Историја Француске у средњем веку

Историја Француске у средњем веку обухвата период француске историје од 5. до 15. века. Франци се крајем 5. и почетком 6. века, под владавином Хлодовеха из династије Меровинга, учвршћују на просторима данашње Француске. Династију Меровинга збацио је 752. године Пипин Мали. Каролинзи ће владати Француском до краја 9. века. Од 987. до 1328. године краљеви Францсуке долазе из породице Капета. Гашење лозе Капета довело је до избијања Стогодишњег рата који је завршен средином 15. века победом Француске. На престолу се налазе припадници династије Валоа (1328-1589).

Франачка

300px|мини|Франачка држава након Хлодовехове смрти Франци су западногерманска скупина која се први пут помиње у 3. веку. Делили су се на три језгра: северна скупина, Батавци или Салијски Франци, насељавали су област данашњег Келна. Рипуријски Франци насељавали су област средње Рајне, а Хати источно од Рипауријских Франака.

Најјача скупина били су Салијски Франци који 357. године стичу статус римских федерата и насељавају Тоскандрију. Под вођством Меровеха учествују у бици на Маурицијаковом пољу након чега освајају целу северну Галију до Соме. Након пада Западног римског царства, Аквитанију заузимају Визиготи, а облашћу између Франака и Визигота је до 486. године владао римски намесник Сијагрије. Сијагрије је страдао у бици против франачког владара Хлодовеха, а Франци постају суседи Визигота. Године 496. Хлодовех је освојио државу Аламана. Неколико година раније је прихватио католицизам.

Године 500. Хлодовех неуспешно напада Бургундију којој у помоћ притичу Визиготи. Године 507. Франци су у бици код Вујеа поразили Визиготе и протерали их из Галије. Римљани су му доделили титулу конзула. Године 509. Хлодовех постаје и краљ Рипауријских Франака. Престоница му је била у Паризу. Умро је 511. године, а држава је подељена међу четворицом синова.

Хлодовех је био први владар династије Меровинг. Франачки престо био је изборни с тим што је избор био ограничен на лозу Меровинга. Након смрти Хлодовеха, држава се распала те је распарчана остала (изузев мањих прекида) током читаве владавине Меровинга. Старе франачке земље, са обе стране Рајне, чиниле су Аустразију. Северна Галија називана је Неустријом, некадашње Бургундијско војводство је чинило трећу франачку државу, а југозападна Франачка била је позната као Аквитанија.

250px|мини|Битка код Поатјеа (732)

Франачки краљеви подржавали су католичку цркву, али су истовремено захтевали да је потпуно контролишу. Краљ је утицао на избор епископа, сазивао саборе и потврђивао саборске одлуке и сл. Након изумирања прве генерације свештеника, на њихово место долазе углавном Франци због чега писменост и црквена дисциплина опадају. О историји Франачке у доба Меровинга сазнајемо највише на основу дела „Црквена историја Франака“ епископа Гргура из Тура. Ученост је била веома ретка, а писменост тек изузетак. У последњем веку Меровинга, стварна моћ краљева веома је опала. Многи од краљева били су малолетни те је функцију регента вршио мајордом (управник краљевог двора) или вођа Франака (dux Francorum). Мајордом последњег моћног меровиншког краља Дагоберта (629-639), Пипин Ланденски, основао је племићку породицу из које су у наредном периоду бирани мајордоми за франачке краљеве. Пипинов син је Карло, прозван Мартел (чекић), мајордом од 714. до 741. године. Зауставио је продор Арабљана који су у периоду од 711. до 717. године заузели Визиготску Шпанију и Септиманију у бици код Поатјеа 732. године.

Пипин Мали

Карла су наследила двојица синова, Пипин и Карломан. Пипин се 747. добровољно замонашио и оставио власт своме брату. Пипин је покретач реформи у франачкој цркви које је извршио заједно са енглеским монахом Светим Бонифацијем. Сви франачки свештеници заклели су се папи на покорност, одређено је да се црквени сабори одржавају сваке године и, најважније, манастири су прихватили правила Светог Бенедикта. Правила су се изражавала у целибату, сиромаштву, послушности, одрицања воље, потпуне покорности опату, физичком раду, читању, учењу и др.

Пипин је настојао и формално преотети власт од меровиншког краља. За укидање свете меровиншке лозе била му је потребна сагласност цркве. Сагласност је Пипин потражио од папе који је, на основу Константинове даровнице, сматран за меродавног да одлучује о таквим стварима. Папа му је дао пристанак те је 751. године Пипин крунисан за франачког краља од стране Светог Бонифација. Хилдерик III (последњи меровиншки краљ) протеран је у манастир. Тиме је Меровинге заменила династија Каролинг. Пипин је папи убрзо узвратио услугу. Лангобардски краљ Аистулф је неколико година раније освојио Равенски егзархат (до тада византијску територију) и угрозио самог папу. Пипин је покренуо два похода против Аистулфа. Равенски егзархат је освојен и прикључен Папској држави.

Карло Велики

250px|мини|лево|Карло Велики Пипина су наследила двојица синова (768): Карло и Карломан. Карломан је убрзо умро (711), те је Карло постао краљ читаве Франачке. Године 773. Карло је, под изговором нових лангобардско-папских сукоба, освојио Павију и преузео лангобардску круну. Од 772. до 792. вођен је рат против Саксонаца. Године 787. освојио је Баварску што је Франачку довело у додир са Аварским каганатом. Убрзо је Аварски каганат прикључен Франачкој која се сада простирала до Фрушке горе. Године 778. Карло је покренуо поход на омајадску Шпанију, али је доживео пораз код Сарагосе, а његова заштитница страдала је на Пиринејима. Од 795. до 812. године, Карло је обновио рат и освојио североисточни део полуострва (до реке Ебро).

Године 800. Карло је у Риму крунисан за римског цара од стране папе Лава III. Био је први цар у западној Европи још од пада Западног римског царства. Још једна од Карлових заслуга јесте и увођење учености у варварску државу. На свој двор позвао је десетак учених људи из Европе чија је највећа заслуга била преписивање дела при чему је развијено минускулно писмо познатије као каролина. Међу учене људе на двору спадају и Алкуин, Петар из Пизе, Павле Ђакон и Ајнхард.

Хришћанство у Франачкој 250px|мини|Крштење Хлодовеха Једина установа која је преживела распад римске државе била је католичка црква. Кључна личност у покрштавању Франака био је њихов краљ Хлодовех (481-511). По доласку на власт, Хлодовех је желео овладати средишњом и јужном Галијом коју су углавном насељавали правоверни хришћани, а владали аријански Визиготи. Хлодовеху је стога било корисно имати добре односе са епископима. Његова жена, бургундска принцеза Клотилда, задржала је своју веру – васељенско хришћанство. Хлодовех је веровао да му је хришћански Бог донео победу над Алеманима због чега се, заједно са 3000 својих ратника, покрстио негде између 496. и 506. године. Правоверно хришћанство постала је вера Франака.

Након смрти франачког краља Дагоберта који је био последњи меровиншки краљ са стварном влашћу, у Франачкој су владали краљеви главни помоћници – мајордоми. Од 687. године ова функција је била резервисана за династију Каролинг. Након смрти Карла Мартела, мајордоми су постали његови синови Пипин и Карломан, знатно побожнији. Они су спровели корените реформе франачке цркве у складу са канонским правом позног Римског царства. Карломан се 747. године замонашио, а мајордом целе Франачке постаје Пипин. Положај му је оспоравао други брат те је Пипину била потребна потврда легитимитета од стране папе. Истовремено је желео да постане и формално краљ Франачке и збаци меровиншког владара Хилдерика.

Пипинова тежња да добије пристанак за свргавање Меровинга поклопила се са потребама папе Захарија да се заштити од Лангобарда који су вршили притисак на Рим. Папа је дао легитимитет Пипиновој побуни и свргавању Хилдерика. Пипин је изабран за франачког краља (751). Пипин је, за узврат, поразио лангобардског краља, а освојене територије (некада византијске) прикључио папиној држави. Ова „Пипинова даровница“ представља почетак папске државе која је постојала до уједињења Италије 1870. године, а постоји и данас као држава Ватикан.

Каролиншко царство

250px|мини|лево|Крунисање Карла Великог за цара Лудвиг Побожни није био ни изблиза јак владар као његов отац. У владавини се ослањао на цркву настојећи да спроведе морализацију управе и друштва. Највећи подухват Лудвига Побожног јесте гушење устанка у Панонској Хрватској под вођством Људевита Посавског. Људевиту је подршку пружало Прво бугарско царство заплашено моћним суседом. На југу долази до напада Сарацена који убрзо освајају Сицилију и Крит. Између 829. и 843. године вођен је грађански рат између Лудвигових синова, Карла Ћелавог, Лотара I и Лудвига Немачког. У овом периоду царство је десет пута дељено између претендената. Последња подела извршена је 843. године, две године након Лудвигове смрти, Верденским споразумом. Лотару је припала територија Апенинског полуострва и узак простор до Фризије. Карлу Ћелавом припале су територије на западу, а Лудвигу Немачком на истоку. Тиме је напуштена идеја о јединству Карлове државе. Јединство је накратко обновљено под влашћу Карла Дебелог (881-888). Међутим, Карло је био слаб владар те се држава распала још током његовог живота.

Француска у 10. веку 250px|мини|Опсада Париза (885-886) Након смрти Карла Дебелог, за француског краља проглашен је Одо, гроф Париза (888-893) који се истакао приликом велике норманске опсаде Париза. Одова владавина започела је успешно. Однео је победу над Норманима код Вердена. Међутим, у даљем ратовању доживљавао је поразе због чега је 893. године свргнут. Краљ је постао Карло III Безазлени (893-929). Рат са Норманима настављен је до 911. године када је нормански војсковођа Ролон након пораза склопио мир са Карлом. Добио је војводство Горњу Нормандију као феуд постајући тиме вазал француског краља. Исте године Карло је освојио немачко војводство Лотарингију након смрти Лудвига Детета. Пред крај Карлове владавине побунио се бургундски војвода Раол који је, након Карлове смрти 929. године, проглашен за краља (929-936). Карлов син Луј IV избегао је у Енглеску. Током Раолове владавине Бургундско војводство се ујединило као независна краљевина Арелат. Након Раолове смрти, најутицајнији човек у држави, Иго Велики, поставио је Луја IV за краља (936-954). Наследио га је Лотар III (954-986), а њега Луј V Лењи (986-987). Луј је збачен јер се противио миру Француске и Немачке. На престо је постављен Иго Капет (987-996).

Капети

Положај Ига Капета био је симболичан. Једини његов успех било је постављање свога сина Роберта на функцију савладара. Тиме је основао нову династију Капета која ће Француском владати до 1328. године. Ига је наследио син Роберт II Побожни (996-1031). Он је држави припојио Бургундију након смрти свога ујака Хенрика, грофа Бургундије. Роберт је ступио у институцију Божијег мира која је настала 990. године са циљем да обезбеди обуставу рата на одређени период. Владавина Анрија I (1031-1060) обележена је сукобом са светоримским царем Хенриком III. Следећи владар, Филип I (1060-1108) био је у сукобу са папом Урбаном II због недозвољеног брака. Папа га је екскомуницирао 1095. године на сабору у Клермону који је означио и почетак Првог крсташког рата.

200px|мини|Грб Капета