Други пунски рат

Други пунски рат (Римљани су га називали Рат против Ханибала) био је рат између Картагине и Римске републике, а водио се од 218. п. н. е. до 202. п. н. е. То је био други од три велика рата, који су се називали Пунски ратови, због латинског имена за Картагињане -{Punici}- или -{Poenici}- (од имена њихових предака Феничана).

Рат је обележио изненађујући Ханибалов прелазак преко Алпа, приликом ког је изгубио доста војника, савез са Галима, велика победа у бици код Требије и велика заседа код Тразименског језера. Након ових пораза, Римљани су против Ханибала употребили тактику избегавања борбе, али због непопуларности оваквог приступа, Римљани су ипак поново морали прибећи биткама на отворенима. Исход тога је био тешки римски пораз код Кане, што је за последицу имало прелазак многих римских савезника на страну Картагине, што је продужило рат у Италији за више од 10 година, током којих је још римских војски било уништено. Ипак, Римљани су били успешнији у опседању градова и освојили су све важније градове који су се придружили непријатељима, а такође су успели да спрече картагињански покушај да Ханибалу пошаљу појачање у бици код Метаура. У међувремену на Иберијском полуострву, која је била главни извор људства за Ханибалову војску, друга римска експедиција на челу са Сципионом Африканцем Старијим је заузела Нову Картагину и окончала картагињанску владавину над Иберијом у бици код Илипа. Коначан окршај је била битка код Заме између Сципиона Африканца и Ханибала, окончана Ханибаловим поразом и наметањем ташких мировних услова Картагини, која је престала да буде велика сила и постала је римски поданик.

Споредан сукоб током овог рата је био неодлучени Први македонски рат у источном Средоземљу и Јонском мору. Увод мини|десно|300п|Ханибал прелази Алпе, фреска из римског Капитолинског музеја настала 1510. године. Ханибал је анахроно приказан у оријенталном костиму типичном за европско сликарство ренесансе и барока. У Првом пунском рату Картагина је изгубила Сицилију. Тај губитак је надокнадила проширивши своје поседе на сребром богато Иберијско полуострво. Ту политику је започео Хамилкар Барка, а наставио његов зет Хаздрубал Лепи, а касније Хамилкаров син Ханибал. Хамилкар Барка је био огорчен због пораза у Првом пунском рату и намера му је била да се освети Риму због понижавајуће ратне одштете и губитака. Током осам година оружјем и дипломатијом осигурао је велике територије у Шпанији, али прерана смрт (228. п. н. е.) спречила га је да заврши освајања. Сина Ханибала задојио је мржњом према Риму и тренирао га да постане његов наследник.

Након Хамилкара команду над војском на Иберијском полуострву преузео је његов зет Хаздрубал Лепи, који је склопио споразум са Римском републиком, по коме Картагињани не смеју да иду северније од реке Ебро. Ханибал је преузео команду над војском 221. п. н. е. и две године је освајао јужно од реке Ебро. Рим се бојао нарасле Ханибалове моћи, па је склопио споразум са Сагунтом, који је био близу садашње Валенсије у Шпанији. Римљани су ставили Сагунт под свој протекторат. Међутим Сагунт је био много јужније од линије одређене споразумом Хаздрубала и Римљана, па је Ханибал сматрао да Римљани поново крше споразуме и није се обазирао на римски протекторат. Сагунт је изазвао Ханибала нападајући околна племена под протекторатом Картагине и убијајући припаднике пропунске фракције у граду. Ханибал је напао Сагунт и освојио га је након осмомесечне опсаде. Након пада Сагунта Римљани су захтевали од Картагине да им се преда Ханибал. Пошто је то Картагина одбила, Рим је прогласио рат.

Ханибал напада Италију копненим путем

Ханибалова армија имала је 90.000 пешадинаца и 12.000 коњаника-{Titus Livius "From the Founding of the City" XXI}-, али изгледа да је то укључивало у Хаздрубалове војнике.

Експедициона армија бројала је 75.000 пешадинаца и 9.000 коњаника. Ханибал је пошао из Нове Картагине у касно пролеће 218. п. н. е. Претпоставио је да ће се римска армија кретати дуж обале према Иберијском полуострву, па се он креће даље од мора. Крајем јуна долази до реке Ебро.

Ту је одабрао најпоузданије делове велике армије састављене од либијских и иберијских плаћеника. Борио се до Пиринеја покоравајући ту северна племена. На Пиринејима га је напустило 10.000 иберијских војника који нису желели да иду далеко од своје домовине, па су остали да чувају новоосвојену територију. Ханибал је прешао у Галију (данашњу Француску) са 50.000 пешадинаца и 9.000 коњаника. Пошто није долазио као непријатељ галска племена су му допустила неометан пролаз, па је стигао до реке Роне до септембра, много пре него што су Римљани могли предузети противмере. Ханибалова армија је ту имала 38.000 пешадинаца и 8.000 коњаника и 37 ратних слонова.Ханибал је успео да избегне Римљане и њихове савезнике.

Ханибал прелази Алпе мини|десно|350п|Правац Ханибалове инвазије Италије преко Алпа Наставио је пут дуж једне од притока Роне (вероватно Изер) и дошао је до Алпа. На Алпима се суочио са суровом климом и тереном и нападима локалних племена. Ипак је успешно прешао Алпе, што је било једно од најславнијих војних достигнућа у антици. То је представљало велико изненађење за Римљане. Спустио се са брда у северну Италију (тада Цисалпинску Галију) али са двоструко мање војника од оног броја са којим је кренуо на дуги пут. Преостало му је 20.000 војника, 6.000 коња и само неколико слонова Полибије „Историја“.

Рат у Италији

Битке код Тицина и Требије

Ханибал је ушао на римску територију и тиме је спречио намере Рима да се битка одвија на страном терену. Ханибалова нагла појава међу Галима омогућила је да се релативно лако раскину везе тих племена са Римљанима јер Римљани нису имали времена да реагују.

Конзул Публије Корнелије Сципион командовао је римским трупама које су послате да зауставе Ханибала. Он није очекивао да Ханибал пређе Алпе. Очекивао је борбе са Ханибалом на Иберијском полуострву. Са малим снагама у Галији покушао је да заустави Ханибала. Послао је морским путем армију у Италију да би спречио Ханибалово надирање.

Ханибал је прешао Алпе и осигурао је позадину заузимајући Таурини (данашњи Торино). Крећући се долином реке По наишао је на римску војску и победио је у бици код Тицина. Победио је захваљујући надмоћнијој коњици. Римљани су се повукли из целе Ломбардије. Та победа је битно ослабила Римљане, јер су се Гали потпуно придружили Картагини, а цела северна Италија је постала Ханибалов неслужбени савезник. Ханибалова војска је постала већа јер је регрутовао Гале из северне Италије. Ханибалова армија је тада бројала 40.000 људи, а добила је галске и друге трупе као помоћ и значајно појачање и запретила је инвазијом целе Италије. Сципион је био повређен у бици код Тицина и повукао се са армијом преко реке Требије и чекао је појачања.

Чак и пре него што је у Рим стигла вест о поразу код Тицина, сенат је наредио да се конзул Тиберије Семпроније Лонг повуче са армијом са Сицилије и помогне Сципиону. Ханибал се вештим маневрима поставио на друм којим је требало да Семпроније Лонг дође са појачањима у помоћ Сципиону. Ханибал је при томе освојио један град чиме је обезбедио снабдевање своје војске. Ипак Семпроније Лонг је успео да се провуче око Ханибалових позиција до Сципиона.

У децембру 218. п. н. е. Ханибал је показао изузетну војничку вештину бриљантном победом против Римљана у бици код Требије. Римљани су у тој бици претрпели тешке губитке.

Битка код Тразименског језера

240п|десно|мини|Битка код Тразименског језера Пошто је осигурао победу у северној Италији, Ханибал је ту презимио заједно са Галима. У пролеће 217. п. н. е. одлучио је да иде даље јужније. Рим је био алармиран тешким поразом и сенат је припремао планове како да се суочи са опасношћу. Изабрали су нове конзуле. Нови конзули са постали Гнеј Сервилије и Гај Фламиније. Очекујући Ханибалово напредовање два конзула распоредила су своје војске на два могућа правца Ханибаловог похода. Сервилије је распоредио своју војску у Аримин на Јадранском мору, а Фламиније у Арецијум, близу апенинских планинских прелаза.

Једини преостали пут је био крај Арноа. То је била велика мочвара, а баш тада су биле поплаве. Ханибал је знао да је тај правац пун потешкоћа, али био је најсигурнији и најближи пут у централну Италију. Како Полибије тврди, остали путеви су били дужи и добро познати непријатељу, а овај кроз мочваре је био краћи и њиме би изненадио Фламинија. Ханибалова војска је марширала 4 дана и 3 ноћи кроз мочваре, што је исцрпило војску. Ханибал је прешао Апенине без отпора, али у мочварама је изгубио доста војника и преостале слонове.

Стигавши у Етрурију у пролеће 217. п. н. е., Ханибал је одлучио да навуче Фламинија у одлучну битку. Спроводио је стратегију спржене земље. Почео је да уништава, руши и спаљује по околини-{Titus Livius "From the Founding of the City" XXII}-, сматрајући да Фламиније то неће моћи пасивно гледати, јер требало је да та подручја штити. У исто време покушао је разбити савезништва Рима са многим регионима, доказујући им да је Рим немоћан да их заштити.

Упркос свом том разарању, Фламиније није ушао у битку са Ханибалом, па је Ханибал заобишао Фламинијево лево крило и одсекао је Фламинија од Рима. Напредујући брдима Етрурије Ханибал је изазвао Фламинија и у бици код Тразименског језера уништио је Фламинијеву армију. Гај Фламиније је убијен у тој бици. Та битка је представљала највећу заседу у историји ратовања и у бици су уништене две римске армије. Убијено је 15.000 војника а још толико је заробљено.

Ханибал је имао отворен пут према Риму. Његови генерали су инсистирали да се опседа Рим, али Ханибал није хтео. Није имао довољно опсадних справа, а није имао ни базу у централној Италији. Одлучио је да крене јужно, да би потакао побуну Грка против Рима.

Фабије Кунктатор преузима команду 200п|лево|мини|Три Ханибалове главне победе у Италији: (1) Битка код Требије (2) Битка код Тразименског језера (3) Битка код Кане. Рим је био у стању панике након тешког пораза у бици код Тразименског језера. Ханибалу је био отворен пут на сам Рим. У тренуцима таквих криза било је нужно да се прогласи диктатор, коме би се дале сва овлаштења на 6 месеци. За диктатора је одабран Квинт Фабије Максим зван Кунктатор (човек који одгађа).

Одступајући од уобичајених римских стратегија, Фабије је усвојио Фабијанску стратегију — избегавање отворене битке са непријатељем, али ипак ограничавање кретање непријатеља помоћу неколико римских армија у близини Ханибалових трупа. Фабије је малим јединицама нападао Ханибалово снабдевање и увек је настојао да маневрише по планинском терену, где није долазила до изражаја Ханибалова коњица. Охрабривао је стварање осматрачница и сакупљања војске у утврђене градове.

Ханибал је кренуо тактиком уништавања, најпре Апулије, па онда најбогатијих делова Италије, Кампаније. Ханибал је свесно уништавао насеља и усеве изазивајући Фабија Кунктатора. Фабије је све то пратио, али није улазио у одлучну битку. Такво велико уништавање почело је изазивати бес и код војске и у римском сенату. Фабије постаје веома непопуларан не само у Сенату и међу војницима него у народу. Сви су желели да брзо виде крај рата, а видели су само Ханибалову паљевину и уништавање. Даље, владао је страх да ако Ханибал тако даље настави уништавати без отпора многи римски савезници би могли напустити Рим и прећи на страну Картагине с обзиром да их Рим не може одбранити.

Пред долазак зиме Ханибал се одлучио да презими на другом подручју, јер је била похарана Кампанија у којој се тада налазио. Међутим, Фабије је затворио све пролазе из Кампаније. Један картагињански генерал је смислио варку. По ноћи је скупио сву стоку и завезао јој је бакље за рогове. Римљани, који су чували пролаз помислили су да Картагињани намеравају да прођу ноћу кроз шуму помоћу бакљи. Римљани су кренули за стоком, па је Ханибал заузео пролаз. Користећи освојени пролаз Ханибал је прешао у Апулију, где је презимио.