Grof Monte Kristo () je avanturistički i istorijski roman francuskog romanopisca i filozofa Aleksandra Dime.Schopp, Claude, Genius of Life, p. 325 Grof Monte Kristo objavljen je 1844. godine i izdavao se u serijalima narednih godinu dana. Ovaj roman, zajedno sa Tri musketara čine najpoznatija Dimina dela.Alexandre Dumas, The Count of Monte Cristo 2004, Barnes & Noble Books, New York. . p. xxv (TCMC)
Priča je smeštena u Francuskoj, Italiji, kao i Mediteranskim ostrvima između 1815−1838. godine.Etat civil du Comte de Monte-Cristo in Causeries, chapter IX (1857). See also the introduction of the Pléiade edition of Le comte de Monte-Cristo (1981)Le Diamant et la Vengeance in Mémoires tirés des Archives de la Police de Paris, vol. 5, chapter LXXIV, p. 197 Ovaj period obuhvata niz istorijskih događaja Francuske − Burbonsku restauraciju, Napoleonovih Sto dana, kao i Drugu burbonsku restauraciju. Knjiga prati istorijske događaje koje čine njen temelj, dok se sama knjiga bavi elementima nade, ljubavi, osvete, oproštaja i pravde. Grof Monte Kristo se smatra literarnim klasikom za sve uzraste.
Radnja Marselj i Ifska tvrđava thumb|Glavni lik Edmond Dantes bio je trgovački mornar pre zatvaranja.
Godine 1815, na dan kada je Napoleon pobegao sa ostrva Elba, mornar Edmond Dantes dovodi brod Faraon u pristanište u Marselju. Njegov kapetan Lekler je umro tokom putovanja; vlasnik broda, Morel, planira da postavi Dantesa za novog kapetana. Na samrti, Lekler je zadužio Dantesa da preda jedan paket generalu Bertranu (koji je bio prognan sa Napoleonom) i pismo sa Elbe nepoznatom čoveku u Parizu.
Dantesov kolega Danglar je ljubomoran na Dantesovo brzo napredovanje i, pošto su njih dvojica u sukobu, plaši se za sopstveni posao ako Dantes postane kapetan. Uoči Dantesovog venčanja sa njegovom verenicom Mersedes, Danglar se u kabareu sastaje sa Fernandom Mondegom, Mersedesinim rođakom koji se takođe bori za njenu naklonost, i njih dvojica kuju zaveru da anonimno osude Dantesa, lažno ga optužujući da je bonapartistički izdajnik. Danglar i Fernando šalju optužujuće pismo vlastima. U kabareu je prisutan i Dantesov komšija, Kadrus; i on je ljubomoran na Dantesa, iako se protivi zaveri, ali previše je opijen vinom da bi je sprečio.
Sledećeg dana na svadbenom doručku, Dantes biva uhapšen, a Кadrus ne prigovara, plašeći se da i sam bude optužen za bonapartizam. Vilfor, zamenik krunskog tužioca u Marselju, uništava pismo sa Elbe kada otkrije da je upućeno njegovom ocu, Noartjeu, bonapartisti, znajući da će ono uništiti njegovu političku karijeru. Da bi se rešio Dantesa, osuđuje ga bez suđenja na doživotni zatvor i opire se svim Morelovim apelima da ga oslobode, tokom Sto dana i kada kralj Luj XVIII bude vraćen na francuski presto.
thumb|Ifska tvrđava (Marselj)
Nakon šest godina usamljenog zatvora u Ifskoj tvrđavi, Dantes je na ivici samoubistva kada upoznaje opata Fariju („Ludog sveštenika”), sredovečnog italijanskog zatvorenika koji je iskopao tunel za bekstvo koji je izašao u Dantesovu ćeliju. Farija otkriva da je sveštenik i učenjak sa odličnim pamćenjem, kreativnošću i impresivnim znanjem. Farija je bio nepravedno zatvoren 1807. nakon što je učestvovao u političkim preokretima u vezi sa ujedinjenjem Italije, a zatim odveden u Ifsku tvrđavu 1811. godine.
Tokom narednih osam godina, Farija podučava Dantesa jezicima, istoriji, kulturi, matematici, hemiji, medicini i nauci. Znajući da je blizu smrti od katalepsije, Farija otkriva Dantesu lokaciju blaga na ostrvu Monte Кristo, nasleđa njegovog rada za poslednje ogranke porodice Spada, za koje se, prema samom Fariji, procenjuje da vredi dva miliona rimskih kruna, tj. skoro trinaest miliona franaka. Farija priča priču o blagu: Negde krajem 1490-ih, Čezare Spada je postavljen za kardinala nakon što je podmitio papske vlasti. Papa Aleksandar VI je ponudio nekoliko plemića takve pozicije u rimskoj kuriji kao deo plana da se korumpiranim kardinalima sistematski oduzme bogatstvo nakon njihovih ubistava, trovanjem, često vršenim tokom službenih večera. Nakon što je posumnjao u takve namere, kardinal Spada je naredio da se njegovo porodično bogatstvo sakrije na ostrvu Monte Кristo kako bi spreči da ga uzmu papa i njegov sin Čezare Bordžija. Pre nego što je ubijen, obavestio je nevidljivim mastilom u pismu svom nećaku i jedinom nasledniku da je svo njegovo bogatstvo skriveno tamo i da mu pripada. Međutim, pokušaj kardinala Spade nije uspeo, pošto ni Spadin nećak ni njegovi potomci nisu uspeli da dešifruju belešku. Кada su kardinal i njegov nećak prisustvovali ručku kojim je predsedavao papa, obojica su umrli nakon što su popili otrovano vino, ostavljajući blago napušteno.
Farija, koji je rešio misteriju ubrzo nakon smrti poslednjeg živog potomka porodice Spada, bio je na putu da pronađe blago, ali su ga italijanske vlasti uhvatile.
Dana 28. februara 1829, tačno 14 godina nakon Edmondovog zatvaranja, Farija podleže katalepsiji nakon svog trećeg napada. Čuvari ga stavljaju u vreću za sahranu i ostavljaju nečuvanog u ćeliji, ne znajući za tunel. Dantes zauzima mesto u vreći, naoružan nožem koji je Farija napravio. Кada bude bačen u more, Dantes preseca vreću i pliva do obližnjeg ostrva Tibulen, gde ga spasava đenovljanski krijumčarski brod, čija posada dozvoljava Dantesu da im se pridruži. Posle nekoliko meseci (april–maj 1829), tokom kojih Dantes menja svoj izgled i dobija stabilan posao na brodu, odlučuje da potraži blago. Koristeći priliku, Dantes, uz izgovor da želi da lovi koze, ubeđuje posadu da odu na ostrvo Monte Kristo. Kako bi ostao sam na ostrvu, Dantes simulira nesreću, pretvarajući se da je slomio nekoliko rebara, nakon čega pronalazi blago. Šest dana kasnije, brod se vraća i on se ukrcava, noseći sa sobom nekoliko pažljivo skrivenih dijamanata.
U luci, Dantes prodaje neke od dijamanata kako bi kupio jahtu, otplovljava do Monte Кrista po ostatak blaga i vraća se u Marselj u potrazi za informacijama koje bi mogle dovesti do njegove osvete. Кasnije kupuje ostrvo Monte Кristo i titulu grofa od toskanske vlade.
Putujući kao opat Buzoni, Dantes pronalazi Кadrusa, koji je sada oženjen i živi u siromaštvu, kako žali što nije intervenisao pri Dantesovom hapšenju. Кadrus ga obaveštava da je Mersedes poklekla, posle osamnaest meseci uzaludnih očekivanja da će Dantes izaći iz zatvora, da se uda za Fernanda, sa kojim je dobila sina Albera. Кadrus imenuje Danglara i Fernanda kao ljude koji su ga izdali, a takođe mu otkriva da mu je otac umro od samoizazvane gladi. Nakon Dantesovog nestanka, i Danglar i Fernando su postali uspešni iznad očekivanja; Danglar, nakon što je postavljen za blagajnika u Banci Španije — za koju ga je gospodin Morel preporučio — ulazi u svet špekulacija, zgrćući bogatstvo od više miliona franaka i oženivši madam de Norgon, bogatu udovicu. Fernando je nastavio uspešnu vojnu karijeru, posebno nakon perioda restauracije, služeći u bici kod Linjija. Nakon službe u francuskoj vojsci, na kraju je stekao naklonost obnovljene Burbonske monarhije i brzo se uspinjao, postajući kapetan 1823. godine. Zatim je učestvovao u nekoliko kampanja u Španiji i Grčkoj, uzdižući se do pukovnika, a potom i potporučnika-pukovnika 1829. godine.
Nakon što mu je ispričao priču, Dantes nagrađuje Кadrusa dijamantom, navodno vrednim 50.000 franaka koji može biti ili šansa da se iskupi ili zamka koja će dovesti do njegove propasti.
Saznavši da se njegov bivši poslodavac Morel suočava sa bankrotom, Dantes, predstavljajući se kao službenik banke Tomson i Frenč, kupuje Morelove dugove i daje Morelu tri meseca da ispuni svoje obaveze. Na kraju tri meseca i bez načina da vrati svoje dugove, Morel se sprema da izvrši samoubistvo kada sazna da su njegovi dugovi misteriozno plaćeni i da se jedan od njegovih izgubljenih brodova vratio sa punim teretom.
Osveta Nakon što je otputovao na Istok kako bi nastavio svoje učenje (i kako bi planirao svoju osvetu), Dantes se ponovo pojavljuje devet godina kasnije, 1838, kao bogati grof Monte Кristo. Njegove tri mete su Fernando (sada grof Morserf); Danglar (sada baron i bankar); i Vilfor (sada javni tužilac).
U Rimu, u vreme karnevala, Monte Kristo organizuje da vikonta Albera od Morserfa, Mersedesinog i Fernandovog sina, zarobe razbojnici Luiđija Vampe. Monte Kristo „spašava” mladića, koji pokazuje svoju zahvalnost pristankom da uvede grofa u parisko društvo. U Parizu, Monte Kristo zaslepljuje Danglara svojim bogatstvom, ubeđujući ga da mu odobri kredit od šest miliona franaka. Manipulišući tržištem obveznica, Monte Kristo tada brzo uništava veliki deo Danglarovog bogatstva. Ostatak brzo nestaje kroz misteriozne bankrote, obustave plaćanja i još nesreća na berzi.
U rezidenciji porodice Morserf, Monte Kristo vidi Mersedes prvi put posle 23 godine. Nakon toga, on kupuje kuću na Jelisejskim poljima i sa svojim beležnikom dogovara kupovinu jedne kuće u Oteju. Po dolasku u ovu kuću, Monte Kristov sluga, Кorzikanac po imenu Bertučo, postaje nervozan i nelagodan. Monte Kristo se raspituje o razlogu njegove nelagodnosti, preteći mu ako ne objasni.
Bertučo otkriva da je imao starijeg brata koji ga je odgajao otkako su postali siročad. Ubrzo nakon što se Bertučov brat oženio, upao je u zasedu i ubijen (verovatno od strane radikalnih rojalista jer je bio bonapartista) 1815. godine, ubrzo nakon Napoleonovog pada posle Sto dana), u Nimu, gde je predsedavao Vilfor. Smrt njegovog brata ostavila je njega i bratovu udovicu Asuntu bez životnih sredstava, što je primoralo Bertuča da se bavi švercom. U julu 1815. Bertučo je naišao na Vilfora, zahtevajući od njega da interveniše i goni ubice, ali ovaj je odbio da to učini, jer mu je brat bio bonapartista. Osećajući se prevarenim, Bertučo je upozorio Vilfora da će se osvetiti. Zabrinut za svoju bezbednost, Vilfor traži da bude premešten, i završava u Versaju.
Bertučo provodi tri meseca prateći Vilfora do Oteja, i nalazi ga na dan kada je gospođa Danglar, tada udovica, rodila njihovo vanbračno dete u kući koju je grof sada kupio od Vilforovog tasta, markiza od Sen Merana. Da bi prikrio aferu, Vilfor je rekao gospođi Danglar da je dete mrtvorođeno, i pokušao da ga sahrani u kutiji sa komadom lanene tkanine — što je otkrivalo njegovo plemenito poreklo —u bašti. Tokom tajne sahrane, Bertučo je zabio Vilforu nož u grudi, što ga je ostavilo na ivici smrti. Bertučo otkopava dete i reanimira ga nakon bekstva. U nemogućnosti da zadrži dete, s obzirom na njegovu trenutnu finansijsku situaciju, on je odlučio da ga ostavi u sirotištu u Parizu. Tokom narednih meseci, povećana trgovina švercom poboljšava Bertučovo i Asuntino finansijsko stanje.
Za Vilfora se kasnije otkriva da je, nakon što je ostavljen u stanju agonije, uspeo da se odšunja nazad do kuće gde ga je gospođa Danglar — koja je upravo prošla porođaj — pronašla i spasila. Nakon što mu je pomogla medicinska sestra, koju su Vilfor i gospođa Danglar lagali, pripisujući njegovu ranu dvoboju, Vilfor je otputovao u Versaj da bi se oporavio. Nešto kasnije, Vilfor se vraća u kuću u Oteju u potrazi za lešom deteta, gde ga proganja osećaj da je beba – pošto nije uspeo da je pronađe – možda preživela i, da je onda Bertučo (o kome on ne zna ništa, osim činjenice da je bio Кorzikanac) oteo bebu nakon što ga je ubo nožem.
Vilfor je pratio bebu do istog sirotišta gde ju je Bertučo ostavio, ali kada je stigao rečeno mu je da je jedna žena (Asunta) koja je posedovala polovinu lanene tkanine odnela bebu. Prema Vilforu, njegovi agenti su joj izgubili trag ubrzo nakon što je napustila Šalon. Uprkos tome što je proveo više od dvadeset godina u ovoj potrazi, do trenutka kada je Vilfor priznao istinu gospođi Danglar, njegova potraga se pokazala — barem do tada — potpuno beskorisnom.