Назив<center>Првa резервнa војнa болницa у Крагујевцу<center> Основана<center>1914.<center> Земља<center><center> Управник<center>др Никола Велимировић<center> Седиште<center>Крагујевац<center> Првa резервнa војнa болницa у Крагујевцу била је једна од привремених санитетских установа у Првом светском рату, која је у овом граду функционисала током 1914. и 1915. године, све до повлачења српске војске преко Црне горе и Албаније. Крагујевац, као највећи медицински центар, на тержишним правцима борбених дејстава српске војске у овом делу Србије, имао је кључну улогу не само у збрињавању рањеника и болесника већ пре свега у борби против епидемије све три врсте тифуса која су с краја 1914 и у првим месецима 1915. харале Србијом. Зато је Првa резервнa војнa болницa, са 200 постеља претворена у инфективну болницу.

Услови у Крагујевцу у време и након оснивања болнице Приликом првог упада у Србију аустроугарска војска починила је стравичне злочине над становништвом Мачве, Јадра и Поцерине, што се испољило одмах после Церске битке. Уследио је затим рововски рат, исцрпљујућа битка на Дрини, а када је због помањкања артиљеријске муниције српска војска била принуђена на повлачење, са њом је кренула и непрегледна маса избеглица.Српски народ је ...напуштао куће и селио се најнасељеније наше крајеве Посаво – Подриње и Шумадију, и то у најгорим хигијенским приликама. Збијање и густо становање тих избеглих маса по тескобним и затвореним просторијама; немаштина, полуглад, нечистоћа, запуштеност рубља и тела – све је то у крајњем резултату дало запат вашију.

Написао је др Владимир Станојевић. Анахрона организација војног и цивилног санитета у Србији с краја 1914. године, премало лекара недовољно едукованих у области епидемиологије били су основни разлози за настанак и ширење тифусне епидемије свих облика. Недостатак медицинског кадра, простора, опреме и средстава за лечење, административни пропусти, нехигијена војника на свим фронтовима и велики број незбринутих лешева довео је до тога да Србију светски медији прозову „Земљом смрти,“ у којој ће страдати више десетина хиљада оболелих.

У таквим условима Град Крагујевац је с краја 1914 и у првим месецима 1915, био такорећи мртав. Нико из града није излазио, нити је ико у град долазио. Градским улицама кретале су се, на снегу и леденој киши, бескрајне колоне воловских запрега, у којима су лежали болесни рањеници и болесници у критичном стању, очекујући да буду примљени у болнице у којима више није било довољно места за њихов пријем и адекватно лечење. На све стране у околини Крагујевца видели су се свеже ископани гробови ''. Са овог простора за кратко време епидемија, огромних размера, захватила је целу Србију.V. Stanojević, Naše ratno sanitetsko iskustvo, Beograd 1925, 340,M. Protić, B. Pavlović, Uloga sanitetskih vozova za oslobođenje Srbije, Zbornik radiva 21 naučnog sastanka, Niš 1971, 43-48;

У таквим условим Окружна и Војна болница у Крагујевцу нису биле довољне да прихвате огроман број заробљеника, рањеника и оболелих од пегавца, рекуренса и трбушног тифуса. Све школе, касарне, хотели, кафане и магацини, као и Бојаџића млин, претворене су у болнице, а у близини Војне болнице код Великог (Горњег) парка, отворена је Привремене војне болница у баракама у касарнама 11. i 12. пешадијског пука.

У епидемији огромних размера, страдали су први управник Резервне болнице др Никола Велимировић, његов наследник др Илија Коловић, и многи медицински радници, покушавајући да се изборе са тифуса који се ширио невероватном брзином.

Стање и рад у болници 150px|мини|лево|Међу два управника и више сестара, преминулих због заразе нашло се и једна млада енглска дикторица др Елизабета Рос У новооснованој болници без довољно кревета, без постељних ствари и рубља, без дезинфекционих средстава, без лекова, без лекарских инструмената, па и без бризгалица за давање камфорских и других лекова, без довољног броја лекара и болничара, без прибора за кување и раздавање хране, било је тешко организовати збрињавање и лечење у болници са 200 постеља, неколико стотине болесника, који су непрестано пристизали. У таквим условима тешки болесници-војници у војничком оделу, нечисти, збијени један до другога, лежали су у нечистим собама, ходницима и степеницама на голом патосу.Mikić Ž, Lešić A. . Mikić Ž. Uvek vaša: život i delo dr Ketrin Makfejl. Matica srpska, Novi Sad, 1998.Antić D. . In: Stanojević V, urednik. IstorijaSrpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Stanojević V, Beograd, 1925, 314-328.

Болницу у таквим условима са неколико стотина тешких болесника, и непрестаним умирањем медицинског особља од заразе, примио је др Димитрије Антић, и сам један од преко хиљаду тешких болесника. Према подацима доктора Димитрија Антића, највећи број оболелих од пегавог тифуса у примљен током једног дана у Прву резервну војну болницa у Крагујевцу био је 120, а умрлих 19.

И баш у највећем јеку епидемије, у болници су од болести попадали сви лекари, и друго медицинско особље. Прве жртве тифуса међу медицинарима у болници у Крагујевцу били су Војислав Бојовић, син војводе Бојовића, студент друге године медицине, који је добровољно помагао болесницима и рањеницима, др Илија Коловић и медицинска сестра Зорка Јокановић,Vuković Ž. Savezničke medicinske misije u Srbiji 1915. Plato, Beograd, 2004. а прва британска жртва тифусна грознице биле су др Елизабета Рос, а потом и главна сестра Луиз Џордан, и болничарке Агнес Минишул и Маргарета Нил Фрејзер, које су под покровитељством владе Русије почетком јануара 1915. године дошла у ову болницу као добровољке.

Борба против епидемије 300px|мини|Тактичко решење против епидемије пегавца и развашљивање открила је енглеска војна мисија у Србији. Био је то њихов научни допринос преживљавању српског народа, који се огледао у примени импровизираних парних апарата (), у српској војсци често називаног „српско буре“" У тешким условима рада окружен инфективним болестима управник болнице др Антић се није предавао судбини. Прво је направљено у болници импровизовано купатило, тако да је у епидемији пегавца постигнут известан степен развашљивања, која није било целисходно (јер се желела хигијенизација), кед је изостала примене сврсисходне депедикулације.

Када је др Антић придодао претходно употребљаваном купатилу и енглески изум "импровизовани парни дезинфекциони апарат" ( "чудотворно буре" ова болница је била битно место где се, овог пута, сврсисходно допринослило против епидемије - депедикулацијом.

А до ток открића и почетка примене масовне депедикулације дошло је тек када је у помоћ савезничкој Србији притекла је Велика Британија пославши мисију од 100 лекара да заустави епидемију, међу којима је био и пуковник Вилијам Хантер, који је као вођа мисије, од 25 октора до 11. фебруара 1915. требало да изучи епидемију и предложи мере. По њиховом доласку у Србију у Крагујевцу је формирана јавна дезинфекциона станица. Град је облепљен плакатима упозорења, а српска влада је, применивши препоруке др Хантера, помагала све болнице у Србији, па и ову у Крагујевцу скупим дезинфицијенсима и импровизованим уређајима за дезинфекцију и на брзину произведеним парним депедикулаторома.

На основу података из црквених књига умрлих у Крагујевцу, ускоро је утврђено да је умирање сведено до минимума у априлу 1915, а то је било само две недеље по почетку кори Како је заустављена епидемија тифуса Две ствари, биле су пресудне у сузбијању епидемије све три врсте тифуса, а то су: Забрана посете цивила болесној родбини Изум доктора Хантера и његових лекара који је личио на казан за ракију. Било је то српско буре, средство за дезинфекцију (депедикулацију) које је предложио мајор др Стамерс на основу сазнања из литературе и сопствених искустава у депедикулацији воденом паром током Бурског рата. Последњи дани болнице и њена евакуација у Крушевац У октобру 1915. године Централне силе су започеле нову офанзиву за сламање Србије, са укупно 26 дивизија (8 немачких, 8 аустроугарских и 10 бугарских). У таквој ситуацији војска и народ су се повлачили према југу. Због тога су јединице болнице из Ваљева, Младеновца и Лазаревца почетком октобра 1915. евакуисане у Крагујевац, што је још више погоршало стање у болницама овог града. Врло брзо како се приближаво крај 1915. године донета је одлука да болнице у Крагујевцу престану са радом, преместе се у Крушевац, и тамо настави збрињање великог броја рањеника.Pregled istorije ratova, Vojno delo, Beograd, 1962

Напомене

Референце

Категорија:Историја српске медицине Категорија:Србија у Првом светском рату Категорија:Крагујевац у Првом светском рату