Луције Корнелије Сула Феликс (; Рим, 138. п. н. е. — 78. п. н. е.), римски заповедник и државник. Два пута је служио као конзул, а касније се прогласио за диктатора. Учествовао је у Италским ратовима где је награђен венцем од траве. То је најређа и највећа војна награда у Риму и добијали су је заповедници који на бојишту спасу целу легију.
Прославио се својим војним подвизима и био је први војсковођа у том раздобљу који је повео војску на Рим и однео победу у грађанском рату. Након што је уклонио своје противнике, преузео је диктатуру, настојећи да ојача републикански поредак спровођењем уставних реформи, а потом се одрекао својих пуних овлашћења након њиховог спровођења.
Сула је суделовао у Југуртином рату као квестор Гаја Марија, а у Савезничком рату као легат где је победио Кимбре и Тевтонце. Сула је два пута обављао дужност конзула и обновио је диктатуру. Као надарен војсковођа, остварио је успехе у ратовима против страних и унутрашњих непријатеља. Уздигао се током рата против нумидијског краља Југурта, кога је заробио захваљујући издаји његових савезника, иако је његов надређени, Гај Марије, приписао себи заслуге за окончање рата. Потом се успешно борио против германских племена у Кимбријском рату, као и против италских савезника у Савезничком рату. За храброст у бици код Ноле одликован је Травнатом круном. Сула је био тесно повезан са богињом Венера, прихвативши надимак Epaphroditos („миљеник Афродите“).
По повратку у Рим, изабран је за градског претора а касније као истакнута личност оптимата и противник популара, био је именован за управника провинције Азије и за заповедника римске војске против понтског краља Митридата VI, али је убрзо смењен, због чега долази до сукоба са Гајем Маријем и до првог римског грађанског рата.
Сула је изабран за конзула 88. године пре н. е.; међутим, услед спора око заповедништва у рату против Митридата Понтског — које је Сенат првобитно доделио Сули, али је потом опозвано као део политичког договора између Марија и народног трибуна Публија Сулпиција — Сула је, у својству конзула, преузео команду над својом војском и кренуо на Рим. Након што је насилно протерао или погубио Марија, Сулпиција и њихове присталице, Сула је, по истеку свог конзулског мандата, са војском отпутовао у Грчку ради рата против Митридата. Током његовог одсуства, Марије се вратио у Рим заједно са Луцијем Корнелијем Цином (који је наследио Сулу на положају конзула), те су из града уклонили своје противнике, укључујући и самог Сулу, кога су прогласили јавним непријатељем. На Истоку је Сула поразио понтске војске у бици код Херонеје и бици код Орхомена (86. године пре н. е.), али је Митридату понудио великодушан мир како би могао да се врати у Рим. Иако су Марије и Цина у међувремену већ били мртви, Сула је поразио наследнике њихове фракције и однео одлучујућу победу надомак Рима у бици код Колинских врата (82. године пре н. е.).
Године 88. п. н. е., са својим легијама улази у Рим, а 87. п. н. е. поновно креће на Митридата. У Грчкој је 86. п. н. е. заузео и опљачкао Атину. У бици код Херонеје и Орхомена, победио је знатно јачу понтску војску и 85. п. н. е. принудио Митридата на Дардански мир.
Након што је преузео контролу над римском политиком, Сула је обновио функцију диктатора, која је била ван употребе још од Другог пунског рата, више од једног века раније. Чак и пре успостављања диктатуре, започео је проскрипције ради уклањања својих политичких противника; користећи диктаторска овлашћења, спровео је реформу римског уставног поретка с циљем да обнови првенство Сената и ограничи моћ народних трибуна. Почетком 80. године пре н. е. одрекао се диктатуре и преузео редовни конзулат до краја године. Након тог конзулског мандата, Сула се повукао из јавног живота и убрзо потом умро, 78. године пре н. е. Сула је оставио трајан утицај на наредну генерацију римских вођа, попут Помпеја и Јулија Цезара, који су следили његов преседан употребе силе ради стицања политичке власти.
Младост
Корнелије Сула је потекао из старе патрицијске породице. Његов предак Руфин је постао конзул, али је избачен из Сената зато што је поседовао више сребрног посуђа него што је то закон дозвољавао. Од тог времена, Сулина породица је толико осиромашила да је Сула становао у јефтиним становима, а финансијски је тек незнатно боље стајао од ослобођеника који су становали на таквим местима.
Сиромаштво га је обележило и, касније, када је захваљујући освајањима стекао велико богатство, племићи су му замерали да то није урадио на поштен начин: „Како би ти могао бити поштен, када си се обогатио, а отац ти није оставио ништа?“
Сулине финансије су се прво поправиле захваљујући двема женама које је наследио. Прва је била његова маћеха, која га је, како Плутарх наводи, заволела као да јој је рођени син, а друга, његова проста, али богата љубавница Никопола.
Породица и младост Сула, син Луција Корнелија Суле и унук Публија Корнелија Суле,Смит, Вилијам . Речник грчке и римске биографије и митологије. Том 3. Бостон: Литл, Браун и компанија, . рођен је у једном огранку патрицијског рода Корнелија (gens Cornelia), али је његова породица у време његовог рођења запала у сиромаштво. Публије Корнелије Руфин, један од Сулиних предака и уједно последњи члан породице који је обављао конзулску дужност, био је искључен из Сената након што је затечен у поседу више од десет фунти сребрног посуђа..Смит, Вилијам, ур. . Речник грчке и римске биографије и митологије. Том 3. Бостон: Литл, Браун и компанија, .. Након тога, Сулина породица није више досезала највише државне положаје све до самог Суле. Његов отац је можда обављао преторску дужност; женио се два пута, те је Сула добио маћеху значајног богатства, што је допринело амбицијама младог Суле..
Приче о Сулином детињству у великој мери су улепшане. Једна прича, која је такође вероватно измишљена, наводи да је, док је Сула био беба и када га је његова дојиља носила по улицама, непозната жена пришла и рекла: „Puer tibi et reipublicae tuae felix“, што се може превести као: „Дечак ће бити извор среће за тебе и твоју државу.“ Након очеве смрти, отприлике у време када је Сула достигао пунолетство, он се нашао у сиромаштву. Могуће је да је био лишен наследства, али је вероватније да једноставно није било ничега за наслеђивање.. Без расположивог новца, Сула је младост проводио у друштву римских комедијаната, глумаца, свирача лаута и играча. У тим позоришним круговима, након што је у почетку само певао, почео је да пише комичне комаде познате као ателанске фарсе.. Плутарх наводи да је током свог последњег брака са Валеријом и даље одржавао друштво са „глумицама, музичарима и плесачима, пијући са њима на лежајевима и дању и ноћу“.Плутарх, Сула, 36. Плутарх такође посебно издваја глумца Метробија као једног од Сулиних љубавника, с којим је одржавао однос све до краја живота, када је, према Плутарху, Метробије већ био „прешао врхунац своје младости“.
Сула је готово извесно добио уобичајено образовање за свој друштвени слој, засновано на античким грчким и латинским класицима. Салустије га описује као образованог, интелигентног и течног говорника грчког језика.Салустије, Југуртински рат, 95. Ипак, по стандардима римске политичке елите, Сула је био веома сиромашан човек.. Његова прва супруга звала се или Илија или Јулија. Уколико је реч о овом другом имену, могуће је да је ступио у брак са породицом Јулија Цезара (gens Julii Caesares). Из тог брака имао је једно дете, пре смрти своје прве супруге. Потом се поново оженио женом по имену Елија, о којој се не зна ништа осим њеног имена. Током ових бракова, био је у љубавној вези са хетером Никиополис, која је такође била старија од њега.. Начин на који је Сула стекао богатство које му је касније омогућило успон на лествици римске политике није јасан; Плутарх помиње два наследства, једно од његове маћехе (која га је веома волела) и друго од његове љубавнице Никиополис.Плутарх, Сула, 2. Артур Keaveney, класичар и аутор Сулине биографије Sulla: The Last Republican (Сула: Последњи Републиканац), прихвата ова наследства као историјски утемељена и смешта их у период око Сулине тридесете године живота..
Рана каријера Након што је навршио минималну старосну границу од тридесет година, Сула се кандидовао за квестора 108. године пре нове ере. Према уобичајеној пракси, кандидати су претходно морали да служе десет година у војсци, али је у Сулино време тај услов био замењен старосним ограничењем. Потом је жребом распоређен да служи под конзулом Гајом Маријем.
Југуртин рат, 107–106. године пре нове ере мини|Денарије кован од стране Сулиног сина Фауста 56. године пре нове ере. На аверсу је приказана глава богиње Дијане, док је на реверсу приказан Бокхов споменик, који представља тренутак Југуртиног хватања. Реверс је уједно био и репродукција Сулиног првог печатног прстена... Југуртин рат започео је 112. године пре нове ере, када је Југурта, унук Масинисе Нумидијског, присвојио читаво краљевство Нумидију, супротно римским одлукама којима је оно било подељено између више чланова владарске породице. Након покоља већег броја италских трговаца који су подржавали једног од његових супарника, у Риму је избило огорчење због Југуртиног подмићивања ради склапања повољног мировног споразума. Позван у Рим да сведочи поводом оптужби за корупцију, успео је да организује убиство још једног претендента на престо, а затим се вратио у отаџбину. После избијања рата, више римских заповедника било је поткупљено, међу њима Бестија и Спурије, док је један од њих, Аул Постумије Албин, претрпео пораз. Године 109. пре нове ере Рим је послао Квинта Цецилија Метела да настави рат. Гај Марије, Метелов легат, вратио се у Рим како би се кандидовао за конзула 107. године пре нове ере. Изабран је за конзула и, на основу одлуке донете трибунским законом, преузео је вођење похода. и даље. Сула је жребом распоређен у његов штаб..
Када је Марије преузео команду, поверио је Сули задатак организовања коњице у Италији, која је била потребна за гоњење покретљивих Нумидијаца у пустињу. Уколико је Сула био ожењен неком од припадница породице Јулија Цезара, то би могло објаснити Маријеву спремност да тако важан задатак повери младом човеку без војног искуства, с обзиром на то да је и сам Марије био ожењен чланом те породице..}}
Под Маријевом командом, римске снаге су следиле план веома сличан Метеловом, освајајући и утврђујући гарнизоне у афричком залеђу.. Гај Марије је уживао велику популарност међу војницима; био је шармантан и благонаклон, па је успоставио добар однос са трупама, а истовремено је стекао углед и код других официра, укључујући Сулу.. На крају су Нумидијци поражени 106. године пре нове ере, у великој мери захваљујући Сулиној иницијативи у хватању нумидијског краља. Краљ Југурта је побегао свом тасту, краљу Бокху I (Мавретанија, краљевства западно од Нумидије). Марије је потом напао Мавретанију и, након жестоке битке у којој су и Сула и Марије одиграли важне улоге у обезбеђивању победе, краљ Бокх I је био приморан да изда краља Југурту.. Након што је Сенат одобрио преговоре са краљем Бокхом I, њих је поверио Марију, који је за изасланика са пуним овлашћењима именовао Сулу.. Сула је успео да задобије Бокхово поверење и да му јасно изложи римске захтеве за предајом Југурте, те је успешно окончао преговоре и обезбедио Бокхово хватање Југурте и његово предавање Маријевом логору.. Овај подвиг привукао је велику пажњу јавности и значајно је допринео Сулиној репутацији и политичким изгледима у наредним годинама. Године 91. пре нове ере, краљ Бокх I је платио подизање позлаћене коњичке статуе која је приказивала Сулино хватање Југурте..
Кимбријски рат, 104–101. године пре нове ере мини|Приказ Марија као победника над освајачким Кимбрима.