Ово је чланак о застави Републике Србије. Погледајте чланке о српској застави и застави Републике Српске.

Застава Републике Србије постоји и користи се као Државна застава и као Народна застава, са размерама 3:2 (дужина према висини).Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије, члан 17

Народна застава је тробојка хоризонтално поређаних поља истих висина црвене, плаве и беле боје.

Државна застава је тробојка хоризонтално поређаних поља истих висина црвене, плаве и беле боје, а преко свега, центра помереног ка јарболу за једну седмину укупне дужине заставе Мали грб Србије.

Последња верзија заставе је из 11. новембра 2010.Grb Srbije: Dvoglavi orao menja perje (in Serbian)

Изглед

Застава Републике Србије користи се, са размерама 3:2 (дужина према висини).

Државна застава је хоризонтална тробојка са пољима истих висина, одозго надоле: црвена, плава и бела, а преко свега, центра помереног ка јарболу за 1/7 укупне дужине заставе, Мали грб Србије.

Боје (Државна застава)Уредба о утврђивању изворника Великог и Малог грба, изворника заставе и нотног записа химне Републике Србије - Уредба Владе Републике Србије, објављено у Службеном гласнику РС 15. новембра 2011. године Систем боја Црвена (основна) <div style="color:white">Црвена (тамна) <div style="color:white">Плава Жута <div style="color:white">Црна Pantone 192C 704C 280C 123C 0 -{CMYK}- 0-90-70-10 0-90-70-30 100-72-0-19 4-24-95-0 0-0-0-100 RGB 198-54-60 161-45-46 12-64-118 237-185-46 33-35-30 HEX #C6363C #A12D2E #0C4076 #EDB92E #21231E

Историја

мини|десно|200п|Једна од неколико могућих реконструкција стега (заставе) краља Владислава I Најстарији сачувани подаци о бојама српске заставе односе се на стег (заставу) краља Владислава I (1232 – 1243) сина Стефана Првовенчаног, унука Немањиног. Према једном дубровачком документу из 1281. године - који садржи опис драгоцености и предмета, који су у трезору у Дубровнику оставили на чување син краља Владислава жупан Деса и удовица, краљица Белослава, застава је била "vexillum unum de zendato rubeo et blavo" - застава од платна црвеног и плавог (zendato је ченда, врста лаганог, свиластог платна). мини|лево|200п|Кнез Милан укрцава се на пароброд 1876. Олеографија бечког сликара српског порекла Еугена Ладислава Петровића (1837–1907). На овој слици види се разлика између народне и војне заставе. Све до појаве првих националних револуција у Европи, заставе и грбови били су привилегија углавном владарских и великашких, односно племићких породица, витешких редова и сл. Историјски гледано застава, барјак или стег потиче као војно обележје које је служило за распознавање на бојном пољу. Употреба заставе на јарболу која асоцира на одређену земљу порекла први пут се јавља почетком 17. века као поморска застава у Доба једрењака и великих открића. мини|десно|200п|Заставе Балканског полуострва 1896. године. Једном од првих националних застава у свету сматра се јунион Џек, застава Уједињеног Краљевства из 1606. године. Са порастом националних сентимената од краја 18. века националне заставе почињу да се носе и добијају на значају у друштвено цивилном контексту. Један од првих примера представља застава Сједињених Држава, која се прво користила као поморска застава 1777. године али је постала генерички симбол Сједињених Држава након Америчке револуције, као и француска триколора, која је постала симбол Републике 1790. мини|лево|200п|Народна застава вијори се на јарболу над главним улазом у Народну скупштину у Београду 1906. године. Пошто се увидело да зграда није функционална за 20. векa већ наредне године положен је камен темељац за нови парламент. Већина европских земаља усвојила је националне заставе током 19. и почетком 20. века. Застава Османског царства (сада застава Турске) усвојена је 1844. године. Застава Србије одобрена је султановим ферманом 1836. године. Није искључено да су и српски захтеви делимично утицали на усвајање османске заставе, јер је Србија била део тог царства. Током националног буђења, романтизма и револуционарних превирања у Аустријском царству одржан је Свесловенски конгрес у Прагу 1848. године. На овом конгресу усвојена је застава с пансловенским бојама. Исте године усвојена је застава Мађарске током револуције 1848. Осим тога, на Мајској скупштини у Сремским Карловцима вијорила се српска тробојка, која је свакако утицала на настанак и других тробојки током револуционарних дешавања. Након увођења Баховог апсолутизма забрањене су све националне и тробојне заставе у Хабзбуршкој монархији, док је у употреби била дозвољена само двобојна црно-жута застава империјалне породице Хабзбург, која је уједно била и државна. Ова застава била је у употреби све до Аустро-Угарске нагодбе након које је усвојена нова застава новоуспостављеног Аустроугарског царства. Устаничке заставе

мини|десно|200п|Карађорђева застава, рад Стефана Гавриловића, Историјски музеј Србије. Почетком 19. века током Српског устаничког рата за ослобођење од Османског царства није коришћена једна унифицирана стандардна застава која би била генеричко национално обележје, већ су коришћене веома разноврсне старешинске или војводске заставе које су биле базиране више на средњовековном наслеђу. У прве бојеве ишло се са црквеним барјацима који се и спомињу у народним песмама као „крсташ барјак". Главно обележје ових застава је знак крста. Религиозни симболи били су заступљени код обе зараћене стране. Међу раним заставама, једна коју је описао прота Матеја Ненадовић може се повезати са данашњом заставом: била је бело-црвено-плава са три крста.B. A: Principality of Serbia (1830-1882) FOTW

Како је рат одмицао у корист устаника тако су народне старешине поручивале војводске заставе које су биле уникатне, уметнички вредне и ликовно изражајне. Ова разноликост боја била је праћена разноликошћу симбола на заставама, често узетим из књиге Христофора Жефаровића Stemmatographia из 1741. Најчешћи симболи на заставама били су крст са четири оцила, затим грб Трибалије и разни други крстови.Dragana Samardžić: Старе заставе у Војном Музеју, Belgrade 1993 Већина устаничких застава израдили су у везиљској радњи у Сремским Карловцима, сликари Стефан Гавриловић и његов брат Илија. Иконописац из Земуна Никола Апостоловић осликао је неколико застава. мини|десно|200п|Војна застава регуларне устаничке војске 1809. године, Војни музеј у Београду. Прве једнообразне заставе настале су са формирањем регулашких јединица 1809. године. Тада је свака устаничка "компанија" (250 војника) добила своју заставу. Из тог периода до данас је сачувано пет застава. Регуларне устаничке војске обично су имале светложуте заставе са разним симболима, док су војводске заставе често биле црвено-беле, са црним двоглавим орлом. Било је и застава других боја, укључујући црвено-жуте, црвено-бело-плаве и црвено-плаве. Прва промишљања о јединственој националној застави почела су након стицања аутономије и Хатишерифа из 1830.

Настанак тробојке Изградња флоте Након ослобођења и стицања аутономије појавио се трговачки слој који је све више имао аспирације за трговину са иностранством. Кнез Милош је 1833. године издао Указ, који је регулисао правила превоза каика, лађа и скела на Дунаву. Те исте године се кренуло и са изградњом већих лађа, односно трговачке флоте. мини|лево|230п|Макета морског једрењака класе брик „Србија" са српском тробојком на јарболу. У бродоградилишту у Дубровцу код Смедерева изграђен је брик „Србија".Барка по мери кнеза Милоша (Вечерње новости, Јелена Илић, 15. јануар 2019.) Била је то лађа дужине 25.3m, ширине 7.1m и носивости 250 тона.„Србија" пловила пре 180 година (Блиц, Мирослав Ђорђевић, 9. септембар 2013.) Изградњом брода је руководио поморски капетан Никола Кефала, пореклом Грк. Ово је био први комплетно изграђен морски једрењак и први морски брод у Кнежевини Србији. „Србија" је запловила 30. априла 1833. године, а током лета те исте године упутила се према Црном мору и успешно упловила у Цариград.

У то доба, на трговачку сцену наступа, капетан Миша Анастасијевић, који ће до средине 19. века постати један од највећих велетрговаца и бродовласника на доњем току Дунава. Постаће власник 23 бродарске агенције које контролишу већи део промета од Београда до ушћа Дунава у Црно море. На врхунцу своје пословне каријере имаће 74 брода само за превоз соли, као и бројна стоваришта у подунавским и посавским градовима. Контролисаће у потпуности трговину Дунавом (извоз стоке у Аустрији и увоз соли из Кнежевине Влашке и Молдавије у Османско царство).

Током следећих неколико година у Дубравици и Брзој Паланци саграђено је неколико лађа класе корветица, сличних онима које су пловиле у саставу руске Црноморске флоте. Све су то били трговачки бродови који су само у нужди могли да се користе као ратне лађе. Кнежевина Србија је 1834. године располагала са 200 лађа од чега у Поречу 100, у Шапцу 40 и у Београду и Смедереву по 30. Већином су о биле мање лађе, дереглије, соларице, дрварице, житарице, чунице, оранице и др. Међутим, било је и већих лађа, које су могле да носе терет и од око 120 тона и које су имале максималан газ 1.2m. Ове лађе су биле способне и за приобалну пловидбу Црним морем.

Међутим, Кнежевина Србија, као вазална држава није била призната као поморска сила, а поставио се и проблем поморске заставе. Српски бродови извесно време нису имали право да развију српску заставу - мада су они то радили, бар кад су били у српским водама. Као вазалној земљи, био је неопходан султанов ферман којим би се дозволило да се над српским бродовима вије српска застава. У међувремену, долази до Милетине буне, која ће изнедрити први модеран устав.

Прва народна застава

мини|лево|200п|Слобода предводи народ, уље на платно 260 x 325cm, дело Ежена Делакроеа из 1830. године, Лувр, Париз. Алегорија Јулске револуције из исте године. Највероватније је ова револуционарна застава била главни узор застави која се вијорила у Крагујевцу 1835. године У модерно доба, у време настанка нација и борбе против феудализма, прву народну заставу прописао је Сретењски устав из фебруара 1835. године. Устав је био подељен на 14 глава и 142 члана. У другој глави, 3. и 4. чланом, били су одређени застава и грб, што једна вазална земља не би смела да има. Застава је била „отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита". Врло је могуће да је био израђен одређен број ових застава, које до данас нису сачуване, а уочи одржавања саме Велике народне скупштине у Крагујевцу на којој је донет нови устав. Остало је забележено да је устав прочитан и објављен на свечан начин, уз заставе и свечану музику, кнежеву коњичку и пешачку гарду и уз присуство државног врха и посланика, а увече је приређен ватромет и одржана позоришна представа. мини|200п|Прва страна Устава из 1835. године. У 3. члану друге главе стоји "Боја народа Србског јест отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита." Овде је дословно наведено да је реч о националној застава. Да би се разумела челикасто-угасита боја потребно је познавати процес каљења челика, односно челикасто-угасита боја је мешавина светлоплаве и светлозелене боје. лево|мини|180px|Реконструкција државне заставе, тробојка водоравних поља са грбом, према уставу из фебруара 1835. године, Историјски музеј Србије. Застава има сличности са заставом Холандије, која је након пораза Наполеона повратила независност. Ову варијанту могуће је реконструисати и без грба (народна).