Александар II Николајевич (; Москва, 29. априла 1818 — Санкт Петербург, 13. марта 1881) био је руски император од 1855. до 1881. године. Након завршетка Кримског рата Александар II је започео са спровођењем друштвених и економских реформи, од којих су најважније биле реформа села (1861), реформа универзитета (1863), земљишна и судска реформа (1864), реформа цензуре (1865), реформа градова (1870) и војне реформе (1860−1870). Прва и најважнија по становништво и народ била је реформа села из 1861. године. На дан 5. марта 1861. године царским манифестом је ослобођено око 23 милиона сељака. Од тада земљопоседници нису имали право да располажу са кметовима, да их кажњавају, ни пресељавају. Револуционарно-демократски и либерални кругови су критиковали ове реформе.
Током власти је преживео 6 покушаја атентата. Многе организације се нису слагале са његовом политиком. Међу њима се налазила и организација Народна воља, чији је комитет донео одлуку о убиству цара. После многих неуспелих покушаја 13. марта 1881. Александар II је убијен у бомбашком нападу који је извршио члан организације Народна воља, Пољак Игнације Хрињевицки, са ким је блиско сарађивала и Јеврејка Гесја Гелфман. Један од учесника атентата био је Николај Кибалчич.
Након смрти Александра II престо је наследио његов син Александар III Александрович (1881−1894). Био је кум краља Србије Александра Обреновића, кога је преко посредника крстио својим именом.
Детињство мини|десно|290п|Портрет императора Александра Александар је син Николаја I (1796—1855) из династије Романов и пруске принцезе Шарлоте (1798—1860) која је после преласка у православље носила име Александра Фјодоровна. Његово рођење донело је велико олакшање династији Романов, с обзиром на чињеницу да цар Александар I није имао деце, као ни његов млађи брат Константин Павлович, тадашњи наследник престола. Наиме, Закон о престолонаслеђу из 1797. године подразумевао је предају престола искључиво по мушкој линији. Самим тим, престо је, након смрти актуелног цара и престолонаследника требало да пређе у руке Александровом оцу, великом кнезу Николају Павловичу. Овај догађај Романови су примили са олакшањем, с обзиром на то да у царској породици није било принова читавих 20 година.
Познато је да је Николај I јако волео свог сина првенца, али и да га је од малих ногу васпитао спартански. Кнежевски пар је током два своја путовања у иностранство, предузета у циљу поправљања здравља кнегиње Александре Фјодоровне од септембра 1820. до августа 1821. године и у јесен 1824. године, сина остављао на старање баки. Тако је мали Александар све до своје шесте године био под патронатом "женског друштва". Након тога, његово васпитање је преузео Карл Карлович Мердер.
Гувернаторство Мердера На дужност васпитача великог кнеза Карл Карлович Мердер ступио је 6. јула 1824. године. Избор васпитача великог кнеза извршио је лично император и он се показао веома срећним, пошто је Мердер био врло добар познавалац деце. Са великим кнезом, провео је 10 година, скоро до своје смрти 1834. године. Својим главним животним циљем сматрао је служење великом кнезу коме је посветио сво своје време. Учествовао је у свим играма и школским задацима великог кнеза, не остављајући га без надзора ни дању, ни ноћу. Таква блискост са великим кнезом дала му је могућност да надзире његов морални развој и касније детаљно помогне његовом наставнику Жуковском. Мердер је био лични познаник великог кнеза Николаја Павловича и имао је велики и веома благотворан утицај на будућег цара.
Наставник Василиј Андрејевич Жуковски Василиј Андрејевич Жуковски ступио је на дужност тада већ престолонаследника Александра 1826. године. Као и Мердер, имао је веома благородан утицај на васпитање будућег цара и потпуно поверење Николаја I. У јесен 1826. године Жуковски је направио план образовања престолонаследника под називом "План обуке", заснован на начелима познатог швајцарског педагога-демократе Песталоција, практично примењујући оно са чим се срео у иностранству.
По мишљењу Песталоција, у васпитању младог човека морају да учествују 3 фактора: 1) Личност васпитача и његов утицај на питомца својим примером и убеђењима, 2) Сам живот, тј. услови живота којима је васпитаник окружен, у борби са којима се развија самосталност и кали карактер и 3) Осећање човекољубља у васпитању, свест о свом дугу према људима и делатна љубав према њима. Водећи се тим начелима, Жуковски је поделио време и предмете бављења престолонаследника од његове осме до двадесете године.
Ради провере знања престолонаследника одређени су месечни и полугодишњи испити у присуству цара или царице. Представивши свој план Николају I, Жуковски је захтевао, уколико га цар прихвати, његово строго спровођење. Император је, делећи погледе Жуковског, прихватио план уз одређене измене (није одобравао учење латинског језика, читање у оригиналу класичних латинских аутора и "смешни пук").
Младост (1834—1838) Дана 17. априла 1834. године Александар је напунио 16 година, те је, у складу са својим статусом престолонаследника, сматран пунолетним, положивши две заклетве - једну на верност цару, другу на верност отаџбини. Тог дана Александар је, из личних средстава, дао по 50.000 рубаља сиротињи у Петербургу и Москви.
У вези са пунолеством свога сина, Николај I је одлучио да обнови састав престолонаследникових наставника. Увео је дужност "попечитеља престолонаследника" на коју је постављен кнез Ливен, бивши посланик Русије у Великој Британији. Уместо преминулог Мердера, положај престолонаследниковог васпитача заузео је генерал Кавелин, бивши директор Пажевског корпуса. Жуковски је сачувао је звање наставника, а појавили су се и нови предавачи.
Посебно велики значај по развој личности престолонаследника имала су предавања, која је од октобра 1835. почео да му држи чувени енциклопедиста и министар Александра I, Сперански, у својству професора права. Током годину и по дана, Сперански је с ватреном усрдношћу усађивао престолонаследнику поштовање према закону, тврдећи да је самодржавна власт потчињена општем моралу и да има своје границе.
За "истицање у служби", Николај I је на свој имендан 1836. године произвео престолонаследника у чин генерал-мајора, дарујући му дворско особље. Истовремено, цар је почео да уводи Александра у државне послове. Позивао га је у свој кабинет приликом подношења извештаја од стране министара, а такође и на заседања Сената. Понекад је питао сина за мишљење о неком одређеном проблему и са пажњом слушао његов одговор. Јуна 1835. године престолонаследник је постао и члан Синода.
У пролеће 1837. године завршио се основни део образовног програма Жуковског. У глобалу, наставник је био задовољан успесима свог ученика. Општи испит одржан у то време показао је заиста висок ниво спремности престолонаследника. Као допуна његовом образовању требало је да послуже путовања по Русији и Европи.
Женидба Дана 17. априла 1838. године Александар је напунио 20 година. Озбиљност његове заљубљености у у Олгу Калиновску принудила је његове родитеље да пожуре његову женидбу у нади да ће брачни живот смирити његов страсни, заљубљиви карактер.
Женидба наследника руског престола увек је била праћена великим потешкоћама. О браку са неком католичком принцезом, ћерком европског владара, није могло бити ни речи. Одрицање од католичке вере могло је да изазове велике, у то време нерешиве проблеме у њиховим земљама. Из тих разлога, женидба Романова католичком принцезом била је практично немогућа. С тога, није случајно што су се увек женили протестантским, у главном немачким принцезама, којима је прелазак у православље био неупоредиво лакши и безболнији.
Маршрута путовања престолонаследника састављена од стране Николаја I укључивала је скоро све земље Западне Европе, са изузетком Француске и земаља Пиринејског полуострва. У почетку се престолонаследник заједно са оцем обрео у Берлину и Стокхолму, да би затим по очевом налогу посетио Данску, Хановер, Баварију, Милано, Венецију, Фиренцу, Ватикан, Напуљ и друге земље. 13. марта 1839. године Александар је стигао у Дармштат, искључиво на инсистирање Кавелина. Ту се сусрео са надвојводом Лудвигом II и његовом породицом. Иако је боравак у Дармштату био веома досадан престолонаследнику, за њега је он био од животне важности пошто је ту упознао надвојводину млађу ћерку, петнаестогодишњу Марију, која је оставила посебан утисак на њега, што га је навело на мисао да се ожени њоме. О томе је Александар писмом обавестио родитеље. Међутим, није послушао савете Жуковског да се прави болестан, како би што дуже одложио одлазак из Дармштата. По одласку из Дармштата, царев нови попечитељ, гроф Орлов, рапортирао је цару да је принцеза Марија оставила на престолонаследника веома јак утисак, али да је огорчен гласинама које су се шириле о њеним родитељима. Према речима историчара Всеволода Николајева, прави отац принцезе Марије био је Швајцарац француског порекла, барон Август-Лудвиг де Гранси, коњаник надвојводе Лудвига. Савременици су га описивали као необично лепог човека. Принцезина мајка била је принцеза Вилхелмина Баденска, сестре руске царице Елизавете, жене Александра I. Изгледа да њен брак са надвојводом није био срећан. За надвојводу се узела 16 година и, наравно, не из љубави. Имали су два сина, а касније се родила и Марија. Иако Александар и његов отац нису обраћали пажњу на ту чињеницу, с обзиром на чињеницу да је принцеза носила надвојводину презиме, царица Александра дуго није давала пристанак на синовљев брак, што је огорчило Александра.
Александровим одласком у Велику Британију настали су нови проблеми. Британска краљица Викторија имала је тада 20 година и још увек је била неудата. Њен сусрет с престолонаследником догодио се 4. маја 1839. године и Александар јој се веома допао. Након прва два сусрета двоје младих људи страсно су се заљубили једно у друго. У знак сећања на те дане, Александар је Викторији поклонио пса овчара по имену Казбек, који је остао њен љубимац чак и након њене удаје за свог рођака, Алберта од Саксон-Кобурга и Готе 10. фебруара 1840. године. Александар је напустио Британију 29. маја, што је Викторији врло тешко пало. На самом почетку, Александар је схватио да је брак између њега и Викторије немогућ, услед чињенице да је била она била краљица супарничке земље. Николај I је пожуривао сина са избором невесте- било му је 20 година и времена за чекање више није било. Чланови Александрове свите свим силама су га убеђивали да одмах изврши очеву заповест. Тада је Александар одлучио да се ожени дармштатском принцезом Маријом, која му је од свих кандидаткиња била најмање привлачна.
За време трајања преговора између руског и дармштатског двора, Александар се вратио Олги Калиновској, што је изазвало велико огорчење његових родитеља. Александар се није предавао и чак је размишљао да се одрекне престолонаслеђа у корист свог брата Константина. Забринут "слабошћу" свог сина, Николај I је одлучио да Калиновску уда за удовца своје покојне сестре, богатог пољског велепоседника Иринеја Ожинског. Након тога, Александар је прекинуо своју везу са Калиновском. Касније је њен најстарији син тврдио да је Александар његов отац, за шта још увек нема доказа. Александар се колебао још неко време, али је на крају подлегао жестоком притиску родитеља. Принцеза Марија је 5. децембра 1840. године прешла у православну веру, добивши име Марија Александровна, а свадба се одиграла 16. априла 1841. године, дан пре Александровог двадесет и трећег рођендана. Марија је тада имала 17 година и са великим интересовањем је учила руски језик и руску историју.
Државна и војна делатност престолонаследника