После министарства Филипа Христића дошло је министарство Илије Гарашанина. Гарашанин је, као шеф владе, узео министарство иностраних дела; министар унутрашњих дела остао је Никола Христић; министар правде био је Рајко Лешјанин, а министар финансија Коста Цукић.

Гарашаниново Министарство испунило је највећи део Михаилове владе, трајући од 1861. до 1867.С. Јовановић: Друга влада Милоша и Михаила, странице 162-164.

Влада Илије Гарашанина (1861–1867) је друга најдужа влада у историји Србије, после владе Аврама Петронијевића (1844–1852).СРПСКЕ СТУДУЈЕ I, 2010, Радош Љушић: ВЛАДЕ У КНЕЖЕВИНИ И КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ (1805–1918) , страна 112

Историја Долазак на власт На јесен 1861. године Михаило ствара конзервативну владу на челу са Илијом Гарашанином. Удаљен од политике током Милошеве владавине, он поново долази у владу под Михаилом са којим је имао исте спољнополитичке ставове; спас Србије не лежи у малој србијанској већ у великој балканској политици. Гарашанин, као и Михаило, зазире од Аустрије и мисли да је укочи посредством Мађара. Односи са Русијом су слични. Михаило се на њу наслања, а Гарашанин је са њом поправио односе крајем Карађорђевићеве владе, када је почео радити на његовом паду као и руска влада. Њему након Кримског рата Русија није изгледала толико опасна као четрдесетих и педесетих година. Гарашанин се налазио на врхунцу своје политичке каријере, а либерали, који су Обреновиће и довели на престо, одстрањени су из власти.

Мајсторовићева афера Крајем 1863. године у Смедереву је откривена завереничка група коју је чинило 36 лица. На њеном челу био је Антоније Мајсторовић, бивши саветник и карађорђевац. Окружни суд у Смедереву осудио их је на по 2 године робије, али је Велики суд, чији је члан био Јеврем Грујић, нашао да су оптужени невини и пустио их на слободу. Влада је донела закон са повратним дејством коме је судије Великог суда осудила на по три године робије. Пресуда је непријатно одјекнула у јавности и свету те је кнез приморан да сазове своју другу од три скупштине одржане током његове друге владавине. Великогоспоинска скупштина састала се 1864. године у Београду. Стављање судија под суд била је највећа незаконитост Михаилове владавине. На Скупштини се није могао опазити ни најмањи знак негодовања. Она је чак сматрала да се према судијама треба поступати строже. Током беседе краља Михаила настала је толика бука незадовољних посланика, да ју је кнез морао прекинути. Чинило се да је Скупштина могла линчовати Велики суд, те се краљ чак показао праведнијим.

Слобода штампе Светоандрејска скупштина прогласила је слободу штампе. Она је постојала током Михаилове владавине, мада о томе није било посебног закона. Михаило је пуштао да се у новинама критикује власт; пуштао конзервативце да нападају либерале и обрнуто. Пред Скупштину (која се током Михаилове владавине састајала 3 пута) изношени су предлози о закону о слободи штампе, али он није уврштен у Михаилово законодавство. Ипак, може се приметити да Михаило у новинама није дозвољавао да се о политичким стварима пише другачије него што мисли влада. Пример су новине „Народна скупштина“ чији су уредници похапшени, а лист пропао. Банкар Јован Кумануди и професор Милан Миловук покренули су 1861. године недељни лист „Трговачке новине”. Цензура је одобрила излажење овог листа под условом да он разматра економска и културна питања. Владимир Јовановић је постао сарадник Трговачких новина и покушавао је да их постепено претвори у политички лист. Алузијама у њима борио се прикривено против кнежевог режима. Михаила је замењивао неким хесенским херцегом који се није мирио са уставношћу и законитошћу. Овог малог немачког деспота ористиле су европске штампе за сличне потребе. Влада то није хтела толерисати већ је забранила Трговачке новине. То није обесхрабрило либерале. Они се везују за Друштво српске словесности (касније Српско учено друштво, Српска краљевска академија и САНУ). Ово је било научно друштво које са политиком није имало везе. Тадашња либерална интелигенција сматрала је либерализам као научну истину. Дајући свом опозиционарству теоријски вид, либерали су се удаљавали од народа. Говорећи у име науке, они су држали да се уздижу у више сфере где их цензура и полиција не могу достићи. Тако је, нпр. на годишем скупу Друштва Владимир Јовановић хтео дао говори о „штедњи“ што је било прихватљиво као економска тема. Међутим, министар просвете Цукић, који је по закону био и председник Друштва српске словесности, забранио је Јовановићево предавање јер „није пријављено“. Таман кад се то питање затворило, прешло се на питање пријема Гарибалдија у Друштво. Гарибалди је тражио од Србије да се дигне против Турака, а његову кандидатуру либерали су истакли да би на њиховим именима изазвали манифестацију у корист национализма. Цукић је прекинуо седницу због свађе са либералима. Влада је овај сукоб схватила веома озбиљно и указом од 27. јануара 1864. године суспендовала Друштво српске словесности. Предавање које није могао читати у Друштву, Јовановић је одштампао у Новом Саду, али не под називом „Штедња“, већ под називом „Србенда и Готован“. Нападао је у том чланку луксуз који се ширио народом, те је то више била критика нарави него критика владе. Ипак, Јовановић је у чланку захтевао буђење народног духа преко слободе штампе, па је брошура ипак у влади схваћена непријатељски. По налогу владе, облављен је одговор на овај чланак под називом „Србин и Србенда“ кога је написао Ђура Даничић, који је био исто толико конзервативац као и његов брат, Милош Поповић, уредник полуслужбеног листа „Видовдан“. Влада је затварањем Друштва српске словесности направила грешку јер је тиме показала да је цело друштво солидарно са своја два либерална члана (Јовановић и Стојан Вељковић, професор на Великој школи). Тиме се стекао утисак да је Михаилова владавина против сваке критике, па и научне, и да је противна науци.

Писци опозиције траже новине о којима ће писати ван Србије. Новосадски „Дневник“ под уредништвом Владимира Јовановића постао је орган либерала (1864). Исте године Јовановић у Женеви покреће лист „Слобода“ на српском и француском језику. Светозар Милетић 1866. године оснива у Пешти „Заставу“, коју касније преноси у Нови Сад. Сва три листа јављају се један за другим, односно почињу да излазе када овај претходни престане. Ови листови били су ван домета србијанских власти те су писали отворено, непосредно нападајући кнеза и политичаре. Опозиција од 1865. године има и свој шаљиви лист „Змај“ под уредништвом Јована Јовановића који против Михаиловог режима војује у стиху и у прози. Он омаловажава кнеза и чини га смешним; публика је видела режим онаквог какав је приказан у Змајевим карикатурама. Политичке песме Јована Јовановића Змаја шкодиле су Михаиловом режиму више него било који чланци из опозиционарских листова. Позната је Змајева песма „Јутутутунска Јухаха“, али је мало познато да је „Краљ тринаести Балакаха“ који је народу обећао „Јухахаха“ у ствари кнез Михаило. Слично је и са „Јутутунском народном химном“. Забрањени листови кријумчаре се у земљу. Влада 1867. године допушта оснивање листа „Србија“ Љубомира Каљевића који пише чланке у циљу српског националног ослобођења и назива Србију Пијемонтом Балкана.

Уједињена омладина српска После 1866. године либерали су дошли до закључка да се од Михаила немају чему надати и да ствар ослобођења морају узети у своје руке. Августа 1866. године долази до стварања Уједињене омладине српске, још један од покушаја либерала да у народу придобију још једну струју. Већ на свом првом састанку у Новом Саду, Омладина је донела одлуку да њен члан може бити свако, како стар тако и млад. На тај начин је од једне ђачке дружине постала националистичко друштво. Јован Скерлић је рекао да је „Уједињена омладина српска“ представљала неку врсту мешавине немачких буршеншафта и тугендбунда, грчке хетерије, италијанског карбонарства и Младе Италије. Њен задатак био је буђење националне свести и патриотског одушевљења. Седиште Омладине било је у Новом Саду, те се њен утицај највише осећао у Војводини, док је у Србији он био ограничен само на интелигенцију не допирући до народних маса. Српски народ, каквим га Омладина приказује, био је народ Милоша Обилића и Марка Краљевића, народ који се не треба никога бојати, а нарочито не Турака. У основним идејама, између Омладине и Михаила није било разлике. Међутим, за Михаила је у омладинском покрету било незгодно следеће: 1) Омладина није одвајала унутрашњу од спољашње политике; 2) као и свака патриотска друштва, Омладина је у свом национализму била непопустљива занемарујући реално стање.

Омладинска скупштина сазвана је на Преображење. Влада није допустила Светозару Милетићу долазак у земљу, те су многи Војвођани изостали са скупштине. Омладинској скупштини је на располагање стављено двориште Велике школе. Ту се скупило око 3000 људи. За председника скупштине изабран је Јеврем Грујић, који је пре три године осуђен на затвор и губитак грађанске части. Влада није могла отрпети Грујићев избор. Она је растерала скуп из дворишта Велике Школе, те се Омладина пребацила у Велику пивару, али се под притиском полиције трудила да га скуп што пре оконча. Омладинска скупштина од 1867. године значила је прекид између Омладине и кнеза. Убудуће Михаилова влада неће имати никаквим обзира према омладинцима који су говорили да кнез није дорастао да буде вођа националне политике. У народној маси либерали су успели да поколебају веру у Михаилову националну политику.

Исељавање Турака из земље Спољашња Михаилова политика за циљ је имала рат са Турском. Пре ступања у рат требало је испунити неке услове: 1) укинути Устав из 1838. године и извојевати потпуну унутрашњу самосталност како се Порта не би имала права мешати у унутрашње ствари Кнежевине; 2) уклонити турске гарнизоне из градова (Београд, Шабац, Смедерево, Фетислам код Кладова, Соко, Ужице) како Турска не би могла ометати ратне припреме; 3) склопити савез са осталим хришћанским државама и народима на Балкану.