„Проглас” је први старословенски писани поетски састав који се приписује Светом Ћирилу, једном од твораца словенске азбуке.
Он представља предговор и прву песму првог старословенског превода четири јеванђеља. Написао га је свети Ћирило између 863. и 867. године у Великој Моравској.
Песма има 110 стихова, где се сваки стих састоји од 12 слогова, 111. стих каже Амин.
Рукопис А.Ф.Хилфердинг је 1858. године пронашао проглас у српском рукопису из 14. века. Осим тога, сачувана су још два старословенска превода Јеванђеља српског порекла из 13. и 14. века, а постоји још један руски рукопис из 16. века који није сачуван у целини. То су рукописи: Хиландарски (13. век), Хлудовски и Печки (14. век) и непотпуни тројствени рукопис.
Аутор Аутор је, по свој прилици, Константин Филозоф – „цео карактер композиције, њена дубока емотивна заинтересованост, – могло би се рећи – очински апостолски тон, јасно показује снажну личност Константина Филозофа”. Из контекста је јасно да је аутор свестан да даје словенски текст јеванђеља.
Садржај и смисао Проглас се састоји од 110 стихова. Сваки стих има 12 слогова, који су подељени на 5 + 7, 7 + 5 и 6 + 6.
Садржај песме слави обнову словенске писмености и образовања уопште. Он пориче савремени поглед на три супериорна језика (грчки, латински, хебрејски). Садржи алузије на словенски превод Апостола (Дела апостолска, Посланица Св. апостола Павла и Саборних посланица из Новог Завета) и Паредија (део из Старог завета) и, наравно, Јеванђеља. Константин је овде отишао даље од свог учитеља, патријарха Фотија, до: „веру треба објављивати и објашњавати једноставним језиком...“, што је превазилазило уобичајено византијско гледиште, које је снажно фаворизовало грчки језик.
Формалне и садржајне странице су на веома високом нивоу. Амерички слависта Роман Осипович Јакобсон је о томе писао: „Узалудно бисмо тражили у другим земљама средње Европе аналогију продорне песме, књижевног споменика крвног садржаја.
Проглас је „... прослава народног језика као неопходног средства за ширење просвете и побожности. Представља главно оригинално старословенско дело Константина Филозофа. Ј. Вашица је сажео значај и посебност Прогласа: „Ни у једној књижевности тог времена и још дуго после њега не налазимо сличан страсни позив нацији да слуша књиге у свом говору”.
Историја и опис Настао у Великој Моравској у 9. веку. Ћирило и Методије су морали да оснују и бране словенску књижевност, како показује Проглас. У њему Кирил велича словенско писмо и сматра га пројавом божанског принципа, будући да је помогло Словенима да направе отклон од паганства и приближе се цивилизованим хришћанским народима. Књиге написане на словенском језику носе божанску мудрост и стога, пише Кирил, помажу у борби против ђаволских искушења. Дакле, од најранијих фаза развоја словенске књижевности на књигу се гледало као на нешто свето, божанско. Веровало се да комуникација са књигама и учење доносе велику корист човеку.
Референце
Категорија:Словенска писменост Категорија:Српска књижевност у средњем веку