Буквари код Срба који су назив добили по старословенској речи (буки - слово), означавали су књигу помоћу које су Срби учили читање и писање слова. Они су одиграли важну улогу у развоју српске писмености, почев од рукописних буквара који су у српској култури, прво настајали под окриљем Цркве и за потребе духовне просвете, а затим оних насталих на иницијативу самих аутора или оних савременијих подржаних и издаваних од стране просветних власти.Зборник радова Буквари и букварска настава код Срба Педагошки музеј, Београд, 2011.
Како је буквар прво са чиме се ученици сусрећу на почеку свог школовања у настави српског језика и књижевности, отуда и велики значај овог учила кроз векове у настави почетног читања и писања.Зборник радова Буквари и букварска настава код Срба, Београд, 2010.
Историја Српским, најстаријим штампаним букваром, сматра се Буквар инока Саве (Дечанца), из периода употребе српскословенског језика, објављен у Млецима (Венеција) 1597. године.Михаило Блечић, 1991. Први српски буквар Инока Саве, Венеција 1597. – Политика, Београд.
Од 1602. године почињу на тлу данашње Србије да се користe и руски буквари (на црквенословенском језику). Међутим највећи продор руских буквара настао је након доласка Максима Суворова у Сремске Карловце са 400 примерака буквара Теофана Прокоповича и 70 руских граматика црквенословенског језика (1726), када је покренута снажна обнова школовања богословског и учитељског подмлатка који ће касније деловати на свим српским просторима. Прокоповичев буквар доживеће низ издања, прештампавања на Цетињу 1836. године, као и у Новом Саду 1853. године. Са букваром Теофана Прокоповича ушао је рускоцрквени језик и рускоцрквена ћирилица у српску писменост и од тог времена је у употреби у српској цркви.Димитрије Богдановић, 2000. Почеци српске књижевности, Историја српског народа, том I (212–230), треће издање, Српска књижевна задруга, Београд.
Од најстаријих буквара српских аутора значајан је Буквар Гаврила Стефановића Венцловића (1717. године) као најстарији сачувани рукописни примерак са иновацијама у словном саставу српске ћирилице (графије за ћ, ђ, џ).
Први српски буквари из 18. века, својим делом представљали су својеврсну црквену читанку, и пружали су даровитијим и ђацима са бољим памћењем прилику да науче увод у веронауку. Због специфичности језика, када би се од њих затражило да прочитају текст који до тад није имао пред очима, бивши катихумен,Ј. Рајић, Историја катихизма православних Србаља у цесарским државама, Панчево 1884, стр. 11. је имао проблема које је правдао да „ту књигу није учио“.Ј. Рајић, Историја катихизма православних Србаља у цесарским државама, Панчево 1884, стр. 19. Они који су, поврх читања и молитви, умели још понешто написати, од народа су држани за мудраце и називани су књижевницима.Ј. Рајић, Историја катихизма православних Србаља у цесарским државама, Панчево 1884, стр. 18.
Следила је потом серија издања Захарије Орфелина (од 1764 до 1793), Буквар и Калиграфија у којима се јавља нови приступ неговању писане речи. Орфелин је до Доситеја Обрадовића представљао јединог писца који је своја дела штампао руском грађанском азбуком. Као и Буквар Павла Соларића из 1812. године, о коме се похвално изражавао и Вук Стефановић Караџић, пре него што је и сам написати и издао „Оглед српског буквара” у забавнику „Даница" за 1827. годину. Буквар Вука Стефановића Караџића (Беч 1827. године) први је српски штампани буквар на српском народном језику и реформисаној, српској ћирилици. Сам по себи представљао је неку врсту синтезе, први пут остварених настојања писаца претходних деценија на челу са великим реформатором српске ћирилице Савом Мркаљем. Међутим, као што је био забрањен Вуков нови правопис, тако ће и овај буквар у Србији доживети забрану коришћења „због језичких новина”. Буквар ће остати у употреби у Црној Гори, све док на иницијативу Петра Другог Петровића Његоша у „Митрополитској књигопечатњи" на Цетињу није угледао светлост дана „Српски буквар ради учења младежи црквеному и грађанскому читању” Димитрија Милаковића (1836).
Период старих буквара и букварске наставе завршава се појавом Буквара за основне школе Ђорђа Натошевића, штампаног у Београду 1870. године.
Временом у Србији ће доћи до иновација у методама овладавања почетним читањем и писањем, као и до експанзије уџбеничке и приручне литературе за ову намену. Према подацима Библиографије српских буквара др Борјанке Трајковић, до сада се на српском језику појавило скоро 700 наслова ове врсте (укључујући и издања објављена у дијаспори).Трајковић, Борјанка. Библиотека и културно наслеђе, Педагошки факултет, 2016 (Нови Сад : Сајнос ). -. 299 стр. ; 24.
Буквар Саве Инока Дечанца
250px|мини|Једна од страна из буквара Саве Инока Дечанца Буквар Саве Инока Дечанца јеромонаха у манастиру Дечани, који је живео у 16. веку, први је штампани српски буквар, и кључно дело којим је означен почетак великог ширења писмености у Србији. Објављен је и штампан 1597. године у штампарији „Ђулијано Рампацети” у Венецији. Бурна историјска времена на простору Балканског полуострва утицала су на то да буквар вековима буде заборављен, тако да за њега није знао ни Вук Караџић писац једног од првих српских бувара, све док га током 1903. године, Љуба Стојадиновић није пронашао приређујући „Каталог Народне библиотеке Србије” и унео га као „Први српски буквар” инока Саве међу бројна дела српске писмености.
Овај буквар сачуван је на четири листа на којима је изложен азбучни систем српскословенске ћирилице. На првој страници првог листа након симболичне инвокације представљене црвеним крстићем, наведени су сугласници у слогу са вокалом, на осталим страницама следе називи слова по узору на старословенски начин и на крају Оче наш.П. Ивић, Преглед историје српског језика, Целокупна дела XVIII, Сремски Карловци – Нови Сад 1998, 106, напомена 3.
Судећи по бувару, инок Сава је био један од образованијих Срба тога доба, који се разликовао рускословенски од српског и при писању буквара водио рачуна да уџбеник буде бар онолико српски колико је руски био за своје ученике. Такође инок Сава је данашњим филолозима омогућио да упореде оновременски рускословенски и српскословенски текст у штампаним књигама и уџбеницима.
Примерак првог српског буквара инока Саве нашао је с раја 19. века руски конзул у Скадру, израдио од њега неколико факсимила и послао у Београд. На основу ових факсимила Љуба Стојановић је штампао тај буквар у Гласу Академије наука, књ. 66, стр. 2224, 1903. године.Смиљковић, Смиља, Милинковић, Миомир (2010): Методика наставе српског језика и књижевности. Врање: Учитељски факултет у Врању, Учитељски факултет у Ужицу.
Репринт издања овог бувара настала су тек у 21. веку, када су дневни лист „Политика” и 20 година касније Завод за уџбенике поновним штампањем „Првог српског буквара” одлучили да се коначно скине вео тајни над овим капиталним делом писмености на српским просторима.
Руски буквари код Срба Све до почетка 18. века Срби су учили из руских буквара или „Московског буквара” како су га звали. Наиме како је у средњем веку Србија била под Османлијском окупацијом, све српске активност на описмењавању и тежњи да штампа прва књига – буквар одвијала се на територији Војводине после Велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем. Велику помоћ у организацији српских школа и снабдевању букварима пружили су Руси доносећи књиге на простор Војводине, а међу њима и московске букваре.
Са коришћењем ових буквара почело је тао што су први руски учитељи који су дошли у Сремске Карловце 1726. године, између осталог, донели са собом и 400 буквара Теофана Прокоповича, величине данашње ђачке свеске, штампаног у Москви 1724. године на рускословенском језику, и на руској црквеној ћирилици: „Первоје ученије отроком“. Букварски део књиге носи наслов:
„NАЧАЛНОЕ ОUЧÉNÏЕ Ч(Е)Л(О)ВH КWMЪ, ХОТã\ЫМЪОUЧИТИСã КNIГЪ Б(О)Ж(Е)СТВЕNNАГW ПИСANÏã“
Овај буквар на рускоцрквеном језику који је први пут прештампане код Срба у Римнику 1726. године, може се одредити атрибутом први, јер се ради о првом руском буквару који је штампан код Срба. Тај буквар је доживео већ наредних година два српска издања, такође, а рускословенском (непромењено).Мирјана Брковић, Српске књиге и периодика 18. века Библиотеке Матице српске, Нови Сад 1996, 195
Буквар је био тежак за учење, а почетна слова била су црквена. Из њих су између осталих прву писменост стицали Вук Караџић и Прота Матеја Ненадовић. У ствари, Вук и Прота Матеја учили су из буквара који је прештампаван више пута (у Римнику, Београду, Цетињу и Новом Саду). Осим овог великог московског буквара, користио се и мали „кијевски“, само много ређе.
Учени Срби су те руске књиге прештампавали и прерађивали, настојећи, да по угледу на руске, да унесу и неке оригиналне црте с обзиром на специфичност српског језика и средине у којој се живело. Дана се помиње неколико имена и неколико буквара насталих на основама Московског бувара:
Прештампани московски буквар Буквари који се јављају као самостална издања, а који у ствари представљају прештампавање или малу прераду тзв. московског буквара јесу: Буквар Славенски „Буквар Славенски” написао је Матије Караман, а издат је у Риму 1738. године. У њему се упоредо приказује ћирилица и глагољица што је јединствен пример у историји буквара. Буквар Христифора Жефаровића Овај буквар представља бакрорез који је штампан у Бечу између 1742. и 1744. године, о којем постоје подаци али није сачуван. „Буквар мали” „Буквар мали”, издат у Млецима око 1764. године, о којем такође постоје подаци али није сачуван. Буквар с литерами греческим Овај буквар штампан је у Венецији 1770. године.Срећко Ћунковић, (1963) Буквари и букварска настава код Срба. – Педагошки музеј, Београд
Рукописни Буквар Гаврила Стефановића Венцловића Рукописни Буквар (Граматика или ученији писмени књижнего) Г. Ст. Венцловића састављен на српскословенском језику (Сентандреја, 1717), по узору на руске изворнике (Буквар славенскими, греческими и римскими писмени, Москва, 1701),Ђ. Сп. Радојичић, Стара српска књижевност у Средњем Подунављу (од XV до XVIII века), Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, II (Нови Сад 1957), 257. најбоље илуструје у ком правцу ће се формирати наставни програм и језик српских основних школа првих деценија 18. века. Венцловићев буквар, оним својим делом који је представљао својеврсну црквену читанку, пружао је даровитијим ђацима с бољим памћењем прилику да науче наизуст, механички и без разумевања увод у веронауку.
Буквар је, поред уводног дела са 50 слова старе азбуке и још већим бројем титли, садржао и основне богослужбене текстове (Богородице дјево, Оче наш, Царју небесни, Вјерују, Десет Божијих заповести, молитве пре и после јела и спавања) на којима се учило срицати, писати и, по могућству, појати.Т. Остојић, Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића, Сремски Карловци 1905, 36.
Буквар Кипријана Рачанина Буквар Кипријана Рачанина из 1717. године сматра се другим српским букваром, за кога се до открића Буквара инока Саве почетком 20. века веровало да је најстарији. Његов назив je „Буквар или наука дететом ин јуном“. Овај буквар прво није био штампан, већ се користио, у рукопису. Тек 1782. године буквар је одштампао Стојан Новаковић.
Након што је прешао у Угарску овај јеромонах донео је велики број рукописа и старих штампаних књига, србуља. Прво се задржао у Срему, потом је са патријархом Арсенијем III отишао у Сентандреју, где је био „обшчи духовник”. Ту је прикупио око себе неколико добро писмених калуђера и отпочео преписивање књиге „за оскудне србске цркве”, поучавајући млађе калуђере у писмености. Из његовог доба до данас је сачуван велики број преписа најразличнијих црквених књига.