Примож Роглич (Трбовље, 29. октобар 1989) словеначки је професионални бициклиста од 2013. године и бивши ски скакач, који тренутно вози за -{UCI}- ворлд тур тим Ред бул—Бора—ханзгро. Четири пута је освојио Вуелта а Еспању, гдје је два пута освојио и класификацију по поенима, једном је освојио Ђиро д’Италију, коју је једном завршио и на трећем мјесту, док је једном завршио Тур де Франс на другом мјесту. Остварио је три етапне побједе на Ђиро д’Италији, четири на Тур де Франсу и 15 на Вуелта а Еспањи. По два пута је освојио Тур де Романди, Тирено—Адријатико, Критеријум ди Дофине и Вуелта а Каталуњу, док је по једном освојио Вуелта ал Паис Баско, Париз—Ницу, Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Вуелта а Бургос. Освојио је златну медаљу на Олимпијским играма у вожњи на хронометар, два пута првенство Словеније у вожњи на хронометар и једном и друмској вожњи. Освојио је два пута -{UCI}- свјетско рангирање, а добио је и награду Вело д’Ор, за бициклисту године.
Каријеру је почео као скијашки скакач, након чега је почео професионалну каријеру као бициклиста 2013. у тиму Адриа мобајл. Године 2014. освојио је трку Словенија—Хрватска, док је 2015. освојио трке Тур оф Словенија и Тур д’Азербејџан. Године 2016. прешао је у тим ЛотоНЛ–јамбо. Освојио је првенство Словеније у вожњи на хронометар, након чега је возио прву гранд тур трку — Ђиро д’Италију, гдје је остварио једну етапну побједу. Године 2017. освојио је Волта ао Алгарве, након чега је возио Тур де Франс и остварио једну етапну побједу (прва етапна победа Словенаца). У финишу сезоне освојио је сребрну медаљу на Свјетском првенству у вожњи на хронометар. Године 2018. освојио је Вуелта ал Паис Баско, Тур де Романди и Тур оф Словенија, док је Тур де Франс завршио на четвртом мјесту, уз једну етапну побједу.
Године 2019. освојио је УАЕ Тур, Тирено—Адријатико и Тур де Романди, након чега је Ђиро д’Италију завршио на трећем мјесту, уз двије етапне побједе, док је на шест етапа носио лидерску мајицу. У финишу сезоне, освојио је Вуелта а Еспању, уз једну етапну побједу и освојену класификацију по поенима. Године 2020. освојио је првенство Словеније у друмској вожњи, док је вожњу на хронометар завршио на другом мјесту. Сезона је била прекинута од марта до августа због пандемије ковида 19; након наставка сезоне, освојио је Тур де л’Ен, док је Тур де Франс завршио на другом мјесту, уз једну етапну побједу. Био је лидер Тура од девете етапе до хронометра на претпоследњој, етапи 20, на којем је имао предност од 56 секунди испред Тадеја Погачара, али је изгубио скоро два минута и завршио је Тур 59 секунди иза Погачара. У финишу сезоне, освојио је први монументални класик — Лијеж—Бастоњ—Лијеж, након чега је освојио Вуелта а Еспању другу годину заредом, уз четири етапне побједе и освојену класификацију по поенима. Захваљујући добрим резултатима, освојио је UCI свјетски ренкинг другу годину заредом, а добио је и награду Вело д’Ор, за бициклисту године 2020.
Године 2021. освојио је Вуелта ал Паис Баско трку, док је Флеш Валон завршио на другом мјесту. На Париз—Ници је остварио три етапне побједе и био је лидер до последње етапе, када је изгубио доста времена због падова. Био је лидер тима на Тур де Франсу, гдје је, због више падова, изгубио доста времена и напустио је трку. Опоравио се на вријеме за Олимпијске игре и освојио је златну медаљу у вожњи на хронометар, након чега је освојио Вуелта а Еспању по трећи пут заредом, уз четири етапне побједе и четири друга мјеста. Године 2022. освојио је Париз—Ницу и Критеријум ди Дофине, након чега је био лидер тима на Тур де Франсу заједно са Јонасом Вингегором. Због падова изгубио је доста времена у напустио је трку послије етапе 14. Опоравио се на вријеме за Вуелта а Еспању, гдје је био на другом мјесту до етапе 16, након чега је морао да напусти трку због пада. Године 2023. освојио је Тирено—Адријатико уз три етапне побједе и Вуелта а Каталуњу уз двије етапне побједе и три друга мјеста. У мају, освојио је Ђиро д’Италију, 14 секунди испред Герента Томаса, након што је на брдском хронометру на претпоследњој етапи надокнадио заостатак од 26 секунди. Вуелта а Еспању је завршио на трећем мјесту, а у октобру је потписао уговор са тимом Бора—ханзгро. Године 2024. освојио је Критеријум ди Дофине и Вуелта а Еспању по четврти пут.
Као скијашки скакач
Роглич се на почетку бавио скоковима, од 2003 до 2011. године. 2007. постао је и омладински шампион света. Његов лични рекорд је 183 метра на скакалишту у Оберстдорфу, Немачка 2011. године. На домаћем скакалишту претрпео је пад (2007) на скакалишту братов Горишек у Планици, Словенија.
Бициклистичка каријера
Први наступ на Ђиру Д'Италија је имао 2016,, где је изненадио са другим местом у стартном хронометру у Апелдорну, где је био једну стотинку секунде спорији од победника Том Думулена. Победио је 9. етапу, хронометар дуг 40,5 km у граду Цхианти. У 2016. години освојио је 10. место у трци на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру. У јуну 2017. године именован је на стартној листи за трку Тур де Франс. Успешан је био у 15. етапи где је дошао као четврти на циљ, прије тога је био и други по броју поена у брдској класификацији. Прву етапну победу остварио је на краљевској, брдској, етапи 19. јула 2017, где је главни прелаз био Кол де Галибије.
2018
У марту 2018. победио је на трећој етапи на трци Тирено—Адријатико, која је имала циљ на успону Трева. 5. априла победио је на хронометру на четвртој етапи на трци Вуелта ал Паис Баско и у укупном поретку стигао је на 1. место које је задржао до краја па је победио Тур по Баскији 2018. 24. априла освојио је треће место на првој етапи Тура по Романдији (). У априлу освојио је другу етапну трку 2018. године - Тур по Романдији, која се вози по швајцарској Романдији. У јуну победио је 4. (брдску) и 5. (хронометар) етапу трке Тур оф Словенија па је тако и у генералном пласману остао на првом месту и освојио Тур оф Словенија 2018. У септембру освојио је треће место на Туру по Британији, где је са тимом освојио је 5. етапу (тимски хронометар), тиме је био водећи у генералном пласману за један дан, прво место је изгубио у 6. (брдској) етапи. Са тимом Лото Џамбо је био и првопласирани тим на Трци по Британији.
Светско првенство у Инзбруку
Велике наде полагао је на светском првенству у Инзбруку. Роглич је био главни кандидат у словеначкој репрезентацији, коју су чинили Примож Роглич (ЛотоНЛ–Јамбо), Матеј Мохорич (Бахреин—Мерида), Јан Поланц (УАЕ Емирати), Јан Тратник (ЦЦЦ Спранди Полковице), Симон Шпилак (Катјуша-Алпесин), Лука Пиберник (Бахреин—Мерида), Домен Новак (Бахреин—Мерида) и Грега Боле (Бахреин—Мерида); свега чак 8 чланова екипе. Јака екипа Словеније са Рогличем је била и фаворит за освајање медаље, поготово јер је горски профил пруге био писан Рогличу. Наду за медаљу спречио је пад Роглича 60 км испред циља (Роглич је пао у кривини на месту "бифеја" са натовареном кесом), након чега су велики допринос да га доведу назад до главне групе дали Симон Шпилак и Јан Поланц, упркос томе за већи успех на завршетку нестало је енергије баш због ловљења главне групе. Роглич је завршио на 34. месту. Разочарање је било велико, код публике и самих бициклиста.
2019 Тирено-Адријатико
Прва етапа је била тимски хронометар, где је победила екипа Мичелтон—Скота у којој је возио и Адам Јејтс. са ким је Роглич водио битку око генералне победе. У првој етапи Рогличев тим је заостао за седам секунди. У четвртој етапи у циљном спринту заузео је друго место (победио је Сергеј Луценко - Астана) и добио 2 бонификацијске секунде према Јејтсу, који је завршио као трећи. Ситуација је била обрнута у петој етапи која се завршила успоном на Реканати. Јејтс је узео друго место а Роглич треће и у генералном пласману заузео је друго место, иза Адама Јејтса, са заостатком 25 секунди. У посљедњој седмој етапи, индивидуални хронометар у Сан Бенедето дел Тронто Роглич је заузео једанајсто место и у генералном пласману завршио трку као први, Адам Јејтс је заузео 48. место а разлика је била само 0,6 секунде у корист Роглича.
2020
2019. године већ је било познато да ће Роглич, трећи са 2019 Ђиро д’Италије и победник 2019 Вуелте а Еспања, са његовим тимом Џамбо-Висма бити главни конкурент за освајање Тур де Франса, поред Егана Бернала из британске екипе Инеос. 2020. екипу је ојачао Том Димулен, који је прешао из екипе Санвеб. Поред тога у екипи су већ били Вот ван Аерт, Сеп Кус, Роберт Гесинк, Стивен Кројсвајк и Тони Мартин - екипа, која је била планирана за Тур де Франс.
Државно првенство Словеније - ривалство са Погачарем
Због припрема није наступио на почетку сезоне (Трка по Емиратима) и због пандемије вируса Корона прва трка је била државно првенство, тек у јуну (то је била и прва трка после пандемије под покровитељством Свјетске бициклистичке уније). Због великог ривалства са Тадејом Погачарем Државно првенство Словеније је било добро праћено и из иностранства. На друмској трци, која се завршила са успоном на Амброж под Крвавцуем (1.078 метара н.в.), Роглич је лако победио Погачара са разликом од 10 секунди. Седмицу касније изгубио је у реваншу на Државном првенству у (горском) хронометру, на Покљуки. Примож Роглич је за горски хронометар користио једино бицикл за хронометар, док је Тадеј Погачар раван део на почетку возио са бициклом за хронометар а на успону на Покљуку мењао са цестовним бициклом и на циљу завршио 8.5 секунди испред Роглича.
Прва трка са клубом била је Критеријум ди Дофине. Џамбо—Визма је у саставу Промож Роглич, Сеп Кус, Воут ван Аерт, Роберт Гесинк, Стивен Кројзвик, Тони Мартин и Том Димулен узела 3 етапне победе и имала првопласираног Роглича, све до последње етапе, када је Роглич одустао од наступа због болова - последице пада у 3. етапи. Сама трка је показала да је Џамбо-Визма доста боље припремљена од Берналовог Инеоса а сам Роглич у бољој кондицији него Еган Бернал, који је такође напустио трку пред крај, због бола у леђима. Ипак обојица су се спремала за Тур де Франс.
Тур де Франс
Џамбо—Визма је на Тур ушла у саставу Примож Роглич, Том Димулен, Воут ван Аерт, Роберт Гесинк, Сеп Кус, Тони Мартин, Џорџ Бенет и Амунд Јенсен (који је заменио повређеног Стива Кројсвајка). Највећи фаворити било су Роглич и Бернал, док су остали конкуренти били: Тадеј Погачар, Микел Ланда, Тибо Пино, Том Димулен, Наиро Кинтана, Ромен Барде, Гијом Мартен и Мигел Анхел Лопез. У почетним етапама екипа је била врло суверена и диктирала темпо на брдима до степена где су остали фаворити остали бес иједног од екипе осим тима Џамбо-Визма. Прва победа је дошла у четвртој етапи, који је завршио на 1825 м високом брду Орсијер-Марлет. Другопласирани у тој етапи је био Тадеј Погачар и тако потврдио да ће бити један од главних кандидата и наставак ривалства Роглич-Погачар. Након тога 5. и 7. етапу такође је добила његова екипа са победама Ваута ван Арта. Роглич је први пут обукао жуту мајицу водећег у 9. етапи, где га је на финишу престигао Тадеј Погачар из екипе УАЕ Емирати. Хектична 9. етапа је у водећој групи имала поред пара Роглич-Погачар још Бернала и Ланду, једини који су издржали темпо у последњем брду пред финиш. Следећи напад дуета Погачар-Роглич је био у 13. (брдској) етапи, напад је почео Погачар а једини који је могао да следи и води темпо је био Роглич. У тој етапи Еган Бернал је заостао 38 секунди, па је друго место у генералном пласману и белу мајицу преузео Погачар. Поред Бернала заостали су и други конкуренти за генералну победу а неки и одустали од трке.
Понован дуел Роглич-Погачар, трећи на овом Туру, десио се на 15. етапи, са успоном на Коломбјер. Етапу је у самом финишу добио Погачар, док је Роглич заузео друго место. Са тиме је Погачар добио 4 секунде бонуса и за првопласираним Рогличем заостаје 40 секунди. Остала каравана на циљ је улазила селективно, са заостатком од 5 секунди даље. 15. етапа је била кобна и за Егана Бернала, који је због здравствених разлога заостао за добрих 7 минута и више није био претња за генерални пласман.