Коча Мехмед Хусрев-паша, Хусрев Мехмед-паша или Хозрев-паша (1769, Кавказ - 3. март 1855, Саријер) је био османски државник, војсковођа и на кратко велики везир (1839—1841). Директно је одговоран за реформу у облачењу, султана Махмуда II.

Порекло, политички успон и валија Египта мини|лево|Кучук Хусеин-паша, османски државник грузијског порекла, капудан-паша, заштитник и савезник Хусрев-паше. Слика са краја XVIII века О Хусрев-пашином пореклу се мало зна. Није ни сигурно да ли је он био Турчин, Абаз или Черкез. Свакако његов политички успон почиње 1792. године, када постаје миљеник Кучук Хусеин-паше, реформатора и капудан-паше . Већ 1801. године Хусрев је учествовао у рату против Француза у Египту, кад му је пошло за руком да, уз помоћ Британаца, са 6.000 људи, протера непријатеља из Розете. Због тог успеха је, 22. јануара следеће године, постављен за валију Египта. Међутим, његову власт пољуљала је, 1803. године, оптужба да је, заједно са Хусеин-пашом, учествовао у заробљавању и убијању мамлучких емира, па је пустио Мамелуке, чији је један део онда пришао Британцима, док је други заузео град Мињу и поделио Горњи и Доњи Египат.

Током ових нереда Хусрев је, немајући новца, покушао да отпусти своје албанске башибозуке без плате. Тај акт је изазвао велике немире и освајање зграде ризнице Каира. Паша је на то одговорио артиљеријским нападом из своје оближње палате, али без резултата. Метежи су се наставили током целог дана, а сутрадан је Хусрев послао део своје регуларне војске да угуши устанак, што се, опет, завршило неуспешно.

Да ствар буде још гора, вођа башибозука Тахир-паша је освојивши цитаделу, почео са бомбардовањем Хусревове палате, тако да је Хусрев био приморан да, са својим женама, слугама и регуларном војском, побегне дуж Нила. Међутим, када је стигао у Дамијету, био је ухваћен, заробљен и замењен Тахир-пашом. У заробљеништву је провео годину дана, све до јула 1804. године, када је од стране новог вође башибозука Мухамеда Алија именован за новог египатског валију, али се на том положају, пошто му није био по вољи, одржао тек два дана.

Босански везир После напуштања Египта, Хусрев-паша је 1805. године накратко именован за валију Дијарбакира. Почетком следеће године именован је за солунског санџак-бега, а потом за румелијског валију, а већ 25. марта те године за босанског везира, а нешто касније и за санџак-бега Силистре .

Бој на Мишару мини|лево|Босански пашалук на мапи Османског царства. обављања положаја у Босни, у Смедеревском санџаку је беснео I српски устанак. Од почетка 1806. били су учестали босански напади на устанике у Мачви. Под вођством Мехмед-бега Куленовића 20.000 војника је поробило и попалило многа села, не штедевши никог. Из страха велики број Срба је клонуо духом и признао рајалук. Ни српска победа на Салашу није могла много изменити општи положај, а Аустрија је отежавала свако допремање муниције, па је Карађорђе 13. јула упутио у Истанбул Петра Ичка да покуша склопити споразум. Међутим, пре него што је Ичко стигао у Истанбул турска војска је прешла у напад. На западном фронту заповедништво је преузео сам Карађорђе. На Мишару, 13. августа, са силним замахом, српска војска је уништила ордију Куленовића и однела најславнију и највећу победу I устанка. Пошто турска војска ни са других страна није ништа урадила, 14. септембра је склопљено примирје.

Ичков мир

Недуго затим, 22. септембра, склопљен је Ичков мир . Али, због неких неправилности у његовом извршењу као што је неиздавање фермана и не напуштање Београда од стране Халил-аге Гушанца, Срби се нису смиривали . Хусрев је потом, по наредби Порте, сам поручио Гушанцу да изиђе из града, а устаницима султанову жељу да се умире и приме оно што је уговорено и да нарочито силом не ударају на Београд, али, упркос упозорењу, Срби су освојили Београд . После тога задуго није дошло до нове турске офанзиве, иако су Французи крајем године нудили Порти да упуте један одред војске против Србије преко Босне и београдски везир Сулејман-паша у писмима позивао Хусрева и остале околне паше у помоћ .

Однос према Французима мини|лево|Битка на Мишару, слика Афанасија Шелумова. У овој бици из 1806. године, погинуо је цвет босанског племства. Почетком 1807. године избила је побуна у Херцеговини, потпомагана од стране Срба, Црногораца и Руса, док је Хусреву у борби против њих помагало нешто француских војника из Дубровника и околине. Устаници су покушали да освоје Клобук и Требиње, али су љуто настрадали код клобучког града, кад су Хусреву стигла јака појачања . Осим тога борбе су се водиле и на Дрини, где су Турци били у надмоћности, али без праве активности.

Међу муслиманима Босне и Херцеговине владало је велико неповерење према француским савезницима. Памтио се Наполеонов упад у Египат и људи су се бојали неке преваре. У толико више што је иницијатива да Французи преко Босне иду на Дунав долазила стално с њихове стране и што су се њихови официри и људи раширили по граници и по земљи. Неповерење муслимана у хришћане нису се никако могла поколебати. Због страха од њих извесни локални капетани и вође нису хтели да остављају куће и иду у војску .

Побуна Срба у Босни Током 1807. године Срби су заузели Шабац и Ужице и помакли своју војску на саму босанску границу. Те године они су покушавали и веће војничке покрете преко Дрине, али нису имали правог успеха. Источна и средишња Босна имала је много муслиманског елемента, који је спречавао непосредне везе између Херцеговине и босанске крајине са Србијом, а у Посавини се налазило доста католика који су били неборбени и пасивни. Упркос томе, устанак у Босни је почео да узима маха, нашто је Хусрев кренуо да гони православни елемент да би предупредио устанак. У Босни је доиста било превише незадовољства и мисао о побуни јављала се све чешће. Сам аустријски цар Франц добијао је о том доста алармантне извештаје. Октобра 1807. године избила је побуна у Позњу, као позив Срба из градачачке нахије упућеном Карађорђу, да их ослободи. Један од организатора побуне био је сарајевски епископ Бенедикт Краљевић, пореклом Грк, који се прво склонио у Аустрију, а потом у Србију.

Муслимани из Босне, не сматрајући се као редовна војска, а подстрекавани на то и од Хусрева, нападали су те године неколико пута српске положаје преко Дрине, док је велика турска војска, прикупљена у Нишу, из обзира према Русима, остала неактивна .

Сераскер Балкана

Дана 20. јануара 1808. године, Хусрев-паша је смењен са тог положаја, накратко поставши везир Солуна. После тога је смењен са места везира Силистре и именован је за везира Варне и балканског сераскера рату са Руским царством око Румуније, који је трајао од 1806. године . Истовремено, фебруара 1808. године, именован је за везира Трабзона, да би се борио против тамошњих одметника, поставши други највећи османски гувернер у Анадолији. Недуго после тога, Руси су освојили целу Румунију, али рат се наставио .

Ситуација у Европи У марту исте године, Русија и Француска су се сложиле да униште и поделе Османско царство, али њихова неслагања су постала скоро безизлазна у питању решавања судбине Истанбула и мореуза. У том погледу Николај Петрович Румјанцев, руски министар спољних послова, је био непопустљив. На то је Коленкур, министар иностраних послова Француске, изјавио Наполеону да је уступање Истанбул и мореуза Русији услов, sine qua non за његово учешће у поход на Исток. Он је написао:

На састанку француског и руског цара у Ерфурту, септембра 1808. године, Наполеон је тражио да Русија учествује у походу на Исток. Међутим, претеће држање Аустрије је, с једне стране, спречавало Наполеона да утврди и тачан тренутак и облик тога похода, а с друге стране, приморавајући га да се поход на Исток одложи, што је омогућило руском цару Александру I да се, уместо да даје тачне одговоре и да издржи незгодне дискусије о Истанбулу и мореузима, ограничи на опште уверавање како он пристаје да своме савезнику пружи оружану помоћ на Истоку. За ово неодређено обећање цар је добио много више него што су се руски дипломати смели надати уочи састанка. Међу добијеним територијама су се нашли турски вазали, Молдавија и Влашка . Почетком лета исте године Карађорђева Србија се везала за Русију, са којом је већ од раније заједно ратовала .

Ратни неуспеси и смењивање мини|десно|Руски логор под Силистром 1810. године у време рата с Турцима, уље на платну Ермолаја Ивановича Есакова из 1810. године.

У јесен 1808. избила је једна јаничарска побуна, о којој су ширени разни гласови и која је доста смањила борбеност код Турака . Године 1809. цар Александар је, користивши француско-аустријски рат, покренуо велику војску против Хусрева у намери да заузме Балкан и да се докопа Истанбула. Поход је испочетка био успешан за Русе и њихов генерал Багратион је заузео неколико тврђава разбиши Хусрев-пашу код Добруџе. Мађутим, Хусрев је пружио огорчени отпор, приморавши руску војску да се врати на леву обалу Дунава.

Године 1810. руски војсковођа Николај Каменски је имао успеха на Дунаву . Он је опсео Силистру и, 22. маја, разбио појачање које је послато да одблокира град у бици код Добрича, тако да се град 30. маја предао. Његова војска је потом кренула дубље у Турску и опсела Шумен, али град је, 9. јуна, уз велике муке одбранио велики везир. У међувремену, избила је побуна против руске власти у луци Русе на Дунаву, па је Каменски морао да се повуче натраг. Велики везир је за то време скупио велику војску. Једну, која се налазила у Шумену, водио је он лично, а другу, која се налазила у селу Батину и бројила 30.000 људи, водили су Хусрев-паша и Халил-ага Гушанац, вођа крџалија. Каменски је, знајући шта му се спрема, спречио спајање ових војски наневши Хусреву и Гушанцу код Батина, 26. августа, осетан пораз. Одмах после ове победе, Каменски је продро до Видина, где је разбио тамошњег пашу. После ове битке уследио је пад Русеа у руске руке и, после битке код Фрасине 29. августа, Хусревова смена Давуд-пашом.

Капудан-паша Године 1811. султан Махмуд II га је именовао за капудан-пашу. Хусрев-паша се на овом положају показао као врло способан; обновивши морнарицу, он је постао главни ослонац султану у спровођењу реформи. Био је отворен и за прихватање западне културе, па је послужио султану и као борац против улема. Осим против унутрашњег, Хусрев се морао борити и против спољашњег непријатеља. Међутим, Руси су због рата са Француском били принуђени да прекину ратовање са Портом, па су у Букурешту, 28. маја 1812. године, склопили мир. Тим миром руска војска се повукла из Румуније задржавши само Бесарабију . Дана 6. јануара 1818. године, смењен је велики везир Мехмед Емин Рауф-паша, а са њим је власт изгубио и Хусрев-паша.

Сарк-сераскер мини|лево|Портрет султана Махмуда II из 1815. године, рад Џона Јанга. Године 1820. Хусрев је напустио Трабзон и постављен је за валију Ерзурума и сарк-сераскера , по задатку да припреми предстојећи рат с персијским Каџарима. Стога је паша у Ерзурум довео појачања из Сиваса и Гјумушхана. Осим против Каџара, та војска се морала борити и против побуњеника из градова Догубајазита, Битлиса, Ерџиша и околних племена. Оптужен за изазивање ових побуна, Хусрев-паша је смењен и новембра 1821. године враћен у Трабзон, опет у циљу борби против побуњених феудалаца.

Капудан-паша по други пут Прве борбе против грчких устаника