мини|Александрија, је град у коме је настала емпиристичка школа, која је од лекара тражила успех у раду, а не теоријско знање. Александријска медицинска школа једна је од најстаријих емпиријских образовних установа у историји медицине зачета у периоду хеленизма на простору античке Грчке у египатском граду Александрији 311. п. н. е. У једном историјском моменту сјединиле су на на простору Египта различите медицинске доктрине која су потекле са истока и у Александрији (која је све више личила на један космополитски град), спојиле у једну свеопшту критичну масу знања -- Александријску емпиријску школу.History & Society : School of Alexandria Encyklopedia Britannica И док се Александријска школа све више развијала Медицинске школе у Кнососу и Книду временом су изгубиле свој значај.

Историја мини|Александријска библиотека је била ризница око 700.000 писаних ролни (целокупног дотадашњег људског знања, најбогатијег на свету) Грчки град Александрија на ушћу Нила у Медитеран, је планирао и основао Александар Велики 331. п. н. е. Ту су се временом преплитала културна струјања из разних крајева (мистицизам Истока и грчки рационализам) у богатој библиотеци, са око 700.000 писаних ролни папируса (што је представљало ризницу целокупног дотадашњег људског знања). Тако је Александрија са својим школама, била нека врста универзитета у коме су се окупљали и радили најистакнутији писци, лекари, научници, и филозофи из тадашњег историјског периода.

Древни Грци су Египат изузетно ценили и у њему су видели тајанствену земљу, веома плодну скривеним мудростима. У једном моменту слиле су се на простору Египта различите медицинске доктрине која су потекле са истока и у космополитској Александрији, спојиле у једну свеопшту критичну масу знања.

У Александрији посебан значај дат је изучавању медицинe. Проучавала су се медицинска дела Хипократа и Аристотела, и први пута скупљена Хипократова колекција (). Уводи се по први пут анатомија и методичка студија људских лешева. Развој анатомије и физиологије Како је медицинска наука античке Грчке запала у политичку декаденцу и назадовање — на овом простору обновљен је научни рад, посебно у области анатомије: раде се бројне секције на лешевима, па чак и вивисекције на осуђеницима на смрт.García Font, Juan, Historia de la ciencia, Danae, Barcelona, 1974.

Најсјајнији анатоми и лекари Александријске школе били су Херофил и Еразистрат. Херофил мини|Херофил држи час анатомије Иако се Херофил (око 300. п. н. е) сматра оснивачем праве анатомије, он се свестрано залагaо и за примену лековa."Herophilus", Encyclopedia of World Biography Supplement Vol. 25 Thomson Gale. (Michigan: Gale). Анатомски је проучавао све органе у телу, а мозак је сматрао средиштем живаца и носиоцем душе.

Херофил је такође био не само велика анатом већ и један од великих лекара те школе. Он је описа и бројне мождане структуре, које је назива мождане овојнице, хороидни плексус и четири мождане коморе. Еразистрат мини|Еразистрат открива узрок болести код Антиоха Еразистрат (304—250. п.н.e) грчки лекар, одрастао у Антиохији, био је велики анатом, оног доба, који је описао бројне анатомске структуре човековог тела.. Био је млади савременик Херофила и заједно са њим главни представник александријске медицинске школе.

Системски је сецирао лешеве, на смрт осуђене злочинце, а вероватно и тела живих живиотиња, и тако научно унапредио анатомију. Описао је срце и његове залиске, крвне судове и нерве, мозак и његове коморе и вијуге, излазишта можданих нерава, лимфне судове у мезентеријуму и јетри.

Ипак највеће Еразистратове заслуге су на подручју физиологије. Он је први исправно описао физиолошке функције вентрикуларних срчаних залистака. Под утицајем Демокрита (представника атомистичке и перипатетичке школе) настојао је да све животне појаве протумачи на строго механички начин. По његовом мишљењу кроз цео организам пролазе и повезују га три система канала: артерије, вене и живци; прве воде пнеуму, друге крв, а треће нервни флуид. Таласање пнеуме по њему сводио се на механички рад срца.

Покушао је и да мехничким принципима објасни дисање и варење. Први је спознао разлику између моторних и сензорних нерава, па „је одбацио“ Хипократово учење, и залагао се за примену слабих лекова.

Еразистат је одбацио хуморал и патологију „четири сока”, полазећи од става да су болести последица накупљања крви (плеторе) или њеног недостатка у неком делу тела, који је имао за последицу хуморалну дискразију. По њему плетора је препуњеност вена крвљу, која прелази у артерије и тамо механички истерује пнеуму.

Како је већину болести, Еразистрат сматрао да настају због преобилне исхране, он је предлаго да се против плеторе (накупљања крви) не користи толико пуштање крви.Medicinska enciklopedija (1970) Zagreb: JLZ.SV.1:313;555-6.

Развој хирургије и фармакологије Александријска школа доводи до развоја хирургије и фармакологије. У њој се припремају лекови, али се истовремено истражују отрови и припремају противотрови. Оснивање емпиријске школе Процват анатомије у александријској школи довео је до научних резултата који нису увек били у складу са хипотезама догматске школе. Као реакција на стерилни догматизам настала је у 3. в. п. н. е у Александрији тзв. емпиријска школа која је напустила претпоставке, филозофију и теорију, држећи се само искустава (емпирије) као јединога средства за стицање нових, позитивних сазнања.

У Александрији се паралелно развија емпиристичка школа. Иако ће емпиристички начин учења добити на значају тек у 17. веку кад се од лекара све више почиње да тражи успех у раду, а не теоријско знање, прве трагове овог учења налазимо у делима лекара Александријске школе. Њен главни представник био је лекар ( 1. век п. н. е.) за кога се може рећи да је био претходник медицине утемељене на доказима.

За њега су били поуздана основа једино резултати; стечени личним искуством, или искустваом других лекара или слична аналогија кад није поседовао претходне податаке за упоређивање из сопственог или туђег искуства.

Од осталих великана ове школе треба поменути и Орибазијеа (6. век), који је написао сабрана дела о медицини у 70 књига и Павла из Егине (7. век, најистакнутији представник византијске хирургије.Grmek MD, Glesinger L, Dragić M, Pintar I, Levental Z, Dragić Đ.History of medicine. In: Šerger A, editor. Medical encyclopedia. Volume V. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970.p. 354−94.Tomić-Karović K. Snake as a cultural-historical phenomenon. LijecVjesn 1952; 74(3—6): 72−9..Gleisinger L. History of medicine. Zagreb: Školska knjiga; 1978.Surgery. Treatment of wounds. Review of the development ofsurgery through history [editorial]. In: Šerger A, editor. Medicalencyclopedia. Volume III. Zagreb: Jugoslovenski leksikografskizavod; (1968). pp. 670−4.Cvetković Ž. Medical corps service. In: Gažević N, editor. Military encyclopedia. Volume VIII. 2nd ed. Beograd: Redakcijavojne enciklopedije; (1974). pp. 343−57.Levi I. Hospital. In: Gažević N, editor. Military encyclopedia. Volume I. 2nd ed. Beograd: Redakcija vojne enciklopedije; (1970). pp. 682−4. Недостаци емпиријске школе Емпиријска школа имала је своје негативне стране. Напуштање теорије узроковало је пад научног нивоа медицине, која се све више почела посвећивати искључиво практичним проблемима. Нестала је повезаност између физиологије и патологије, и на крају су за лекара тога доба били важни само спољни знаци болести, симптоми.Stanojević V. History of medicine. Beograd-Zagreb: Medicinskaknjiga; 1962.

Александријска медицинска школа зачетник медицинске астрологије

Зачетке медицинске астрологије налазимо делима лекара и филозофа из грчко-александријског периода. Филозофи, али пре свега лекара Александријске медицинске школе посезали су за астрологијом и ценили је као умеће које значајно помаже човеку.Cornell, H.L., M.D., The Encyclopaedia of Medical Astrology (1933), Astrology Classics [Abington, MD, 2010.]

Уз све разлике између астрологије и медицине, које су заправо умећа - artes (а медицина је то заправо све до 19. века, премда се о таквом њеном одређењу и данас воде жустре расправе), постоје значајне везе. Обе се дисциплине темеље се на посматрању и искуству и укључују теоријски и практични аспект. Ако се међутим осврнемо на историју медицине и пођемо од грчке медицине, видећемо да је према многим изворима већ од Хипократа (који је уважавао многа астролошка правила) астрологија кроз историју медицине представља њен значајан део.Flashar, H., Antike Medizin, Darmstadt, 1971

На улоге астрологије у медицини, указује велика група текстова тзв. популарног херметизма, списа приписана легендарним Египћанима Нехепсу и Петозирису и Хермесу Трисмегистосу (који се сматрао заштитником астрологије и алхемије), датирана већ у 3. веку п. н. е., у којима је сугерисана веза између астрологије и медицине. У њиховим делима ради се углавном о текстовима који прорађују подручје ботанике, минерологија, али и медицине и медицинске астрологије. У њима се одређене лековите биљке и минерали, али и делови људског тела повезују са знаковима зодијака, с планетама и њиховим међусобним положајима итд. У свим тим астролошко-алхемијско-магијским трактатима основна претпоставка је теза о међусобној повезаности свих делова космоса, теза о деловању закона симпатије и антипатије.

У то време, астрологија притом има важну улогу у медицини, не само у предвиђању тока болести, већ и у лечењу. Веза између астрологије и медицине наглашена је и у делима Клаудија Птолемеја (2. век), нарочито у онима у из астрологије, попут Quadripartituma i Centiloquiuma, које су обилно користили и лекари, а које су постојала и под називом Кαρπος. Иако су му се приписивала кроз читав средњи век и ренесансу, касније се међутим та атрибуција показала неисправном.

Губитак значаја школе Преласком Египта у статус Римске провинције након Клеопатрине смрти, све до пада Александрије у руке Сарацена (641. године), Александријска медицинска школа постепено је губила на значају, док се притом развијало златно доба медицине у Риму.

Види још Александријска школа Александријска библиотека

Напомене

Референце

Спољашње везе Александријска школа Нa:www.pravoslavlje.net

Категорија:Историја медицине