Болница у Бизерти250px|мини|центар|Бизерта уочи Великог рата Део српских војника који је прошао кроз Бизерту није тамо налазио ради одмора, већ из нужде и преке потребе, да нису седели скрштених руку већ су, нашавши се у таквим околностима, уложили огромне напоре да се плански и организовано што пре врате у своје јединице.С обзиром на структуру и број оних који су боравили у северној Африци тежиште је свакако било на санитетскоим збрињавању, и лечењу изнемоглих болесних и рањених, лечењу и опоравку тешких рањеника и болесника, а потом на обуци регрута и добровољаца и коначно на прихвату избеглица. Болница у Бизерти била је привремена санитетска установа у Северној Африци основана у Првом светском рату, почетком 1916. године. Болница је била намењена за лечење српских рањеника и болесника, опоравак изнемоглих и рехабилитацију инвалида. Болницу је основао француски војни санитет, уз припомоћ српских лекара и страних хуманитарних мисија.
Са обала албанског приморја за 18 дана (од 6. до 24. јануара) на двадесетак бродова и лађа у Бизерту је поред 5.019 здравих војника стигло и 6.485 болесних војника и избеглица, већином заражених колером и другим заразним болестима, који су одмах смештени у болничке објете у Бизерти. Умирање међу оболелим војницима, што због болести што због психофизичке исцрпљености било је велико.Николић Петар, Медицинска опажања на нашим рањеницима и болесницима у Бизерти, у: В. Станојевић, Историја српског војног санитета = (L’histoire du service de santé de l’armée Serbe); Наше ратно санитетско искуство = (Notre expérience du service de santé pendant la guerre) Београд 1992, Захваљујући медицинском особљу болнице у Бизерти смртност лечених српских војника убрзо је сведена на испод 10%.
Услови који су владали пре и за време евакуације српске војске у Бизерту Селекција здравих и болесних обављена је прво пре укрцавања Резервних трупа у валонском пристаништу, а затим настављена током превожења трупа из Медове и Драча за Бизерту. Наиме санитарна француска комисија је на бродовима издвајала је посебно изнемогле, болесне и рањене, а посебно оне са оштећеним видом и слухом или без удова.
Међутим иако је збрињавању изнемоглог, болесног и осталог људства посвећена изузетна пажња, пропуштена је прилика да се у прве бродове, којима су транспортоване трупе у Бизерту, укрцају они којима је помоћ била најпотребнија, а евакуација им је у тим моментима и живот значила. Они су укрцани у лађе тек од 19. до 24. јануара 1916, што је изазвало додатне жртве и страдања ове групе војника и праву агонију у медовској и драчкој луци, које су убрзо постале скоро небрањене и надохват непријатељских копнених и поморских снага.
Уочавајући овај проблем, Врховна команда од јединица је изричито захтевала, а код савезника упорно инсистира, на апсолутном приоритету и хитности транспортовања угрожених категорија војника и старешина. Тако је приоритет свих приоритета постало спашавање свих болесних и изнемоглих, из свих јединица првог позива, а потом јединица трећег позива и последње одбране.
Планска евакуација тешких болесника са Крфа у Бизерту, Сиди Абдалах и Алжир почело је још половином фебруара 1916. године, тако да је са Крфа у северну Африку пребачено укупно 7.459 болесника и 2.458 пре здравелих регрута и око 1.500 избеглица – укупно 11.417 Срба. У каквом стању су били болесници са Крфа најбоље сведочи запис Емила Белића:
400px|мини|центар|Панорама Бизерте у време планске евакуација тешких болесника са Крфа у Бизерту, Сиди Абдалах и Алжир
Значај Бизерте Значај и улога Бизерте у етапном лечењу Лечење изнемоглих, болесних и рањених припадника српске војске у француским колонијама широм северне Африке са Бизертом и Сиди Абдалом, као центром здравственог збрињавања на том простору, међутим, треба посматрати у контексту укупне реорганизације српског војног санитета по ступању на Халкидики.Према том решењу збрињавање и лечење припадника српске војске у етапама од дивизијских завојишта и амбуланти (па све до Бизерте) преузели су савезници Французи и Енглези. Две трећине представљају они који су ту боравили ради обучавања (регрути, добровољци). 1/3 лечених представљали су рањеници а 2/3 болесници, па је број повратника на фронт у тренутку пробоја био 2/3 укупно лечених. Они су у Бизерту стигли на лечење а једна трећина је упућена у болнице, касарне, логоре и друге прихватне центре у Тунису, Алжиру и Мароку. Свеукупно, за све време опоравка, прошло је 59.284 Срба (55.612 војника и 3.672 избеглица) Ако овај податак упоредимо са укупним бројем српских војника који су преживели Албанску голготу, који укупно износи 158.426 војника и официра) долазимо до закључка да је сваки трећи војник српске војске због неког разлога (лечење или обука) боравио у Бизерти док су две трећине чиниле структуре које су ту боравиле ради обучавања (регрути, добровољци).
Од укупног броја војника у Бизерту је стигло њих 41.135 ради лечења и 14.477 ради почетног опоравка или обуке. Од наведеног броја у Бизерти је излечено 35.936 војника, од који по завршетку лечења упућено на фронт 23.936 рековалесцената. Овом броју треба додати и 23.445 обучених војника, регрута и добровољаца. Према томе на фронт је из Бизерте упућено укупно 47.381 прездравелих, опорављених, одморених, и војно обучених војник.
Према наведеним подацима и према прегледу губитака лечених од болести и рана, сваки други је лечен у бизертским болницама у којима је смртност износила мање од 10 процената. Једну трећину лечених чинили су рањеници (којих је било 33%) а 2/3 болесници (којих је било 66%). Број повратника на фронт у тренутку пробоја био 2/3 од укупног броја лечених.
На основу изнетог закључено је даје као безбедна савезничка база у дубокој позадини ратних збивања, Бизерта имала велики зналај за српски народ и његову војску у Првом светском рату, јер је послужила као поуздан ослонац, не само за пружање комплетне и снажне санитетске подршке дејствима на Солунском фронту, већ и као место за обучавање регрута и добровољаца, у склопу укупне преобуке и реорганизације српске војске.
Прихват, тријажа и размештај болесника 250px|мини|Српске трупе у Бизерти Укрцавање српске војске за Бизерту вршено је у Сан Ђованију, Драчу и Валони, а 5. јануара 1916. године стигао је први брод са српским војницима у пристаниште у Бизерти. Француска је првобитно намеравала да целокупну српску војску пребаци у Бизерту али се углавном на инсистирање српских власти од таквог плана одустало.
Превоз српских трупа вршили су највећим делом француски, а делимично и италијански бродови. Прва јединица која је предвиђена за евакуацију у северну Африку био је Комбиновани пук Трупа Одбране Београда. Приспели српски војници били су углавном у тешком здравственом стању, физички исцрпљени па су још дуго умирали и након евакуације.
Прихватање cpпcке војске y Бизерти, најсевернијој туниској, у том периоду француској луци, било је y потпуности организовано. Српским војницима је приређен свечани дочек. Француске ратне лађе су испловиле y сусрет бродовима са српском војском, да је поздраве и уведу yпристаниште Бизерте, где их је чекало окупљено француско и туниско становништво. Адмирал Гепрат је том приликом пожелео добродошлицу и брз опоравак српским војницима.
По пристизању у бизертску луку, српски војници су упућивани у касарну „Ламберт”, где је комисија српских лекара састав: Петар Николић, Никола Башевић, Петар Зец и Михајло Ђоковић, обављала тријажу. По обављеној тријажи уследиле су хигијенске мере: купање, шишање, запрашивање, дезинфекција тела и униформи, пресвлачење. Сваки војник морао је проћи кроз „чистионицу”, па би тек тада био упућен, сходно одлуци тријажне комисије, у даље боравиште. Како српски војни санитет није располагао сопственим дезинфекционим средствима драгоцену помоћ пружила им је француских санитетских екипа.
Они за које је комисија сматрала да су здрави (да су се барем могли кретати), распоређивани су на петодневни карантин у касарну „Фар”, где је српске војнике прихватао доктор Салијеж, који је касније наше рањенике и болеснике лечио у болници Сиди Фаталах на периферији Туниса. Уз доктора Салијежа и поручника др Бријана, у карантину „Фар”, српске болеснике прихватала је и лечила и војна лекарка Вера Марковић.
Када је почело искрцавање највећег таласа српских војника, међу којима је било 4.849 болесника и рањеника, који су великим болесничким бродовима пристигли из Медове и Драча, капацитети бизертских болница већ су били попуњени изнемоглим и рањеним српским војницима. У таквим условима санитетске екипе и мисије савезника одмах су приступиле импровизацијама. Подигнуте су бараке и монтажне зграда у непосредној близини болница, како би се могли сместити сви болесни српски ешелони. Део војника размештан је и по приватним клиникама, па и кућама француске господе.
Да би се ослободили капацитети у Бизерти, један број болесних и рањених француских војника, који се у њима до тада налазио на лечењу, пребачен је из Бизерте у болнице по Француској. Али ни то није било довољно, па је већи део транспорта упућен у Сталну маринску болницу у Сиди Абдалаху. А кад су капацитети и те болнице постали тесни, адаптиране су две зграде које су послужиле као помоћне болнице, а преостали су размештени у више зграда и барака
Болнице у Тунису У Тунису српски болесници и рањеници лечени су у десет болница; 3 у Бизерти Сион, Керубија, Аин Берда , 3 у Сиди Абдалаху Стална маринска болница и још две резервне, 2 у Туниси, Градска болница Монта ла Набер и Болница на периферији Туниса, 1 у Реконвалесцентна болница у Сиди Фаталаху, Беневол, 1 у касарни „Фар”, карантин и стационар. Мањи број рањеника и болесника који су допремани накнадним поморским конвојима смештани су и по приватним клиникама Туниса. Према уређењу и квалитету услуга и нивоу стручности лекарског особља, болница Сион у Бизерти била је најугледнија у северној Африци. Наши тешки рањеници у њој су се осећали најсигурније и зато су болницу у Сиону прозвали „Српски дом”.
Болница у Сиди Абдулах на обали Бизертско језера, била је под управом др Ангела Хеснарда, лекар у морнарици из Бордоа, који је подржао идеју чланица Српског потпорног фонда, о издвајању нервно оболелих војника из логора Ламберт и кампа у Надару, у посебно оснивани дом за њих. Болница је примала пацијенте са нервним обољењима, који су у оквиру лечења имали масажу, купање и физиотерапију. Болничка одељења била су чиста и удобна. Др Хеснард је само кампу у Надору лечио око 6.000 српских војника.
Реконвалесцентно одељење „Сиди Фаталах„ било је удаљено пет километара од Туниса. О болесницима су се бринуле милосрдне сестре и болничари. За посвећен рад и негу Орденом Светог Саве петог степена одликоване су две болничарке, Алекс Касе и Хелен Кларк Клинтон.ВА, П-3, К. 322, Ф. 10, Д. 4/208. Рехабилотациони центри у Тунису Болесници су рехабилитовани у 11 санаторијума и лечилишта широм Туниса: Бенегро крај Бизерте, Пипињел у Сиди Абдалаху, реконвалесцентно одељење у Лазуазу, инвалидски одред у касарни „Ламберт”, бања Корбус, бања Хамам Лиф, планинско лечилиште Аин Драхам , приморска лечилишта Сус, Хамамет, Монастир и Набеул
Лечење изнемоглих, болесних и рањених Иако је српска војска у Бизерти углавном била ослоњена на француске лекаре специјалисте, велику улогу у организацији спасавања и лечењу српских војника имало је и 16 српских лекара од којих су петоро били у саставу санитета Команде Резервних трупа и подофицирских школа док су остали (пристигли у саставу 2. пољске болнице) били су распоређени по болницама.
Начелник санитета — био је хирург пуковник др Петар Николић,
Лекари — др Вера Марковић, мајор др Михаило Радовић, др Бошко Коњевић, др Милорад Велимировић, др Моша Мунк, др Тихомир Симић, др Евсеј Козински, др Никола Настић, др Милован Башовић, др Александар Циритис, др Петар Зец (аустријски заробљеник), др Чедо Арнаутовић, др Ћаловић, др Душан Борић српски добровољац са простора Аустроугарске, др Михаило Ђоковић.