Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.
У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.
Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и средоземну обалу Спаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се непосредно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.
Римско освајање Запада
Римски Исток и Запад
Током 2. века п. н. е. Римска република је постала доминантна сила на Средоземљу која се постепено ширила у погледу државних територија и политичког утицаја и на хеленистички исток и на „варварски“ Запад. На Истоку, где је грчки језик већ био језик политичке и културне елите, Римљани су увели нови систем државне организације. И поред тога, културе и традиције древних народа Истока, попут Египћана, Јевреја, Сиријаца и Грка, њихов начин живота изграђен око градских насеља, просперитет трговине и занатства и друга богатства су опстала, само што су сада уклопљена у римске државне оквире.
После уништења Картагине 146. п. н. е. на западном Медитерану није више било већих и организованијих држава које су се могле мерити са Римом. Иако то није била првобитна намера, римска освајања су Хиспанији, Галији и Британији, као и афричким провинцијама, током времена донела средоземну цивилизацију и њене тековине попут градског начина живота, грађевинских и техничких достигнућа и културе писане речи. Иако су и на западу постојале грчке и феничанске колоније, култура западног дела Римског царства је остала латинска. Такође, Римљани су временом инкорпорирали политичку елиту Запада у свој систем, тако да су се, за разлику од хеленистичког Истока, на Западу могле наћи аристократске земљопоседничке породице.
мини|десно|Хадријанов зид је представљао сталну баријеру према варварима у Каледонији (Шкотској). Зид који је подигао Хадријанов наследник Антонин Пије између 142. и 144. напуштен је већ 164. године.
Разлике између Истока и Запада су врло ретко наглашаване, понекад зарад политичке пропаганде, нпр. током грађанског рата између Октавијана и Марка Антонија. Када је Октавијан претворио посрнулу републику у монархију тј Римско царство 30. п. н. е., почело је коначно уобличавање Запада. За време дуге владе првог римског цара Октавијана Августа (30. године п. н. е.-14. године наше ере) римске легије су окончале освајање Пиринејског полуострва, а галске територије су најпосле организоване у провинције. Римски покушај проширења граница све до реке Лабе на исток пропао је због упорног отпора германских племена, тако да је Август на крају одлучио да се царство на западу ослони на природну границу реке Рајне. Ипак, Августови наследници се нису придржавали његовог аманета тако да је Клаудије 43. започео освајање Британије, а 44. је анектирао дотадашњу клијентелску краљевину Мавретанију. Иако су у другој половини 1. века Римљани редовно упадали на територију данашње Шкотске, трајна граница је утврђена Хадријановим зидом између ушћа реке Тајн на истоку и залива Солвеј на западу. Римска освајања на западу окончао је Веспазијан (69—79) који је заузео Агри Декуматес (Agri Decumates), крајеве између Мајне и изворишта Дунава.
Побуне и грађански ратови 1. и 2. века
Римска власт се у принципу и на Истоку и на Западу у току 1. и 2. века суочавала са два већа изазова: побунама потчињених племена и градова и политичким кризама које су настајале услед побуне легија. Побуне легионара су биле далеко озбиљније пошто је војска важила за један од, ако не и најјачи политички фактор у самом царству. Уколико би неки амбициозни провинцијски намесник или војни заповедник придобио подршку војске то би готово редовно довело до узурпације царске власти и грађанског рата.
Током првог века било је неколико побуна келтског и германског становништва. У Британији је 60. године побуну против римске власти подигла краљица племена Ицена, Боудика, али су Римљани однели лаку победу наредне године. Други важан устанак, Батавски устанак (у Доњој Германији тј. данашњој Низоземској) под вођством романизованог аристократе Гаја Јулија Цивилиса покушао је да се окористи римским неприликама током Године четири цара. Цивилис се наводно подигао на оружје како би подржао претендента Веспазијана, али је на крају савладан и убијен 70. године када је постало јасно да жели да отцепи један део царске територије.
мини|лево|350п|Римско царство 117. године у доба владавине Трајана. Трајанова освајања у Месопотамији напустио је већ његов наследник Хадријан, док је Дакију (данашњу Румунију) евакуисао цар Аурелијан 270. године.
Догађаји из 69. су показали да су се римске легије, размештене на границама царства, већ поделиле на четири регионалне групе (Британија, Рајна, Дунав, Еуфрат) у којима су војсковође, па и обични војници, покушавали да се наметну за арбитра у политичким превирањима. Рајнске легије су се први пут побуниле 14. године после Августове смрти и покушале су да присиле Германика, синовца новог цара Тиберија да се прихвати царске власти. Озбиљније су биле прилике 68. када се намесник Лионске Галије Гај Јулије Виндекс, још један романизовани аристократа, овога пута галског порекла, побунио против Неронове фискалне политике. Пре него што је савладан, Виндекс је позвао Галбу, гувернера Тараконске Хиспаније да преузме престо. Пошто је Галба имао на располагању само једну легију, бројнији легионари у германским провинцијама су извикали за цара Вителија који је најпосле поражен у борби са већ поменутим Веспазијаном, фаворитом источних легија.
Слична подела између легија одиграла се и 193. године након убиства цара Пертинакса. Овога пута су три британске легије, којима се придружила и једна хиспанска, произвеле у цара Клодија Албина. Он је све до 196. био савладар Септимија Севера који га је на крају и уклонио почетком 197. године. Цена грађанског рата било је разарање Лугдунума (данашњег Лиона) од стране осветољубивог Септимија Севера. Дотада највећи град римске Галије, Лугдунум се више никада није опоравио.
Криза и опоравак
Криза 3. века на Западу
До почетка 3. века романизација на успешно довршена, тако да је и политичка и војна елита почела да игра важнију улогу у животу Царства. Убиство младог цара Александра Севера одиграло се управо на Рајни 235. и означило је почетак пола века војне анархије. Међутим, за разлику од првих векова царства, преданост римске војске унутрашњим трвењима је отворила врата варварским племенима која су од краја 2. века била у сталном покрету на Рајни и доњем Дунаву. Варварски напади су били усмерени пре свега на пљачку и иако нису били претерано разорни, били су несистематски и чести, што је римским властима отежавало организацију одбране. Поред тога, на Истоку уместо Парћанске државе, 224. је дошло до успшостављања Персијског царства династије Сасанида које се показало као врло опасан и агресиван противник Рима. Сасаниди су током 3. века предводили неколико упада на римске територије чији су врхунац били догађаји из 259. када је римски цар Валеријан заробљен и одведен у заточеништво у Персију где је и умро касније. Претња из правца Персије захтевала је сталну пажњу римских владара и ангажовање готово четвртине војних ресурса царства.
мини|250п| Новац галоримског цара Постума који, у склади са модом 3. века, носи радијалну круну. На реверсу је приказана богиња победе Викторија у циљу величања Постумових успеха.
Да би лакше бранио угрожено царство, Валеријан се посветио одбрани Истока, а европске провинције је препустио сину Галијену. Галијен се пре свега посветио одбрани Подунавља и Италије и управо током његових похода у Панонију у Галији је дошло до преврата. Локални намесник германских провинција Постум се 260. прогласио за цара и његову власт је прихватила Галија, Британија и Хиспанија. Постум је покушао да се наметне као Галијенов колега али у томе није био успешан. После пропасти похода против узурпатора 263. Галијен је оставио Постума да неометано влада крајњим западом Римског царства. У историографији Постумова држава, која је имала свој паралелни сенат, магистрате, гардијске одреде и сл., се обично назива Галоримско или просто Галско царство. Међутим, Постум је себе сматрао римским царем а не оснивачем неког новог државног или политичког ентитета. Његов случај у ствари илуструје да су се локална аристократија и становништво, уколико не би добила благовремену и одговарајућу помоћ централних власти, лако могли окренути локалном узурпатору и у њему наћи достојног владара и заштитника.
Постумов пример није био усамљен, већ је и Зенобија, краљица Палмире, успела да завлада римским источним провинцијама од Египта до Мале Азије (260—273). Међутим, низ Галијенових наследника је успео да поврати равнотежу и поново уједини царство. Клаудије II Готски (268—270) је од Гало-римског царства отргнуо Хиспанију и Нарбонску Галију, а коначни ударац му је задао Аурелијан победом код Шалона на Марни 273. године. У току саме битке, ривалски цар Тетрик I је са својим истоименим сином пребегао Аурелијану и захваљујући томе је касније поштеђен и награђен намесништвом у јужној Италији. Аурелијан је претходно савладао и припојио и Зенобијино источно царство, тако да је сада Римско царство по први пут након 260. поново било јединствено. Још један од војничких царева, Проб (276—282) је већ био у прилици да сузбије упаде варвара у рајнске области и обнови локалне градове који су разарани и запуштени током претходног периода. Двојица узурпатора која су се 281. заједнички прогласили за савладаре у Келну, Прокул и Бонос лако су побеђени и ликвидирани. Оно што је било забрињавајуће, а што ће се показати као велика опасност у будућности је то што су Прокул и Бонос уживали помоћ Франака са источне обале Рајне.
Тетрархија и Константинова династија