Борис Акуњин (; Зестафони, 20. мај 1956) је најпознатији псеудоним Григорија Чхартишвилија (; ) јесте руски писац. Такође пише под псеудонимима Анатолиј Брусникин, Ана Борисова и Акуњин—Чхартишвили. За свој књижевни и преводилачки рад добио је бројна руска и светска признања.
Акуњинове књиге преведене су на више од 30 језика, и продате у више од 15 милиона примерака. а само у Русији продато је више од 10 милиона примерака. У Србији и региону је најпознатији по серијалу детективских романа Авантуре Ераста Фандорина.
Биографија Григориј Чхартишвили рођен је у породици артиљеријског официра, учесника Великог Отаџбинског рата, Грузијца Шалва Ноевича Чхартишвилија (1919-1997) и професорке руског језика и књижевности, Јеврејке Берте Исаковне Бразинскаје (1921-2007). Већ 1958. године, када је Григориј имао само две године, породица се преселила у Москву, тако да он у Грузији готово да и није живео. Одрастао је у Москви, где је 1973. завршио Школу бр. 36 познату по темељној настави енглеског језика. Године 1978. дипломирао је на Институту за Азијске и Афричке студије Ломоносов универзитета.
Писац се женио два пута. Прва његова супруга била је Јапанка. Са њом се упознао одмах по завршетку студија. Бојећи се да би властима брак између јапанолога и јапанске држављанке могао изгледати сумњиво млади брачни пар трудио се да не буде превише изложен јавности. Зато из овог брака нема фотографија, нити имена супруге. После неколико година заједничког живота пар се заувек разишао. Друга супруга, Ерика Ернестовна Воронова, лекторка и преводилац по професији, пословна и одлучна жена која је на себе преузела комуникациј са издавачима, новинарима и књижевним агентима. Ни са једном од њих Акуњин нема деце.
У знак протеста због неслагања са руском политиком Акуњин је са супругом 2014. напустио Русију. Једно време живео је у Бретањи (Француска). Тренутно живи у Лондону.
Преводилачки рад Пошто је дипломирао јапанску историју почео је да ради као преводилац са енглеског и јапанског и заслужан је за многе преводе јапанских, енглеских и америчких писаца. На руски језик превео је многе познате јапанске писце, какви су Масахико Шимада, Јукио Мишима, Јасуши Иноуе, као и савремене америчке, међу којима су Малколм Бредбери, Т. Ц. Бојли, Питер Јустинов и други.
Од 1994. до 2000. радио је као заменик главног уредника часописа Страна књижевност. Био је главни и одговорни уредник 20-томне Антологије јапанске књижевности и председник одбора мегапројекта Библиотека Пушкин, који је финансирала фондација Сорос.
Књижевни рад Прва књига коју је Григорије Чхартишвили написао је књига есејистичке прозе Писац и самоубиство, коју је завршио 1997. године, али ју је објавио тек две године касније, под својим правим именом, под којим и даље објављује своје критичке и документарне радове.
Белетристику је почео да пише 1998. године под под псеудонимом „Б. Акуњин”. Прво дело објављено под псеудонимом био је сензационални роман Азазел, који је готово одмах по објављивању постао веома популаран. Такав успех омогућио је писцу да напусти свој ранији посао и да се потпуно посвети књижевном стваралаштву.
Док је у Совјетском Савезу жанр детективских романа био скоро непостојећи, у Русији 21. века он доживљава прави процват. Све до пада комунизма 1991. образовани руски читаоци су задржали класични укус, али све се променило када је постала доступна не само „декадентна” западна књижевност, већ и дуго забрањени руски аутори. Брзином којом је растао криминал, у Русији је цветала и криминалистичка књижевност. Појавило се неколико изузетно популарних писаца, међу којима је и Александра Марињина коју зову још и „руска Агата Кристи”, али чија дела нису имала довољну књижевну вредност да допру до стране публике. Борис Акуњин је први руски аутор из овог жанра који је прешао границе Русије.
Позната је анегдота по којој је аутор почео да пише крими романе да би забавио своју жену. О томе он прича: „Били смо у метроу, она је читала детективски роман, а ја сам приметио да је књига умотана у корице тако да људи не могу да виде шта чита. Желела је да мисле да чита нешто интелектуално.Тада ми је пало на памет да неко мора да напише детективски роман који се даме попут моје жене неће стидети да јавно читају.”
Псеудоним Борис Акуњин Григориј Чхартишвили белетристику је почео да пише под псеудонимом „Б. Акуњин”, што асоцира на презиме Михаила Бакуњина, познатог руског револуционара, филозофа и анархисту из 19. века. Име „Борис” појавило се тек неколико година касније, када писац чешће почиње да даје интервјуе. За презиме Акуњин () узео је јапанску која се у слободном преводу може превести као „подлац”, „зликовац” или „лош момак”, али гигантских размера, односно изузетна личност која стоји на страни зла. Објашњење је дао кроз речи једног свог књижевног лика у роману Дијамантска кочија.
Библиографија (дела преведена и објављена на српском језику)
Серијал Авантуре Ераста Фандорина:
Најпопуларнији Акуњинов серијал детективских романа је серијал Авантуре Ераста Фандорина чији је главни јунак детектив Ераст Петрович Фандорин. Радња овог серијала одвија се у последњим деценијама 19. до краја Првог светског рата. Сви романи објављени су под псеудонимом „Борис Акуњин”. За десет година, од 1998, продато је више од 15 милиона примерака књига из овог серијала, а затим су уследили и хит филмови. Према речима самог аутора, током писања ових романа инспирисали су га Грибоједов, Љермонтов, Толстој и Достојевски, а његов јунак има неке одлике Чатског, Печорина, Андреја Болконског и грофа Мишкина, „уз додатак Џемса Бонда, тек ради ароме”. Азазел (1998, у Србији 2004) Турски гамбит (1998, у Србији 2004) Левијатан (1998, у Србији 2004) Ахилејева смрт (1998, у Србији 2004) Посебни задаци - Жандар пик (1999, у Србији 2005) Посебни задаци - Декоратер (1999, у Србији 2005) Државни саветник (1999, у Србији 2005) Крунисање (2000, у Србији 2005) Љубавница смрти (2001, у Србији 2006) Љубавник смрти (2001, у Србији 2006) Дијамантска кочија (Књ. 1), Ловац вилиних коњица : Русија. Година 1905 (2003, у Србији 2007) Дијамантска кочија (Књ. 2), Између редова : Јапан. Година 1878 (2003, у Србији 2007) Бројанице од жада (2006, у Србији 2009) Цео свет је позорница (2009, у Србији 2010) Црни град (2012, у Србији 2016)
Серијал Авантуре једног магистра: Серијал о доживљајима Фандориновог унука Николаса Фандорина, чија се радња одвија у данашњем времену. Сви романи објављени су под псеудонимом „Борис Акуњин”.
Алтин Толобас (2000, у Србији 2011) Додатна лектира (2002, у Србији 2011) Ф.М. (2006, у Србији 2012) Соко и ластавица (2009, у Србији 2015)
Серијал Детективски роман из провинције или Авантуре сестре Пелагије: Главна јунакиња серијала је монахиња Пелагија, која решава низ детективских случајева. Сви романи објављени су под псеудонимом „Борис Акуњин”.
Пелагия и бели булдог (2000, у Србији 2007) Пелагия и црни монах (2001, у Србији 2007) Пелагия и црвени петао (2003, у Србији 2007)
Остали романи: Шпијунски роман (2005, у Србији 2013)
Остала дела: Писац и самоубиство (1999, у Србији 2006), књига есеја о самоубиству коју је писац објавио под својим правим именом Григориј Чхартишвили
Дела под другим псеудонимима Борис Акуњин, односно Григорије Чхартишвили, објављује своја дела и под женским псеудонимом Ана Борисова.Према његовим речима, тај експеримент који је трајао више од четири године започео јер је желео да промени правац својих романа и пише на другачији начин. Под овим псеудонимом написао је три „женска” романа, која су продата у нешто мање од 200.000 примерака: Тамо Креативац Годишња доба На свом блогу поводом ових романа Акуњин је написао: „Досадан је онај писац који никад није пожелео да буде списатељица, није покушао да замисли како је то бити жена и гледати на свет женским очима”. Уз ову објаву постављена је и „фотографија” Ане Борисове, односно фотомонтажа настала мешања лица Акуњина и његове супруге Ерике.
Под псеудонимом Анатолиј Брусникин објавио је неколико историјских романа.
Ови његови романи нису преведени на српски језик.
Филмографија Према романима Бориса Акуњина снимљено је неколико руских филмова и ТВ серија. Било је неколико покушаја снимања западњачке верзије, али још ништа није реализовано.
Екранизације 2002 — Азазел — руска мини-серија по мотивима истоименог романа, према којој је направљен и филм 2005 — Државни саветник — руски филм по мотивима истоименог романа, према ком је направљена и мини ТВ серија 2005 — Турски гамбит — руски филм по мотивима истоименог романа 2006 — Турски гамбит — руска мини-серија по мотивима истоименог романа 2009 — Пелагија и бели булдог — мини ТВ серија по мотивима истоименог романа 2023 — Фандорин. Азазел — серија по мотивам истоименог романа Године 2011. најављено је снимање филма The Winter Queen према роману Азазел, са Милом Јововић у главној улози, али до реализације није дошло.
У мају 2015. Акуњин је објавио да је склопљен уговор са британским телевизијским каналом за ТВ адаптацију серије његових књига о авантурама Ераста Фандорина. Назив канала, датуми објављивања филмова и други детаљи нису наведени. Међутим, у једном интервјуу у јануару 2020. писац је изјавио да је његов уговор са Би-Би-Сијем за серијал о Фандорина пропао, између осталог зато што су продуценти тражили да Акуњин у серијалу промени националност (руску) свог главног јунака, на шта он није пристао.
Награде и почасти Борис Акуњин један је од најпопуларнијих писаца у Русији. У првој деценији 21. века био је читанији од тада планетарно популарних Паула Коеља, Џоане Роулинг, Дена Брауна или Харукија Муракамија. Добитник је више признања, међу којима су: Антибукер за роман Крунисање, ТЕФИ 2002. () године за најбољи филмски сценарио, рађен према роману Азазел Јапанска књижевна награда Нома за најбољи превод савремених јапанских аутора на страни језик 2007. године Награда 14. Московског међународног сајма књига у категорији „Бестселер” Француски Орден академске палме () 2004. године Похвала Министарства иностраних послова Јапана Године 2003. роман Азазел је ушао у ужи избор за награду Златни бодеж британског Удружења писаца крими прозе.
Критике Иако у Русији Акуњин важи за најуспешнијег писца детективских романа, западњачки књижевни критичари нису толико благонаклони према његовом делу. Пери Андерсон сматра да су Акуњинови романи резултат културе капиталистичке рестаурације, настале после распада Совјетског Савеза и која поглед усмерава ка универзуму касног царизма, чији се пребогати амблеми налазе посвуда. Говорећи о Москви у првим годинама 21. века, он сматра да се на културном плану овај град гуши у кичу и „личи на драгоцени антиквитет замотан у шарени пак-папир”. Верује да је у року од неколико година Русија створила масовну културу која је фиксирана на фалсификате династичке прошлости и да тај доминантни стил иде од шунда, преко тржишно прихватљивог и осредњег, па све до високо естетизованих форми.
У ову последњу групу Андерсон сврстава и Акуњинове романе из серијала о Фандорину. По њему је карактеристично то што Акуњин није жанровски писац (попут Гришама или Кинга), већ школовани филолог и преводилац са класичног јапанског, па се зато изузетно успешна петпарачка књижевност рекламира као озбиљна и написана од стране писца који по свом образовању припада елити. Тврди да би се на Западу оваква књижевност сматрала аномалијом, док се у Русији ради о обрасцу: врхунски интелектуалци који пишу комерцијално успешну и безвредну литературу (Акуњин ту није усамљен) само је једна у низу ексцентричности насталих у сусрету интелигенције и тржишта.
Акуњин и руска политика У знак протеста због анексије Крима Акуњин је 2014. године напустио Русију. Као дугогодишњи критичар Путина више пута је био мета руских власти.