400px|мини|Пример опус вермикулатум мозаика из Помпеје - „Битка код Иса” Опус вермикулатум () једна је од техничких форми за израду мозаика у Античком Риму. Ова форма коју су свестрано прихватили Римљани, води порекло из Египта а заснива се на изради делова мозаика од веома ситних комадића камења, теракоте и слично. Техника која се примењивала од 3. века п. н. е. до 2. века нове ере у изради мозаика користила је мале детаљне плоче (емблемата) израђене у форми вермикулатума, које су коришћене као централни део у већини подних мозаика и тротоара. Њихова примена, било да су рађене од или у камену или теракоти, омогућавала њихову израду у радионицама, одакле су транспорт на тацнама и уграшиване (уметанеу мозаик) на другим локацијама.Robotti, C., Mosaico e architettura, Editrice Ferraro, Naples (1983) 17–34 Ова техника омогућила је да се створи уметнички мозаик - слика, илустрација, мозаик, која је истовремено прерасла у монументалну и декоративну уметност древног Рима.
Историјат и општа разматрања Мозаик, као грађевинска и ликовна форма, у периоду Римског царства постао је симбол римске уметности, иако рођен у грчким градовима-државама. У Римском царству он је еволуирао из хеленистичке традиције пропорионалних геометријских и визуелних уметничких и архитектонских форми, с једне стране, и империјалних амбиција, које су диктирале помпезност и екстраваганцију као одраз глобалне природе римских политике и важности римске аристократије. У таквим условима власници луксузних приватних вила и палата и јавних објекта тражили су занимљив, али практичан декор, комбинујући сјај и доступност материјала.
Широка употреба мозаика у древним временима (нажалост изгубљена у каснијим периодима), била је повезана са тежњом за компаративно јефтинијим полагањем мозаичких панела у одређеном историјском периоду. Израда плоча из каменог монолита био је дуготрајан и скуп мануелни процес, понекад повезан са непознатим исходом. Време мегалитних зграде и њихова технологија изградња значајно је узнапредовала и требало их је украсити. Како је малог камења, шљунак, теракоте и комада од трошних стена било у изобиљу, примена мозаик био је природан и све присутнији начин да се ураде подови, зидови, тротоари, фасаде.
Техника опус вермикулатум највероватније је почела да се примењује у трећем веку пре нове ере у Грчкој и Египту. Guimier-Sorbets, A.M. and Nenna, M.D., L’emploi du verre, de la faïence et de la peinture dans les mosaïques de Délos, Bulletin de Correspondance Hellénique Année 116(2) (1992) 607–632. Од тада до око трећег века, специјализоване радионице у источним медитеранским градовима, укључујући Пергамон, Ефесос и Александрију, израђивале су се ове упечатљиве и уметнички важне емблемате.Dunbabin, K.M., Technique and materials of Hellenistic mosaics, American Journal of Archaeology 83(3) (1979) 265–277. За емблемате се у н аачелу сматрају само оне форме које су произведене директном методом, у којој се малтер прво поставља преко теракоте или камене подлоге, на који се потом тесере умећу у ову простирку од малтер, све остале форме сличне емблематама називају се: псеудо амблемата у форми опус вермикулатум.
Употреба ове методе омогућила је да емблемата буде преносива, и произведена у радионици, а потом донета и уграђена као централни део неког већег подног мозаика.
Средином 2. века на мозаицима емблемате су рађен у форми „ситних или сићушних црвића” по ћему су и добили назив (opus vermiculatum) - који су тако названи јер су линије цртежа опонашале кретање црва (vermiculuma).
Временом оне су сасвим уступиле место уоквиреним средишњим фигуралним деловима у којима тесере (сада теселе) нису мање од делова који их окружују у опусу tessellatumu. Са овим формама уметник је могао врло лако да извлачи криве, силуете и све облике предмета који су захтевали већу прецизност. Теселе су рађене у низу без прекида, и следиле су изохипсе и унутрашњу контуру (граничне главне унутрашње делове) жељене фигуре за цртање, чиме се стварао ефекат сличан слици.Guimier-Sorbets, A.M., New perspectives for Hellenistic mosaics: from Macedonia to Alexandria, Pergamon and Delos, in Mosaics: recent discoveries – new research, ed. D. Michaelides, Nicosia (1999). 500px|мини|центар|Мозаик из Помпеје у форми опус вермикулатум Како је расла потражња за подовима рађеним у техници опус вермикулатум, подни мозаици направљени том техником извођени су све до краја 1. века, да би надаље били на цени хеленистичке емблемате и неуоквирени средишњи фигурални делови, направљени такође у техници опус вермикулатум, и тако све до краја 3. века.
Дизајни емблемата често је био у форми слика на којима су да приказиване сцене из свакодневног живота или природе. За њихову израду уметници су користили посебну палету боја и технику прецизне израда у којој су посебну пажњу посветили детаљима у циљу постиза ефекте светлости, сенке и перспективе.
Уметници који су се специјализовали за производњу емблемата била су два позната мозаичара из другог века Сосус Пергама, кога помиње Плиније у књизи Historia naturalis [7; pp. 145],Pliny (translated D.E. Eichholz), Natural history, Vol. X, books 36–37, Loeb/Harvard University Press, Cambridge MA (1962). и Диоскуридес од Самоса; чији се оригинали или копије - налазе у Помпеји.
Псеудо амблемата у форми опус вермикулатум Средином 2. века емблемате направљене у техници опус вермикулатум сасвим уступају место уоквиреним средишњим фигуралним деловима у којима тесере, сада теселе (коцкице) које су мање од делова који их окружују у опусу tessellatumu носе назив псудо емблемата Оне су су могле бити израђене и постављене ин ситу као праве емблемате, прво израђиване у радионици, а потом доношени у објекат и уметани у упод. 500px|мини|центар|Мозаик у форми псудо емблемата Референце
Категорија:Римска архитектура Категорија:Грчка архитектура