Историја Јевреја у Турској () датира од пре 2.400 година, када су Јевреји насељавали просторе које обухвата данашња Турска. Јеврејске заједнице постојале су у Малој Азији од, барем, 5. вијека нове ере и многи Јевреји који су избачени из Шпаније и Португала Аламбарским декретом, донијетим 31. марта 1492. примљени су у Османско царство.

Данас, већина турских Јевреја живи у Израелу.

Историја Стари век

Древни Израелци су познати по томе што су донијели медоносну пчелу из Анатолије, азијског дијела Турске. Тим израелских археолога нашао је 30 нетакнутих копривњача, направљених од сламе и глине, а сведочили су да је остало још 100-200 на том мјесту, у граду Тел Рехов, израелско-Хананском заједничком дијелу. Судећи по неким доказима, пчеле су донијете јер је било лакше управљати њима него пчелама у Израелу, које су биле јако агресивне.

Римљани и византијско доба

175px|лево|мини|синагога Сардис у Маниси

Судећи по Танаху, Нојева барка се после потопа насукала на Арарат, планину у планинском појасу Таурус, на истоку Анатолије (сјевероисток данашње Турске), близу данашњих граница са Јерменијом и Ираном. Флавијус Јозефус, јеврејски историчар првог вијека, навео је да су јеврејски коријени из већине градова Мале Азије. У Новом Завјету се помиње да је популација Јевреја у Анатолији распрострањена. У апостолским дјелима је наведено да постоје синагоге у Иконијуму (данас Конија) 14:1 и у Ефесу (19:1). На јеврејске заједнице нису много утицали покушаји византијских царева (нарочито Јустинијана I) да их на силу преобразе у хришћане. Ти покушаји су имали мало успјеха. Тачан статус који су имали Јевреји у Малој Азији, под управом Византије и даље се истражује. Иако постоје докази о непријатељству од стране византијског становништва и власти, вјерује се да није било систематског прогона, које се дешавало у то доба у западној Европи.

Османско царство

Прва јеврејска синагога повезана са османским царством је Ец ха-Хајим у Бурси, која је потпала под османску власт 1324. Синагога је и даље у употреби, иако се популација у Бурси смањила на око 140 људи.

Статус Јевреја у Османском царству зависио је од султанових хирова. На примјер, султан Мурат III је наредио да став према свим не муслиманима треба да буде понижавајући и да не смију да живе близу џамија и других високих грађевина, док су други били толерантнији.

Први битни догађај у историји Јевреја у Турској догодио се након освајања Константинопоља. Након што је султан Мехмед II освојио Константинопољ, нашао је град у веома лошем стању. Након што је претрпио много опсада, крсташке ратове 1204. и црну смрт 1347, град је био само сјенка своје некадашње славе. Мехмед је хтио да град буде нова пријестоница царства и приступио је реконструкцији града. У намјери да оживи град, наредио је да се Муслимани, хришћани и Јевреји из цијелог царства преселе у нову пријестоницу. За неколико мјесеци већина Романијотских Јевреја са Балкана и Анатолије је пресељена у Константинопољ, гдје су чинили 10% укупне популације у граду. Али истовремено, присиљени су да се иселе. Мада то није сматрано Антисемитизмом, посматрано је као "искључење" Јевреја.

Број Романијских Јевреја је ускоро предупређен од стране мање групе Ашказијских Јевреја, који су емигрирали у Османско царство између 1421 и 1453. Међу њима био је рабин Јижак Сарфати, са француског подручја, који је постао главни Рабин Едирнеа и написао је писмо у којем позива европске Јевреје да се доселе у Османско царство, рекавши у њему:" Зар није боље да живите под Муслиманима него под хришћанима?"

мини|лево|Султан Бајазит II послао је Кемала Реиса да спаси Јевреје из Шпаније током шпанског прогона Јевреја 1492. и дозволио им је да остану у Османском царству.

Највећи прилив Јевреја у Малу Азију и Османско царство догодио се током владавине султана Бајазита II (1481— 1512), након искључења више од 150.000 Јевреја из Шпаније, Португалије, Краљевине Сицилије и Напуља, Аламбарским декретом. Султан је послао формалну позивницу Јеврејима прогнаним из Шпаније и Португалије и они су почели да пристижу у великом броју. То је био кључни тренутак у турског јеврејским односима. У том тренутку, у Константинопољу било је око 70.000 људи. Због бројних опсада града за вријеме Крсташких ратова и Црне смрти, популација се смањила, тако да је прилив Јевреја из Шпаније и Португалије био значајан за повећање популације у граду. Осим у Константинопољу, ови сефардски Јевреји били су смјештени и у другим територијама Османског царства.

Јевреји су задовољили разне потребе у царству. Турски муслимани нису нули заинтригирани за предузећа, па су комерцијалне окупације препустили члановима других религија. Такође, нису имали повјерења у хришћанске поданике, чије су земље скоро освојене од стране Османског царства, због чега су више преферирали јеврејске поданике.

Сефардима је дозвољено да се смјесте у богатим градовима царства у Европи. као што су Константинопољ, Сарајево, Солун, Адријанопољ и Никополис, сјеверну и западну Анатолију (Бурса, Ејдин, Токат, Амасја), као и на обалама Медитерана ( градови као што су Јерусалим, Дамаск, Египат и Сафед). Шпански Јевреји су Измир населили касније. Популација Јевреја у Јерусалиму је порасла са 70 породица 1488. године на 1.500 почетком 16. вијека. У Сафеду је популација са 300 породица порасла на 2.000. У Константинопољу, јеврејска заједница бројала је 30.000, са 44 синагоге. Бајазит је дозволио Јеврејима да живе на обалама Златног рога. Египат, нарочито Каиро, примио је велики број прогнаних Јевреја, који су ускоро по бројности престигли домаће Јевреје. Постепено, главни центар Сефарда постао је Солун, гдје су шпански Јевреји убрзо престигли по бројности Јевреје других националности и, у једном периоду, престигли су и домаће становништво.

мини|десно|Слика Јеврејина у Османском царству 1779. мини|лево|Сребрна тора јеврејског лидера Абрахама Камонда у Константинопољу 1860.

Иако је статус Јевреја у Османском царству често био преувеличан неоспорно је да су уживали толеранцију. Под системом милета били су организовани као религијска заједница, поред других милета (православни милет, Јерменски милет итд.) У оквиру свог милета, имали су разумну количину административне аутономије, а представљао их је Хакам Баши, главни Рабин. У Османском царству није било ограничења у професијама којима Јевреји смију да се баве, као што је био случај у хришћанским државама на западу. Постојала су ограничења у областима у којима Јевреји могу да живе или раде, али таква ограничења су се односила и на друге религије. Као и сви немуслимани, Јевреји су морали да плаћају харач и имали су ограничења у погледу одјеће, јахања коња, служења војске и сл. али су с времена на вријеме ограничења могла бити надмудрена.

Током Класичног Османског периода (1300–1600), Јевреји су, заједно са многим другим заједницама, уживали одређени ниво благостања. У поређењу са другим народима у Османском царству, Јевреји су имали доминантну моћ у трговини, дипломатији и другим високим пословима. У 16. вијеку, Јевреји су били најистакнутији од милета, највећи успон јеврејског утицаја је вјероватно постављање Јозефа Насија за санџак-бега Наксоса. Такође, у првој половини 17. вијека, Јевреји су били истакнути у пољопривреди. То је описао Хаим Гербер: "Мој утисак је да није постојао притисак, бројао се само учинак"

Трпељивост између Јевреја и Турака је било мање уобичајена него на арапским територијама. Током владавине Мурата IV (1623–1640), Јевреји у Јерусалиму су били прогоњени од стране Арапа који је купио намјесништво тог града од гувернера провинције. У периоду од 1660. до 1662. под влашћу Мехмеда IV, град Сафед, у којем је била битна јеврејска заједница, уништен је од стране Арапа. Године 1678, Мехмед IV је наредио прогон Јевреја из Јемена у пустињу Мавза, у догађају који је остао у памћењу јеменских Јевреја као велика трагедија.

Додатни проблем за Јевреје био је недостатак међусобног заједништва. У Османско царство су дошли из многих држава, доносећи са собом сопствене обичаје и мишљења, за која су се држали чврсто и оформили су одвојене заједнице. У 17. вијеку, рабин Сабатај Цеви се прогласио месијом. Ухваћен је од стране османских власти и пружен му је избор, смрт или да се преобрати у ислам, изабрао је ово друго, у чему су га пратили следбеници.

Историја Јевреја у 18. и 19. вијеку у Османском царству углавном се своди на опадање утицаја и моћи. Изгубили су утицајну позицију у трговини од Грка, који су капитализовали своје религијско-културне везе са западом и њиховом трговачком дијаспором. Османски Јевреји су имали разноврсне погледе на улогу Јевреја у Османском царству, од Отоманизма до Ционизма. На примјер, Емануел Карасу из Солуна је вјеровао да Јевреји у Османском царству треба да буду Турци на првом мјесту, а Јевреји на другом.

Већина османских Јевреја живјела је у европским провинцијама Османског царства. Након распада Османског царства, Јевреји из тих региона су потпали под хришћане. Босански Јевреји су потпали под Аустроугарску након окупације 1878. Са њима су дошли ашкенашки Јевреји. У Грчкој, Бугарској и Србији, смањио се број Јевреја.

Рана република

Популација Јевреја у Османском царству достигла је 200.000 на почетку 20. вијека. Територије изгубљене у периоду од 1829. до 1913. од нових хришћанских држава на Балкану, значајно су смањиле тај број.

Проблеми током 20. вијека и процес трансформисања старог Османског царства у националну секуларну државу након 1923. имао је негативан ефекат на број мањина, укључујући и Јевреје. Након 1933. нови закон је ступио на снагу у нацистичкој Њемачкој, који је обавезао све који нису били Аријевци да напусте посао. То је значило да сви јеврејски научници у Њемачкој морају да буду отпуштени. Незапослени научници, на челу са Албертом Ајнштајном оформили су организацију у Швајцарској. Професор Шварц, генерални секретар организације, састао се са турским министром образовања, у намјери да обезбиједи посао за 34 јеврејска научника на турским универзитетима, посебно на истанбулском универзитету.Klaus-Derlev GROTHUSEN, 1933 Yılından Sonra Alman Bilim Adamlarının Türkiye'ye göçü Belleten, sayi 180 T.T.K Ankara s.537 Алберт Ајнштајн је послао писмо премијеру Турске, Исмету Иненију, у септембру 1933. у којем тражи посао за незапослене њемачко-јеврејске научнике. Као резултат писма, у Турску је стигло 1.000 Јевреја.

Планирана депортација Јевреја из Источне Тракије и прогон 1934. су догађаји који су изазвали несигурност Јевреја у Турској. Године 1942. турске власти су увеле порез Варлик вергиси (такса за богате) у случају уласка државе у Други светски рат, такса је највише погађала немуслимане, иако је била прописана за све богате становнике. Такса је и даље позната као катастрофална међу немуслиманима у Турској и имала је веома штетне последице по популацију Јевреја у Турској. Многи људи који нису могли да плате прекомјерне таксе, послати су у радне логоре, а око 30.000 Јевреја је емигрирало. Такса је виђена као расистички покушај да умање економску моћ вјерских мањина у Турској.

Други свјетски рат Турска је служила као транзит европским Јеврејима који су бјежали од нациста током тридесетих и четрдесетих година.

Иако је Турска остала неутрална током Другог свјетског рата (док није симболично објавила рат Њемачкој 23. фебруара 1943.) и званично је забранила издавање виза њемачким Јеврејима, индивидуалци попут Нечдета Кента, Селахатина Илкумена, Бехича Еркина и Намика Кемала, који су радили напорно и ризиковали животе да спасу Јевреје од холокауста. Станфорд Шоу тврди да је Турска спасила 100.000 Јевреја, док други историчар, Рифат Бали, тврди да је Турска спасила 15.000, а историчар Тувија Фрилинг, израелски експерт за Балкан, тврди да је тај број 20.000. У својој књизи, Арнолд Рејсман написао је да је тај број 35.000, укључујући 15.000 турских Јевреја из Француске и око 20.000 Јевреја из источне Европе.