мини|379x379пиксел| Рудник бакра Мајданпек - Јужни ревир 2018. Рудник Мајданпек је рудник бакра који се налази у Мајданпеку, у северном делу источне Србије. Један је од најстаријих рудника на подручју Србије. Рудник се састоји од два површинска копа: Јужни ревир и Северни ревир,као и Флотације бакра Мајданпек. У руднику бакра Мајданпек главни ресурс представља руда бакра,а у мањим количинама руде сребра и злата. Према проценама локалитет рудника Мајданпек представља једно од најбогатијих налазишта руде злата у свету. Рудник бакра Мајданпек послује у саставу компаније РТБ Бор.
Историја рударства на подручју Мајданпека
Савремена археолошка истраживања потврђују да се корени рударства на тлу Србије налазе у праисторији на подручју Мајданпека. Међу репрезентативне споменике културе рударства и археометалургије раног енолитског периода сврстава се рудник бакра Рудна Глава код Мајданпека, један од најстаријих рудника за које се данас зна. На локалитету је откривено и истражено више окана и канала одакле потиче обиман фонд налаза: камени батови-облуци различитих величина и намена, керамички судови, жртвеници, коштани алати, укључујући копаче од јеленског рога. Експлоатисани су минерали малахит и азурит. Упркос зубу времена, на Рудној Глави је било могуће следити развој примарног рударства и металургије у раном енолиту. Рударство бакра на Рудној Глави везује се за крај VI и прву половину V миленијума пре нове ере.
Историја рудника
Припремни период (1830—1848) Прве планове за отварање рудника у Мајданпеку спроводи кнез Милош Обреновић. Милош Обреновић, по успешно изведеном устанку 1815. године, није смео одмах у први план да стави отварање рудника. Постојао је оправдан страх да ће гласине о рудном благу Србије отворити апетите великих сила, на чију се подршку рачунало у дипломатској борби за коначно ослобођење. Тек после хатишерифа из 1830. године, којим Србија добија минималну независност, Милош се осмелио на први корак: позива стране стручњаке да изврше проспекцију рудног богатства Србије и сачине план његовог коришћења. Потом бира прве питомце и шаље их на страну да сврше потребне рударске школе.
Странац кога је Милош позвао у Србију да истражи њено рудно благо, био је Барон Хердер, први човек Саксонског рударства, и по општем мишљењу, водећи рударски стручњак Европе тога доба. На подручју Мајданпека боравио је с јесени 1835. године. Трагова старог рударства било је свуда, али од насеља више није било ништа: нашао је само "три мале колибе са три влашке породице". Сматрао је, међутим, да је нашао бакра и гвожђа у толикој количини да ће овај крај бити један од најбогатијих у Европи. Смело се предвиђало да се рудник толико може развити и да ће имати преко 10000 запослених.Paun Es Durlić
Почетак рада у Мајданпеку Рударски радови у Мајданпеку почелу су маја 1849. године, пошто је управу над предузећем преузео Јозеф Абел. У том периоду је примљено доста избеглица из Банатa у кнежевску рударску службу. Сви су били Румуни. Реч је о румунском живљу, познатом у Банату под називом "Буфени". Управа рудника није била задовољна избеглицама из Баната, нарочито не њиховом стручношћу. Чим је револуција у Мађарској угушена, многи су се вратили натраг у Банат. Истовремено је дошло до кризе у рудницима Смолника (рударска покрајина Спиш, данас у Словачкој). Наступила је беспослица, због које је управа тамошњих рудника намеравала неколико стотина рудара послати на рад у друге руднике у Европи. За српску владу ово је била изванредно повољна прилика да смолничким рударима понуди посао у Мајданпеку. Нудећи примамљиве услове, влада је успела да заврбује око 100 радника из Смолника и Арадњике, и ови су са породицама кренули пут Србије 2. маја 1850. године. Водио их Стеван Павловић, један од тројице првих српских рударских инжењера, школованих у Шемницу.
У пустој долини Малог Пека, одсеченој од света густим и непроходним шумама, за кратко време остварен је прави подвиг: подигнута су комплетна постројења за рударство и металургију гвожђа и бакра. Готово преко ноћи у пределу Хомоља изникао је савремени рудник, достојан назива "звезде Оријента" који су му дали угледни странци који су имали прилике тада да га виде.
Прва криза и затварање рудника 1885. године Врло брзо се увидело да у Мајданпеку не иде све како треба. Државна комисија утврдила је, између осталог, да овај подухват није праћен одговарајућим законима, да је руковођење предузећем неадекватно, да је довођење страних радника тешко и скупо, да међу чиновницима влада суревњивост и неслога. Сви радници су били отпуштени, сем 6 административних радника, 2 полицајца и 22 чувара.
Обнова и страни капитал Државна комисија, коју је министарство финансија формирало да испита узроке пропасти Мајданпека у првој фази обнове (1849—1858) истовремено је требало да предложи и решење шта даље ваља чинити с овим рудником. Она је без увијања ставила до знања да га треба или продати или дати под закуп приватним лицима. Предлог комисије верификовала је Народна скупштина. Како у Србији није било довољно богатих појединаца који би могли своје новце уложити у тако скуп подухват, пут за страни капитал био је отворен. Вести о томе пронеле су новине широм западне Европе.
Између многих заинтересованих закупаца, издвојили су се Аустријанци и Французи. Због политичких промена на врху Србије (повратак кнеза Милоша на власт 1859. год.), извесну предност су добили Французи. Рудник је био у њиховом власништву до 1866. године. Њихово управљање Мајданпеком било је тако катастрофално, да су само после 7 година рада буквално протерани из Србије. Ни до дан-данас се није у потпуности сазнало шта је у Мајданпеку, у време Француза произведено и колико. Поуздано се зна само да су Французи прерадили оно што је остало иза претходника, и то за потребе тополивнице у Крагујевцу.
Док је нова државна комисија испитивала узроке неуспеха Француза и оцењивала штету који су они нанели, рудник је привремено уступљен Министарству војном, за чије је потребе углавном и до тада радио. Војна управа је настојала барем да подмири потребе тополивнице у Крагујевцу, како ова не би морала да набавља бакар са стране.
Мајданпечко рудиште, закупила је 1868. године једна енглеска компанија, са седиштем у Лондону. Енглези нису прошли боље од Француза: остали су упамћени само по разбојничком уништавању шума и по суровом обрачуну са сељацима Дебелог Луга, које су хтели да раселе. Главни представник Енглеске компаније био је Џилијан Хорн Толме. За време његове 12-то годишње експлоатације, рудник је доживео коначни слом. Само Друштво је банкротирало, а његови чиновници протерани су из Мајданпека 1881. године.
Џон Холвеј (1882—1885)
Почетком 1882. године рудник прелази у руке познатог рударског стручњака, Енглеза Џона Холвеја, с којим је био закључен уговор на три године о увођењу нове методе за добијање бакра. Према Каницу, нова метода се огледала у следећем: у коморним пећима сличним Бесемеровим конверторима, довођењем јаке ваздушне струје, без горива, требало би да се сумпором богате руде са 1-1,5% бакра, у пуњењима од по 70 тона руде за 20-22 часа, претворе у бакренац са 20-25% бакра. Упркос пробама са сумњивим успехом, како даље примећује Каниц, Холвеј је добио рудник на 50 година са обавезом да убудуће прерађује не само богатије већ и сиромашније руде. Поред тога требало је да одмах приступи обнављању шума које су његови претходници опустошили.
У амбициозни аранжман са Холвејом држава је ушла и са планом да се изгради железница од Мајданпека до пристаништа на Дунаву код Доњег Милановца. На жалост, предузимљиви Холвеј нити је потврдио исплативост своје технолошке иновације, нити је у потпуности испунио очекивања у погледу железнице! Пошто је сталним аконтацијама на рачун бакра, које је тек требало отпремити, Холвеј доспео у потпуну зависност од бечке фирме Шодоар, и ова је најзад 1885, уз сагласност српске владе, преузела Мајданпек, а несуђени иноватор мора је да га напусти сасвим упропашћен. За утеху, иза њега је остала локомотива, названа по актуелном и тек крунисаном српском краљу Милану Обреновићу- "Милан". Овом локомотивом почиње историја српске и балканске железнице, јер је урађена у браварској радионици мајданпечког рудника марта 1882. године, две године пре него што је пуштена у саобраћај пруга Београд-Ниш.
Шодоар (1885—1900)
После одласка Џона Холвеја из Србије, његов главни поверилац бечка фирма Шодоар успева да, пристанком српске владе, 26. јуна 1885. године, добије у закуп Мајданпек и Рудну Главу. Фирма Шодоар је у ствари било белгијско предузеће са малим учешћем аустроугарског капитала, са седиштем у Бечу. На њеном челу стајао је Густав Шодоар који је примио постројења Мајданпека за 720.000 франака. И о раду Шодоара мишљења су била неповољна. Против њега стално стижу тужбе, а са овим тужбама слажу се и мишљења Рударског одељења, да се у Мајданпеку не ради онако како је уговором предвиђено. Посебна комисија Рударског одељења замера Шодоару што је одустао од експлоатације гвожђа, да немилице сече шуму, а не води рачуна о њеном подмлађивању и да не обнавља уређаје у руднику.
Према извршеном инвентару предузећа комисија је утврдила да се вредност постројења смањила за 300.000 франака. Потпуно незадовољно Шодоаром, који је по општем мишљењу видно уназадио предузеће, Министарство народне привреде Србије му је 1900. године одузело концесије и његове представнике удаљило из Мајданпека.
Експлоатација радника и рађање Синдиката thumb|300п|Група мајданпечких рудара снимљена крајем 19. века. Од самог почетка, 1849. године, рад у руднику био је изузетно тежак и слабо плаћен, али тек после пола века радници почињу да се удружују у синдикате и да тако удружени воде борбу за боље и подношљивије услове. Како је изгледао рад у руднику кад га је преузело Безимено друштво, сведочи чланак у "Радничким новинама" од 31. јула 1907. године: "Радно време траје од зоре до мрклог мрака. Од јануара до конца марта почиње се рад у 5 сати ујутро па траје до пола 7 увече, на 1,5 сати одмора. Непрекидно се, дакле, време рада 11,5 сати. Осталих месеци не само што се почетак и свршетак рада помера, већ се и време рада пење на 15,5 часова, тако да је просечно радно време, без одмора преко године 12,5 сати." Реалну надницу је смањивао такозвани "трук систем" снабдевања, који је приморавао рударе да своју зараду троше у радничкој кантини, коју су држали "пријатељи" људи из врха предузећа, и у којој је све било много скупље него у околним местима. Посебно оптерећење за рударе била је обавеза да својим тешко зарађеним новцем морају да плаћају материјал који су трошили током рада (олај за осветљавање, барут, каписле и др), а тај материјал се куповао искључиво у рудничком магацину, где је био три пут скупљи него у слободној продаји.
И поред оваквог, ропског стања, одређени облици отпора јављају се тек 1907. године, тачније 4. јула 1907. када је почео први генерални штрајк рудара Мајданпека, организованих у Синдикат. Цео период "владавине" Безименог друштва после тога биће обележен упорним настојањем рудара да се изборе за своја права, али с променљивим успехом. У тој неравноправној борби најчешће су страдали синдикални прваци. И услови становања у Мајданпеку су били лоши. Боље станове заузели су представници компаније и службеници управе, а већина рудара је становала у потлеушама, које су имале по две просторије са земљаним подом. У једној соби се и кувало, и сушило увек мокро рударско одело, и спавало на једном заједничком кревету од дасака.
САРТИД и топионица гвожђа