Развој језика код Срба од 9. до 19. века

мини|Почетак словенске писмености везује се за 863. годину и словенску мисију браће Ћирила и Методија Развој језика код Срба од 9. до 19. века хронолошки је приказ промена српском језику од почетка словенске писмености у 9. веку до настанка славеносрпског језика у 19. веку.Павле Ивић, Преглед историје српског језика, Целокупна дела, VIII. — Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци — Нови Сад. Књижевни језик је изузетно важан за живот једне заједнице и лични развој сваког њеног припадника. Како је важно разликовати појмове књижевни и народни језик, тако је важно знати и основне податке о развоју језика код Срба, јер се он од доласка Ћирила и Методија па све до данас непрестано развијао и мењао. След тих промена приказан је на овој страници.

Српски језик у породици словенских језика Језици који имају исто порекло чине језичку породицу. Већина европских језика пореклом је од праиндоевропског језика и припада индоевропској језичкој породици, из које настало више породица језика: словенска, германска, романска, келтска и друге, као и засебни језици: грчки, албански и јерменски, који немају сроднике. Међу овим језицима прасловенски језик је најстарији словенски језик од ког су се касније развили сви словенски језици.

Када су се Словени из прапостојбине раселили на три стране, прасловенски језик се раслојио и настале су три групе словенских језика: источнословенска, јужнословенска и западнословенска. Групи јужнословенских језика припао је једини књижевни језик свих Словена, старословенски језик. Као што се језичка целина коју називамо српски народни језик

Као што се током многих векова, деловањем миграција, ограничавањем контаката због феудалних подела, геофизичким препрекама (непроходне планине, кланци, реке и сл.) словенски језик па тако и српски језик као целина се поделио — раслојио — на наречја, а ова на дијалекте и говоре као ситније делове, тако се и српски књижевни језик, почев од половине 19. века, процесом стандардизације (дефинисањем и утврђивањем норме), као језичка целина остварује у више видова. По законима који вреде за сваки природни језик, и српски књижевни језик се раслојио, настанком језичких слојева, који егзистирају једновремено са целином, у њеним оквирима.Бугарски, Ранко (1986): Језик у друштву; Београд: Просвета.

Почетак словенске писмености мини|Мирослављево јеванђеље писано српскословенским језиком и ћириличним писмом (1180) Почетак новијег облика словенске писмености везује се за 863. годину и словенску мисију браће Ћирила и Методија. Мисија ове браће почела је тако што је Византијски цар Михаило, на захтев моравског кнеза Растислава да му пошаље учене људе који ће међу Словенима проширити хришћанство и писменост, у ту мисију одредио је Константина Филозофа (Ћирила) и његовог брата Методија. Пре поласка у мисију, Ћирило и Методије припремили су преводе неопходне библијске књиге са грчког на словенски језик и записали их писмом глагољицом. Тако је настао први савремени књижевни језик Словена — старословенски језик.Димитрије Богдановић, 2000. Почеци српске књижевности, Историја српског народа, том I (212—230), треће издање, Српска књижевна задруга, Београд.

У 10. веку у Македонији Црноризац Храбар написао је драгоцено научно дело под називом Слово о писменима у коме се расправља о вредности словенског језика и писма. До тада се веровало да постоје само три света језика: латински, грчки и хебрејски, а Храбар је успео да одбрани вредност и значај словенског језика и да обелодани вредне податке о словенској мисији солунске браће Ћирила и Методија.

Старословенски језик Први књижевни језик Словена био је старословенски језик, чији су творци били Ћирило и Методије. Он је настао на основу говора македонских Словена из околине Солуна, и никада није био говорни језик. Значај 12. века за развој језика био је у појава редакција или рецензија словенског језика, које су заправо означиле уношење елемената народног језика у старословенски језик. Таквом једном редакцијом настао је и српскословенски језик, односно српска редакција старословенског језика.

У 14. веку настао је Законик цара Душана, који је писан на српскословенском језику. Ово дело је значајно за даљи развој српског језика јер у њему доминирају елементи српског народног језика.

Прва словенска писма Глагољица

250px|мини|Буквар старословенског писма — глагољица 250px|мини|Ћирилица мини|Правопис Саве Мркаља из 1810. По угледу на грчко писмо, настала је глагољица као прво словенско писмо. Реч глагољица настала је од речи глаголати што значи говорити.

Глагољица се употребљавала у најстаријим и можда најлепшим по чистоти језика старословенским споменицима, како оним за које је несумњиво да су се употребљавали у Моравској и Чешкој (Кијевски листови, Прашки одломци), тако и у оним за које је вероватно да су у својим преписима дошли из Македоније или околних словенских земаља, на пример у Зографском јеванђељу, Маријином јеванђељу, Асеманијевом јеванђељу, Клочевом глагољашу и сл.

Од почетка 10. века, старословенска азбука, која се једно време употребљавала упоредо са глагољицом, почела је да потискује глагољицу у Бугарској, Русији и Србији, тако да је од краја 11. вијека глагољица остала у сталној употреби само код католика примораца у северној Далмацији и у Хрватској на северу до водомеђе Купе, заузимајући и њу, на кварнерском острвљу и у Истри). Ту се глагољица сачувала у неједнакој употреби све до краја 18. и до четрдесетих година 19. вијека. Према тој употреби, разликујемо старословенску (облу) глагољицу и хрватску (угласту) глагољицу. У српским крајевима глагољицу је убрзо заменила ћирилица, а у западним крајевима латиница.

Ћирилица

Друго словенско писмо била је ћирилица. Она је настало крајем 9. и почетком 10. века по угледу на грчко писмо. Њен творац није познат, али се претпоставља да је настала у Македонији, од стране једног од ученика Ћирила и Методија- Климента Охридског.

Руска грађанска ћирилица настала је реформом цара Петра Великог 1710. године, а у српску средину је стигла са руском књигом.

Прва књига штампана руском грађанском ћирилицом (1754) била је Историја о Черној Гори владике Василија Петровића, која је објављена у Русији и за Русе. У књиге намењене Србима нову ћирилицу увео је Захарије Орфелин у: Калиграфији (1759), Латинском буквару (1766), Первоје начатки латинского језика (1767), Славеносербски магазин (1768), Житије славнија дјела Петра Великаго (1772).Павле Ивић, 1998: Преглед историје српског језика, Целокупна дела, VIII. — Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци — Нови Сад стр. 148.

После смрти Марије Терезије, Јосиф II је издао (1781. године) Указ о верској толеранцији, што је у друштвеном животу Срба искомпликовало ситуацију, нарочито када је 1781. године наредио да се у српске школе уведе латиница. Тада је значајну улогу одиграо Теодор Јанковић Миријевски, који је с много напора, постигао да књиге за Србе буду „на грађанском дијалекту” (славеносрпском) и писму ћирилици, што је све образложио у свом Елаборату упућеном цару.Павле Ивић, 1998: Преглед историје српског језика, Целокупна дела, VIII. — Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци — Нови Сад стр. 136—168.

Реформа српске ћирилице Међу првим реформаторима српске ћирилице сматра се Сава Мркаљ, који је 1810. године у Будиму објавио своју реформу ћирилице у делу Сало дебелога јерa либо азбукопротрес.Мркаљ, Сава, Сало дебелога јера либо азбукопротрес, Славено-србска печатња Краљевскаго всеучилишта венгерскаго, Будим, 1810. Главна карактеристика Мркаљеве реформе ћирилице „не одликује се увођењем нових слова, већ искључивањем сувишних и мењањем (одузимањем и додавањем) функција појединих већ постојећих графија или група графија”.

Нешто касније на Мркаљеву реформу, надовезала се значај азбучне револуције. Вука Стефановића Караџића, који је на темељу Мркаљеве реформе спровео реформу шест слова српске ћирилице (ћ, ђ, њ, љ, ј, џ), али је пре тога у својој Писменици (Беч 1814) први високо оценио Мркаљеву реформу.

Српскословенски језик

мини|Страница Маријинског јеванђеља, најстаријег сачуваног рукописа на старословенском језику у коме се јављају српске црте Српскословенски је назив за српску редакцију старословенског језика која је представљала прву норму српског књижевног језика која се користила до уласка рускословенског у употребу у 18. веку.

Наиме у 12. веку дошло је до развоја српског језика, који је полако постепено потискивао у народу никада неприхваћен старословенски језик. Све је почело појавама редакција или рецензија словенског језика, које су заправо значиле уношење елемената народног језика (фонетских, морфолошких, лексичких) у старословенски језик. Те редакције су нарочито биле присутне у делима световног карактера, као што су писма, повеље, закони. Из такве једне редакције настао је српсколовенски језик. Тако је 1180. године настао најважнији споменик српске културе писан српскословенским језиком и ћириличним писмом, Мирослављево јеванђеље.

Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Македоније, северно од линије Кратово—Скопље—Тетово. Имао је три устаљена правописа: зетско-хумски, који је био најстарији и коришћен је у Србији (до почетка 13. века) и Босни (до њене пропасти, средином 15. века) рашки, који је наследио зетско-хумски у Србији и био у употреби до првих деценија 15. века ресавски, који је настао у 15. веку. Најстарији сачувани писани споменици, са краја 12. века, сведоче о томе да је процес формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима. Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина (1180—1204) упућено Дубровчанима, из 1189. године. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

У 14. веку настао је Законик цара Душана, писан српскословенским језиком, као значајан документ у коме доминирају елементи српског народног језика.

Илирски језик

Илирски језик је формиран као заједнички јужним Словенима, изузев Словенаца, у 17. веку. То је резултат два фактора — развој штампарства и католички утицај као резултат мира у Житватороку (1606), према којем католици имају право у Османском царству да граде своје цркве. Тако кроз Венецију и Дубровник почиње католички продор српских и бугарских земаља Балкана. На овој јужнословенској лингви франци штампана је књижица опште намене, као пример тога је Абагар.

Посебно су допринели настанку и наметању овог језика рани хрватски панслависти — Винко Прибојевић и Мавро Орбин. Док је њихов сународник Јурај Крижанић чак и стварао славенски језик на основу руског.

Након реформи Петра Великог са наметањем руске ћирилице у 18. веку, потреба за тим језиком је елиминисана.

Рускословенски језик

мини|Први српски магазин Захарија Орфелина, 1764, штампан у Венецији, Музеј Вука и Доситеја у Београду. Након пада Србије у ропство под Османлијским царством, године 1690. дешава се Велика сеоба Срба у којој је један део српског народа и свештенства због ратовања на страни Аустрије, а против Османлија, избегао на север, преко Саве и Дунава, у тадашњу Јужну Угарску.