Музејска збирка Народног универзитета Трстеник је формирана 1983. године у Трстенику под називом Музејска делатност. Њено оснивање везује се за почетак ископавања неолитског насеља Страгари, када се појавила потреба за чувањем артефаката пронађених на терену. Више од деценију и по музејска збирка је обављала своју делатност у просторијама Народног универзитета, да би 2000. године била премештена у зграду у којој се и данас налази. Зграду у којој је смештена пројектовао је Валериј Матвејев 1953. године за дечје обданиште. Након четири деценије рада обданишта, оно је 1997. године пресељено, а у згради се од тада, па све до 1999. године, налазила Нижа музичка школа.

Збирке Основну делатност музејска збирка остварује кроз прикупљање, заштиту и презентацију покретних културних добара трстеничког краја. Сви предмети које музејска збирка поседује разврстани су у три збирке: археолошка, етнолошка и историјска збирка.

220px|мини|Стара трговачка каса из прве половине 20. века Археолошку збирку чине налази из млађег каменог доба, неолита, са локалитета Страгари, који су припадали винчанској култури (антропоморфне и зооморфне фигурине, жртвеници, просопоморфни поклопци, кремени и керамички тегови, различито посуђе, камене игле и слично), као и налази из првих векова нове ере — римски и келтски новац, фибуле и друго.

Етнолошка збирка сачињена је од предмета од текстила, дрвета и керамике, а који илуструју живот на селу и у граду на почетку 20. века. Пошто трстенички крај има дугу традицију ткања, у музеју се налази велики број ћилима, појасева односно тканица, вунених чарапа, тканих сукњи, блуза, хаљина, као и јелека и либада. Када је реч о дрвеним предметима, у музеју се налазе пољопривредне алатке, делови покућства, посуђе, преслице и вретена. Збирка садржи и велики број народне керамике — ибрике, тестије, котлајке, пљоске, грна и слично.

За разлику од претходне две збирке, историјска збирка садржи фотографије, писма и различите дипломе које сведоче како о историји вароши, тако и о знаменитим Трстеничанима из прошлости.

Поред ових збирки, у музејској збирци се налазе и предмети попут зуба и дела вилице мамута, средњовековног мача, трговачке касе из прве половине 20. века, женске торбице од алпаке, заставе Друштва за телесно васпитање Партизан, соколске кошуље, салона породице Симић, као и многи други.

Колекција сукања

У етнолошкој збирци чува се колекција сукања. Оне су се прикупљале од 1983. до 1989. године. Прикупљала их је Љубица Живковић, магистар етнологије, која је радни век провела у Музејској збирци у Трстенику. Ове сукње су, као јединствена колекција, од 1983. године до данас биле излагане само једном. Изложба је била отворена 15. јуна 1994. у оквиру манифестације Јефимијини дани. Осим поменутих сукњи, на изложби ће бити представљене и три сукње које су, путем поклона 2016. и 2017, укључене у постојећу колекцију сукњи.

Сукња је, као део народне ношње, настала шездесетих година 19. века и чини прекретницу у развоју женске ношње. Била је произведена у кућној радиности, од сировина које су биле доступне сваком сеоском домаћинству (сукно од домаће вуне и платно од тежине), једноставног облика и украса. Српска сељанка је сама гајила и прерађивала све текстилне сировине. За израду сукње бирала је најквалитетнију вуну коју је прерађивала у великим количинама. Она је доминирала ношњом у Централној Србији у периоду од приближно једног века.

Нема много података у стручној литератури о сукњи као о одевном предмету у Србији током средњег века . Иако се помињу „хаљетак од грубог платна (сукна)“ и „српске свилене сукње“ у 14. веку, сматра се да се не мисли на сукњу насталу у 19. веку, већ на белу сукнену кошуљу „хаљину“ са рукавима, која се носила зими. Сама реч сукња је изведена од речи „сукно“, дакле одевни предмет је добио име по материјалу од кога је изворно прављен.

Развој сукње у трстеничком крају се креће од једнобојних и тешких тканина од вуне и конопље половином 19. века, преко тканина од финих влакана вуне, па све до тканина од најлепше обрађене свиле у другој половини 20. века. Од 80-их година 19. века сукња улази у сталну употребу, поготово код девојака и млађих жена. Као доминантан одевни предмет, сукња потискује неке, до тада уобичајене одевне предмете, као што је задња прегача, док се кошуља скраћује. Сукње 19. века су дуге до пета, широке и тешке. У последњим деценијама 19. века појављује се сукња шивена из више делова, крупних набора на леђима до кукова. Предњи део сукње је био раван, да би ту могла да се постави кецеља. Првих деценија 20. века појављују се сукње које ће се усталити као коначни облик шумадијског типа сукње и задржаће се у народној ношњи све до након Другог светског рата. У 30-им и 40-им годинама 20. века, мирном периоду српске историје, развијају се међу сукњама специфични ткачки обрасци карактеристични за трстенички крај: то су сукња грча, завијача и сукња у левле. сукња грча (у етнолошкој збирци Музеја у Трстенику само су две сукње овог типа) име је добила по утканим наборима. Ове сукње су ткане на хоризонталним разбојима, посебно техником „навијања на грчу“. Сукње су црне основе са црвеним односно љубичастим вертикалним дангама. У Бучју је живела ткаља која се специјализовала за ова тип сукњи – Марија Цвејић (1907-1990). Сукња грча је била веома омиљена и широко распрострањена у трстеничком крају у периоду између два светска рата. сукња завијача (завјача, зевјача, зављача) име је добила по начину на који се носила – у почетку се сукња завијала око женског струка и тако причвршћивала копчом или дугметом. Касније ће све сукње у трстеничком крају бити зване овим терминима којима су се додавали и други термини сукња мелеска (мелезарка) је најчешће памучна или ланена сукња, име је добила по техници ткања – двонитним ткањем или преткивањем сукња изливка (изливарка) је вунена тешка сукња која је име такође добила по техници по којој је ткана – изливањем сукња „у левле“ је свечани тип сукње, такође је добио име по техници ткања. Ове сукње су се носиле у специјалним приликама сукња убирача (набирача, пребирача) добила је име по наборима који су се формирали шивењем око појаса. Набори су ишли предњим делом сукње до кукова сукња плисирка је посебан тип сукње која је ткана на разбоју техником плисирања. По овој техници је читав тип сукње добио име.

Колекција сукања из етнолошке збирке чува сукње трстеничког краја од средине 19. века па до половине 20. века. Јављају се под различитим називима – завјача, мелеска, у левле, укрснице.. Техника ткања ових сукњи је разноврсна: изливка, у левле, на даску, двонитна, плисирка, грча. Двонитна техника ткања је прастара техника и обухвата време од неолита преко словенских времена и траје до данас, док техника ткања у левле има корен још из средњег века. Ове сукње су ткане од обичног влакна, вуне, лана, памука, конопље, са додатком вунице, свилице, срме.

Сукње су рађене на справама примитивне израде, старог порекла, облика. Те справе су: разбој, преслице, мотовила, чекрци. Све сукње су као украс имале сатенску или памучну пију (траке) која је у почетку имала практичну намену, а то је заштита материјала од хабања, да би касније ове пије попримиле и естетску улогу.

Колекција тканица

Музејска збирка Трстеник у својој етнолошкој збирци поседује колекцију тканица која својом израдом, разноврсношћу и наменом представља неизоставни део народне ношње и заслужује посебну пажњу. Према пореклу тканице припадају превасходно српској сеоској народној ношњи. Носиле су их жене и мушкарци дуже од једног века, а поред практичне имале су и естетску улогу; нашле су своје место у социјалној и духовној култури. Назив су добиле по начину на који су израђиване - тканице.

Практична улога тканица била је да учврсте стомак да би се лакше обављали тешки физички пољопривредни послови који су на селу били свакодневица. Tканице су ношене као потпашај да се не би добио брух, а у тој улози су се најдуже одржале. Практична функција тканице била је и да се у њу задевају разни предмети. Жене су док преду, своју преслицу задевале у тканицу; мушкарци су док су чували овце, за тканицу задевали фрулице, бритвице...; приликом косидбе косци су за тканицу стављали брус за оштрење косе.

Тканице су највише дошле до изражаја као део народне ношње трстеничког краја. Народна ношња је врло живописна и својом лепотом израде, складно укомпонованим бојама и мотивима достиже уметнички ниво. Израђивана је у домаћој радиности, у кругу породичне задруге, а жена је била главни носилац посла. Жена је сама израђивала сировине, прерађивала их, прела, ткала, бојила, шила, везла .. Искуство и традицију преносили су старији на млађе, с колена на колено. Женска деца су почев од своје седме године почињала да се уче ручним радовима. Прво су учена да плету, па да преду, а већ од дванаесте године почињала су да тку једноставније ствари.

Тканице су биле саставни део како у женској тако и у мушкој ношњи. Најчешће су ткане од вуне, а ређе од памука. Основа и потка су од јако танког вуненог предива бојеног углавном биљним бојама, а њихова израда је право ткачко умеће. Ткале су их самоуке ткаље на хоризонталном разбоју, у четири нити, помоћу малог брда и дашчице за збијање потке.

Тканице су чврсто ткане, а мотиви су геометријски, врло прецизно извођени. Најједноставнији примерци су оне са пругастим мотивом који је увек хоризонталан, а од централне пруге према крајевима смењују се пруге различите ширине и боја. Карактеристично је да су оне симетрично распоређене. Овакве тканице се називају чибукаре. У хоризонталним пољима могу се изводити различити мотиви комбинацијом како боја тако и техника ткања, балучењем, "пребиром на прсти", изводе се ситни геометријски мотиви у низу понављањем основног елемента. У зависности од тога, на шта асоцирају ткаљу, мотиви се тако и називају: на окца, на зуберци, на перца, на колца ...

Старије тканице су мирнијих боја, орах и црна, тегет и црна, црвена и црна. Основа и потка су од нешто пунијег конца и слабије су набијане. Млађе су јаког и богатог колорита. Поред црвене, црне, беле, жуте боје, пажњу привлаче розе боје, плаве, наранџасте и зелене. Складности у колориту умногоме је доприносила обојеност пређе традиционалним поступком бојења биљним бојама. Бојено је у разном биљу и растињу-лишћу, растињу, кори, уз додавање разних киселина чији је циљ да трајно вежу боју за влакно и дају му сјај. Традиција бојења природним бојама одржавана је све до Другог светског рата, па извесно време и после рата. Између два рата, посредством трговаца и бојаџија, појавиле су се анилинске боје.

Ношене су тако што су се неколико пута обавијале око тела. Дужине су око 250 цм, а ширине око 10 цм. Народна ношња од тридесетих година двадесетог века почиње да се губи. Под утицајем Шумадије постаје унифицирана и наставља да се употребљава у културно-уметничким друштвима и код старијих људи у свечанијим приликама. У тој варијанти тканице су на једном крају имале ресе дуге 10 цм, а други крај је опшивен памучном тканином. Оне су ношене тако што се крај с ресама спушта низ леви кук, а затим се обавијају око струка што је типично за Шумадију.

Тканице су имале своје место како у социјалној тако и у духовној култури становника крушевачког краја. Биле су присутне у целом животном циклусу. Најприсутније су биле у свадбеним обичајима и имале су функцију дара. Свака девојка је у својој девојачкој спреми поред ћилимова, чаршава, кошуља, чарапа, рукавица, а морала имати и велики број тканица.

Интересантно је поменути да су се старији људи сахрањивали у народној ношњи, а самим тим и у тканицама. Уколико нису сахрањени у ношњи, она је обично стављана у сандук. У неким селима кад умре младић, обавезно су га опасивали тканицом јер се сматрало грехом да оде неопасан на онај свет. Појас,тканица био је неопходан човеку како на овом тако и на оном свету, па га зато можемо назвати човековим вечитим кругом.