињеница је да је ЕЛАС био одговоран за многа зверства, најодвратнији је био Мелигала масакр где је убијено 1.500 људи. Погубљење вође ЕККА Димитриоса Псароса је био још један злочин ЕЛАС: према ККЕ, за неке од официра ЕККА је касније било доказано да су били сарадници Немаца, након што је ЕЛАС напао све некомунистичке организације отпора. Тачно је да су у неколико случајева бивши официри грчке војске на силу прелазили у ЕЛАС, иако су желели да се придруже антикомунистичким партизанским групама или снагама владе на Блиском истоку. Карактеристичан јес лучај наредника Сарафиса који је био војни вођа ЕЛАС. Сарафис је намеравао да се придружи некомунистичким групама Костопулоса у Тесалији са групом других официра. На свом путу су ухваћени од стране ЕЛАС групе. Сарафис је пристао да се придружи ЕЛАС након што су остали официри поубијани.
Сукоб (1944)
До лета 1944. је било јасно да ће се Немци ускоро повући из Грчке јер су оружане снаге Совјетског Савеза ушле у Румунији и кретале су се према Југославији, а Немци су ризиковали да буду одсечени. Влада у изгнанству, сада под вођством истакнутог либерала Јоргоса Папандреуа, је прешла у Казерту у Италији због припрема за ослобођење Грчке. Према споразуму из Казерте, све снаге отпора у Грчкој су стављене под команду британског генерала Роналда Скубија.
Трупе западних савезника су се искрцале у Грчкој у октобру. Било је мало борби јер су Немци већ били у пуном повлачењу. Њих је било много мање од ЕЛАС, која је у то време имала 50.000 људи под оружјем и опремала се из залиха које су оставили Немци. 13. октобра, западни Савезници су ушли у Атину, а Папандреу и његови министри су их следили неколико дана касније. Краљ је остао у Каиру, јер је Папандреу обећао да ће се будућност монархије одлучивати на референдуму.
У том тренутку је мало тога спречавало ЕЛАС да стекне пуну контролу над целом државом. Они нису то урадили јер је руководство ККЕ слушало инструкције Совјетског Савеза да не учествује у кризи која може да угрози јединство Савезника и доведе у питање Стаљинове веће послератне циљеве. Руководство ККЕ је знало за то, али борци ЕЛАС и нижи кадрови у партији нису. Ово је постало извор сукоба између ЕАМ и ЕЛАС.
Пратећи Стаљинове инструкције, вођство ККЕ је покушавало да избегава сукобе са Папандреуовом владом. Већина чланова ЕЛАС је видела западне савезнике као ослободиоце, иако неке вође ККЕ, попут Андреаса Цимаса и Ариса Велоухитиса нису веровали западним Савезницима. Цимас је био у контакту са вођом југословеснких комуниста Јосипом Брозом Титом и није се слагао са сарадњом ЕЛАС са снагама западних Савезника.
Питање разоружања организација отпора је било разлог разилажења између Папандреуове владе и чланове ЕЛАС. Посаветован од британског амбасадора Реџиналда Липера, Папандреу је захтевао разоружавање свих оружаних снага и стварање Народне гарде под контролом Владе. ЕАМ, верујући да ће то оставити ЕЛАС беспомоћном против десничарских милиција, предложио је алтернативни план који је Папандреу одбио, а ЕАМ се повукао из владе. 1. децембра, Скуби је издао објаву која је захтевала распуштање ЕЛАС. Команда ЕЛАС је била највећи извор снаге за ККЕ и вођа ККЕ Сиантос је одлучио да се захтеву за разоружање ЕЛАС мора одупрети.