Бочар () је насеље у општини Нови Бечеј, у Средњобанатском округу, у Србији. Према попису из 2022. било је 1202 становника (према попису из 2011. било је 1488 становника). Овде се налази Српска православна црква Арханђела Гаврила.
Историја По величини Бочар је најмање село у општини, удаљено од Новог Бечеја 25 -{km}-. Бочар је насеље са старом и богатом историјом. Постојећи писани документи, у којима се спомиње насељено место Бочар, датирају из 1211. године, а да је име добио по свом оснивачу Бочарду. У документима са почетка XIII века о додели земље војницима говори се о Бочарду као власнику првог слободног поседа.
Српски великаш Димитрије Овчаревић добио је 1556. године од мађарског краља посед Бочар."Време", Београд 1941.
Бочар је касније, као посед, мењао власника, а као српско насеље помиње се почетком XVIII века. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао та место припада Бечкеречком округу и дистрикту. Становништво је тада било измешано, влашко и српско.Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003. Међутим, у XIX веку Бочар постаје власништво немачке породице, и од тада га масовно насељавају Немци из Жомбоља и Бечкерека, данашњег Зрењанина. десно|мини|250п|Католичка црква
Иван Бајић је имао посед у Бочару, величине 4517 јутара. Торонталски жупан и комесар Великокикиндског дистрикта Ласло Карачоњи је 1861. године био власник имања од 253 хектара земље, у Бочару. Овде се налази Дворац Хертеленди – Бајић.
Бочар је имао каштел и мајур Естер чији су се власници мењали. Између два светска рата др Аурел Пајж је продао посед Софронију Огњановићу млекаџији из Галичника, у Македонији. Индустријалац Огњановић"Правда", Београд 2. јануар 1937. познати српски национални радник је сад у Банату правио квалитетан овчији сир качкаваљ, и извозио га по европским државама. Фирма се звала "Софроније и Филип Огњановић", а 1930. године је производила 150.000 килограма"Време", Београд 14. јануара 1930. качкаваља годишње."Правда", Београд 1934. Софроније је био члан Општинске управе и председник Соколског друштва (1938) у Бочару, које постоји од 1928. године. Добио је 1930. године краљевски Орден Белог орла V реда.
Године 1797. у Бочару су два православна свештеника. Били су то пароси, поп Константин Стануловић (рукоп. 1779) и поп Наум Јорговић (1785). Поп Коста је поред српског говорио и румунским језиком."Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
После рата из Бочара се иселило близу 280 немачких породица, а 1946. године у ово место се досељава преко 200 породица из околине Босанске Крупе. Број становника никада није прелазио 3.000. Према првом попису 1869. године у Бочару је живело 2.827 житеља, највише их је било према попису из 1948. године, 2.848 становника.
За све време свог постојања, Бочар није мењао своје име. У селу су изграђене две цркве: православна (1814) и католичка (1842). Порекло назива Бочар је од старословенске речи бочка (старословенска реч бочар означава занатлију који израђује судове, бурад) или по другој верзији од старословенске речи бјачи која има исто значење.
Јохан Колинг велепоседник из Бочара, када је умро 1936. године оставио је иза себе 138 хектара плодне земље. Капитал је прелазио милионску вредност."Правда", Београд 1937.
Црква и школа Једну авантуристичку књигу узели су претплатом 1820. године мештани Бочара: поп Марко Стануловић парох, Христифор Поповић "провизор племенитог доминиума Бочарског", Петар Поповић бележник, Арсеније Копчалић учитељ, Кирил Јорговић касир и трговац Петар Зарић."Проповести Солименине", превод, Будим 1820.
Године 1824. претплатили су се "први" људи Бочара за географско штиво: поп Наум Јорговић парох, поп Марко Стануловић парох, Петар Зарић "местни директор" (школе) и Петар Поповић општински бележник.Василиј Булић: "Земљеописаније всеопшћег", Будим 1824.
Бочарски православни парох Тимотеј Илић се бавио књижевним радом. Објавио је три наслова између 1827-1830. године."Србска новина или Магазин за художество, книжество и моду", Будим 1838. године Његову популарну књигу "Пријатељ србске младежи" наручили су 1843. године и Бочарци: пароси, поп Димитрије Новаковић и поп Михаил Стефановић, те "провизор" Христифор Поповић.Тимотеј Илић: "Пријатељ србске младежи", Сегедин 1843. Пренумеранти 1843-1847. године били су опет поп Митар Новаковић и поп Михаило Стевановић - пароси бочарски. мини|256x256пиксел|Дворац Хертеленди-Бајић
Петар Петровић је био учитељ у место до 1837. године; постављен је тада за капелана у Меленце."Српски сион", Сремски Карловци 1897. Био је учитељ у место 1860. године Риста Ајваз."Школски лист", Нови Сад 1860. Нови учитељ је исте године постао Илија Алексић. Јован Максимовић учитељ бочарски добио је 1882. године декрет.
Демографија У насељу Бочар живи 1511 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,8 година (39,3 код мушкараца и 42,1 код жена). У насељу има 634 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,88 (попис 2002).
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
График промене броја становника током 20. века
Референце
Спољашње везе Magazin za nacionalnu geografiju, kulturu i tradiciju — Srbija plus Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-) Гугл сателитска мапа (-{Maplandia}-) План насеља на мапи (-{Mapquest}-) Дворац Хертеленди у Бочару Дворац Бајића у Бочару
Категорија:Насељена места у Новом Бечеју Категорија:Насељена места у Војводини Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији