Владимир Перић Валтер (Пријепоље, 28. децембар 1919 — Сарајево, 6. април 1945) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Као ученик Трговачке академије у Београду прикључио се омладинском револуционарном покрету. Након матуре уписао је Економско-комерцијалну високу школу, истовремено радећи у Хипотекарној банци, где је постао активан у синдикату банкарских службеника. Октобра 1940. примљен је у чланство КП Југославије. Због активног учешћа у раду синдиката, јануара 1941. премештен је у Сарајево.
Након окупације Југославије, јула 1941. постао је члан Месног комитета КПЈ у Сарајеву, радећи на организацији прикупљања помоћи за Народноослободилачки покрет (НОП). Марта 1942. је прешао на ослобођену територију источне Босне, где је деловао најпре у Првом, а потом Трећем источнобосанском ударном батаљону. Августа 1942. постао је заменик политичког комесара батаљона у Шестој источнобосанској бригади, са којом је учествовао у борбама у источној Босни и Срему.
Од новембра 1942. до јула 1943. деловао је као партијски инструктор у Тузли, где је радио на организовању и сређивању организација КПЈ и СКОЈ, као и организовању партизанског покрета у рударском басену. Након кратког боравка на ослобођеној територији источне Босне, Покрајински комитет КПЈ за БиХ га је септембра 1943. упутио у Сарајево, где је преузео дужност секретара Месног комитета КПЈ. Као искусан илегалац, али и добар познавалац терена успео је да оживи илегални партизански покрет и организовањем разних акција пружи значајну помоћ партизанским јединицама, које су деловале у околини Сарајева.
Успешно је у граду организовао мрежу партизанске обавештајне службе, која је радила до ослобођења града. Усташка полиција је у неколико наврата покушавала да открије и уништи илегалне пунктове и сарајевску илегалну организацију, али јој то није полазило за руком. Као један од најистакнутијих и најхрабријих партизанских обавештајаца, који је својом интелигенцијом и проницљивошћу успевао да надмудри непријатеља, Валтер је још за живота постао легендарна личност. Неколико пута је напуштао Сарајево и одлазио на ослобођену територију и у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, где је примао специјалне задатке. Погинуо је у завршним борбама за ослобођење Сарајева, када је с групом бораца чувао електричну централу, коју су усташе намеравале да униште приликом повлачења. За народног хероја проглашен је 22. јула 1949. године.
Инспирисан његовим доживљајима, редитељ Хајрудин Крвавац је 1972. снимио филм Валтер брани Сарајево, са Велимиром Батом Живојиновићем у главној улози. Овај партизански филм доживео је велику славу, а посебно је популаран у Кини, где га је видело више милиона гледалаца.
Биографија Рођен је 28. децембра 1919. у Пријепољу. Био је најстарије дете у породици гостионичара Милоша Перића и Лабуђе, рођене Богдановић, који су поред њега имали сина Спасоја и две ћерке — Наду и Милицу. Године 1928. умро му је отац, а ни мајка му није била доброг здравља, па је 1939. и она умрла. У родном граду, Владимир је завршио основну школу и нижу гимназију, а даље школовање је наставио на Трговачкој академији у Новом Саду, а потом у Државној трговачкој академији у Београду, коју је завршио 1938. године. Због лошег материјалног стања, био је присиљен да се сам издржава и школује, а по завршетку школе, септембра 1938. запослио се као службеник у Државној хипотекарној банци у Београду. Упоредо са запослењем започео је студије на Економско-комерцијалној високој школи (претеча данашњег Економског факултета) у Београду. Студије није завршио, због почетка рата априла 1941. године.
Као ученик Трговачке академије у Београду, приступио је омладинском револуционарном покрету и био један од најактивнијих ученика. Учествовао је у раду ђачких друштава и организација, а био је и председник ђачке литерарне дружине „Напредак”. Након запослења укључио се у рад синдикалне организације Савеза банкарских, осигуравајућих, трговачких и индустријских чиновника (СБОТИЧ), а на Вишој школи је деловао у студентским организацијама, које су биле под идејно-политичким утицајем илегалног Савеза комунистичке омладине (СКОЈ). Као веома активан, октобра 1940. је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У КПЈ га је примио Љупчо Арсов, секретар прве партијске ћелије у Државној хипотекарној банци, која је формирана септембра исте године. Због активног учешћа у акцији за повећање плата банкарских службеника, коју је током 1939. и 1940. водио СБОТИЧ, Владо је почетком јануара 1941, на захтев Централне дирекције Државне хипотекарне банке, по хитном поступку премештен из Београда у Сарајево.
Током службовања у Државној хипотекарној банци у Београду, радио је као хонорарни наставник при Стручној продужној школи на Савинцу. Додатни рад му је омогућавао да материјално помаже брата и сестре, али и да се одужи мајчиној родбини која га је материјално помогла током школовања, након смрти оца. Поред деловања у синдикалним и студентским организацијама, политички је деловао и у Пријепољу, где је долазио за време школских распуста и касније годишњег одмора. Познавао је друштвене и економске прилике у граду, па му није било тешко да буде у току збивања, али је највише деловао у раду омладинских организација, спортских и културно-просветних друштава. Својим деловањем, дао је велики допринос развоју револуционарног омладинског покрета, а био је иницијатор формирања читалачке групе при Културно-просветном друштву „Гајрет”. На састанцима ове читалачке групе често су се размењивале разне забрањене књиге и брошуре, марксистичке и револуционарне тематике.
Долазак у Сарајево и почетак рата Одмах по доласку у Сарајево, почетком јануара 1941, Перић се повезао са сарајевском партијском организацијом и био укључен у партијску ћелију, у којој су углавном деловали банкарски службеници. Као веома способан партијски радник, убрзо му је поверено руковођење партијским активом банкарских службеника. У Сарајеву су га затекли мартовски догађаји, Априлски рат, као и окупација земље и проглашење усташке Независне Државе Хрватске (НДХ). Услед новонастале ситуације, крајем јуна 1941. престао је да ради у Филијали хипотекарне банке у Сарајеву, јер је био стављен на располагање Централној дирекцији у Београду. Како се већ укључио у партијски рад на припремама устанка, није се вратио у Београд, већ је остао у Сарајеву. Због појачаног терора окупатора и усташа, многи сарајевски комунисти били су приморани да напусте град, како не би били ухапшени од полиције или припадника фашистичких организација, па су њихова места у партијској организацији преузимали мање познати чланови партије. До краја јула 1941. Владо је био секретар партијске ћелије КПЈ у Скендерији, након чега је постао члан Месног комитета КПЈ за Сарајево. Истовремено је постао и члан Градског одбора Народне помоћи, а већ у октобру 1941. је руководио радом овог одбора.
Као руководилац Народне помоћи успешно је организовао сакупљање помоћи у новцу, намирницама, одећи и обући, оружју, муницији, војној опреми и др, која је слата партизанским одредима на слободној територији, као и дељена породицама чији су чланови отишли у оружану борбу, били убијени или одведени у концентрационе логоре. Схватајући велики значај прикупљања помоћи, вешто је успевао да организује складишта, али и да осмисли начине преношења кроз град и пребацивања на слободну територију. Како би се избегли претреси станова и хапшења, сви чланови укључени у рад на скупљању помоћи морали су радити са великом опрезношћу и одговорношћу, због чега су бирани само проверени активисти. Поред рада у Народној помоћи, Владо је као члан Месног комитета, имао и друге задатке — организовао је прихватање појединих партијских руководилаца, који су преко Сарајева путовали у друге делове земље. У току јесени и зиме 1941, илегалним каналима су кроз Сарајево пролазили најистакнутији руководиоци Народноослободилачке борбе — Едвард Кардељ, Иво Лола Рибар, Раде Кончар и др. Обилазио је партијске ћелије по Сарајеву и помагао им у раду, прихватао и упућивао курире, који су долазили или одлазили у партизанске одреде и др. У току илегалног рада, од лета 1941. до пролећа 1942, користио је надимке „Петрушкин”, „Ивица” и „Попај”.
У партизанима у источној Босни Одлуком Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину, Владо Перић је марта 1942. напустио Сарајево и прешао на ослобођену територију источне Босне. Било је предвиђено да буде распоређен у Окружни комитет КПЈ за Зеницу, али се половином месеца нашао у Штабу Првог источнобосанског ударног батаљона. Почетком априла 1942. овај батаљон је дошао на терен Озренског партизанског одреда, где је међу устаницима, као и у другим деловима источне Босне, дошло до сукоба између четника и партизана. Четници су 18. априла напали батаљон, који је био приморан да се заједно са мањим бројем бораца дотадашњег Озренског одреда, повуче у зенички крај. Овде је Владо 24. априла 1942. примио дужност партијског руководиоца (заменик политичког комесара) Трећег ударног батаљона, који је касније ушао у састав Групе ударних батаљона, од којих је августа 1942. формирана Шеста источнобосанска ударна бригада.
мини|лево|Пиштољ марке „Валтер П38” од кога се Владо никада није одвајао и по коме је добио надимак Валтер Борци Трећег батаљона су крајем априла, у близини села Немила, код Зенице, уништили две железничке композиције, али их је у даљим акцијама против окупатора омела серија четничких пучева у готово свим партизанским одредима у источној Босни, у којима су страдали многи истакнути чланови КПЈ и њихови симпатизери. Уочи Ђурђевдана 1942. талас четничких пучева захватио је и зенички крај. Три од четири чете Трећег батаљона прешле су на страну четника и у ноћи 6/7. маја у селу Бијела Вода, код Сокоца, извршиле напад на Штаб батаљона и четврту чету. У тешкој борби, четници су успели да убију двадесетак партизана, док су остале разоружали, а потом пустили у страху од партизанских снага, које су са Романије дошле у зенички крај. Опкољен у Штабу батаљона, Владо је пуцајући из машинке успео да се пробије из обруча, али је потом упао у заседу у којој је био тешко рањен и заробљен. Затворен је заједно са осталим партизанима, али је вест о доласку „огромне партизанске војске” са Романије (радило се о 200 бораца Мајевичког батаљона) поколебала четнике и они су пустили заробљене партизане. Иако рањен, Владо је успео да издржи дуго кретање од Бијелих Вода до Каменице, где је од преосталих бораца поново формиран Трећи батаљон, у коме је задржао функцију заменика политичког комесара. У Каменици су се тада, заједно са Групом ударних батаљона, налазили чланови Главног штаба НОП одреда БиХ и Покрајинског комитета КПЈ за БиХ, као и чланови Оперативног штаба за источну Босну.
Изузев неуспелог напада на Власеницу, све до формирања Шесте источнобосанске бригаде, батаљони су се налазили у Шековићима на одмору, где је највећи део времена био посвећен организационом сређивању, али и идеолошко-политичком и културно-забавном раду. Као заменик политичког комесара, односно партијски руководилац батаљона, али и искусан партијски радник, Владо је руководио идеолошко-политичким радом. Успевао је са лакоћом да окупи људе и са њима организује политички рад, али и да успостави контакт са народом и позиве га да се прикључи Народноослободилачком покрету (НОП). Када је од Групе ударних батаљона 2. августа 1942. формирана Шеста источнобосанска ударна бригада, постао је заменик политичког комесара Трећег батаљона, у чијем су се Штабу налазили: командант Војислав Илић, политички комесар Златко Трпковић, заменик команданта Никола Продановић, интендант Фадил Пашић и референт санитета Етхем Хамо. У свим четама и Штабу батаљона налазиле су се партијске ћелије чијим је радом руководио Батаљонски партијски биро, чији је секретар био заменик политичког комесара Владо Перић. Он је по функцији био члан Бригадног партијског бироa, на чијем је челу био заменик политичког комесара бригаде Хасан Бркић Ацо.