Тулеарски пас (познат и као Котон де Тулеар) је раса малих паса названа по граду Тулеару, на Мадагаскару, одакле води порекло.

Историја

О настанку тулеарског пса постоји више теорија и предања, али не постоји сачуван родослов који би поуздано показао од којих је ранијих популација паса сама раса настала. У изворима о историји расе њихово порекло се најчешће објашњава на два начина и оба су повезана са малим псима који су у прошлости доспели на острва Индијског океана. Према једној од теорија, преци расе били су мали пси типа бишона који су током 16. века са морепловцима и трговцима доспели на Маурицијус и Реинион. У овој теорији посебно место заузима данас изумрли бишон Тенерифе, од кога је на Реиниону наводно настала популација позната као котон де Реинион. Према овом тумачењу, котон де Реинион представља једну од популација које су учествовале у настанку тулеарског пса на Мадагаскару.

Друго предање говори о бродолому у близини обале Мадагаскара. Према њој, мали бели пси који су се налазили на једном од бродова преживели су бродолом и допливали до обале у близини Тулеара, где су се временом мешали са локалним псима. Потомци ових паса наводно су представљали основу за развој тулеарског пса.

Рани писани подаци о малим псима на Мадагаскару постоје већ у 17. веку. Француски путописац и гувернер Етијен де Флакур описао је мале псе кратких ногу и дуге њушке, међу којима је било и белих примерака. Каснији кинолошки извори ове описе доводе у везу са раним популацијама паса од којих се развио тулеарски пас, али није могуће поуздано доказати да су описане животиње биле директни преци савремене расе.

Током 19. века тулеарски пас постао је повезан са владајућом династијом Мерина. Кинолошки списи наводе да је раса била посебно цењена међу мадагаскарским племством и да је власништво над њом било ограничавано на припаднике владајућег слоја. Због ове повезаности са мадагаскарском монархијом, тулеарски пас је у каснијој литератури добио назив „краљевски пас Мадагаскара“.

Током француске колонијалне управе над Мадагаскаром тулеарски пас привукао је пажњу француских досељеника. Средином 20. века раса је почела да се појављује у Европи, пре свега у Француској и Белгији. Њено ширење било је повезано са тадашњим везама између Мадагаскара и Француске.

Организовано признавање расе започело је 1960-их. Године 1966. основано је Мадагаскарско кинолошко друштво (-{Société Canine de Madagascar}-), у чијем је оснивању учествовао Луј Пети. Друштво је започело рад на стандардизацији расе и поступку њеног међународног признавања. Тулеарски пас је 15. маја 1968. регистрован као раса у својој земљи порекла.

Међународна кинолошка федерација (-{FCI}-) прихватила је тулеарског пса на дефинитивној основи 2. септембра 1970. године. -{FCI}- га данас сврстава у групу 9, међу псе за разоноду и пратиоце, у секцију бишона и сродних раса. Као земља порекла наведeн је Мадагаскар, а као земља покровитељ Француска.

Политичка и економска нестабилност на Мадагаскару током последњих деценија 20. века утицала је и на узгој расе у њеној постојбини. Део европских становника напустио је острво и са собом повео приплодне псе, док је организовани узгој на Мадагаскару ослабио. Истовремено је долазило до укрштања тулеарских паса са локалним псима, што је отежало очување чистокрвне популације у земљи порекла.

Карактеристике

Општи изглед

Мали кућни пас са дугом, памуку сличном длаком, тамним, изражајним, интелигентним, округлим очима. Весео и веома привржен свом власнику.

Величина

Према стандардима Међународног кинолошког савеза, мужјаци су тежине од 4 до 6 kg а женке од 3,5 до 5 kg. Висина за мужјаке је у опсегу од 25 - 30 cm, и 22 до 27 cm за женке.Међународни кинолошки савез, Тулеарски пас

Ипак, Амерички клуб тулеарских паса дефинише да тежина не сме прелазити 8,2 kg, док је просечна тежина од 5 до 6,8 kg. Што се тиче висине, стандардна је од 23 до 33 cm изузев ретких дугоногих котона, чија је висина од 38 до 43 cm. Дугоноги котон може бити из легла нормалних родитеља који носе одговарајуће гене.Амерички клуб тулеарских паса

Делови тела

Глава пса Посматрано са стране је кратка, а посматрано одозго троугласта. Однос главе према телу 2:5, а однос лобање према њушци је 9:5.

Зуби Потпуни, мали бели зуби. Доњи секутићи леже испред, иза или су у истом нивоу са горњим секутићима.

Очи Округле, тамне, живахне, далеко једно од другог, танки капци, пигментисани као носна печурка.

Уши Обешене, широке око 6 cm, дуге око 7 cm, танке, троугласте. Усађене високо, фине на врховима. У основи преклопљене, свеједно да ли су прекривене длаком беле боје, или су обојене једном од три могућности: 1. више или мање тамножуте флеке, 2. жуто и црно мелирана длака, 3. неколико црних длака које одају утисак светлосиве флеке.

Врат Раван, ка глави благо спуштен. Однос врат према телу је 1:5. Дужине је око 8 cm. Заобљен је мишићав и широк око 7 cm. Кожа је напета.

Гребен Слабо изражен, снажно повезан врат.

Реп Ниско усађен, дуг око 18 cm, дебео у корену, танак на врху, у мировању допире до испод скочног зглоба, са завијеним крајем.

Шапе Округле, мале, затворене, добро обликоване, приближно 3 cm. Јастучићи су на средини и добро пигментисани.

Кожа Танка, на сваком делу добро прилегла. Сме бити пигментисана са сивим, више или мање тамним флекама.Тулеарски пас (Котон де Тулеар)

Длака Фина, дуга око 8 cm, благо таласаста, попут памука, што им и назив казује. Беле је боје, допуштене су неколико флека жуте или више или мање тамносиве, посебно на ушима.Тулеарски пас, дозвољене боје

Нарав Где год да се појаве тулеарски пси одушевљавају. Котон де Тулеар је пас, који већ на први поглед плени елеганцијом, а одликује га низ изванредних особина. Иза нежног и беспомоћног изгледа крију се велика издржљивост, интелигенција и брзина, што је у потпуној супротности с његовом репутацијом салонског пса.

Захваљујући свом неодољивом шарму, он врло добро зна да наметне своју вољу и да ради шта му се прохте, само ако му то дозволите, али је исто тако способан да у потпуности схвати потребе свог власника и да буде баш онакав како се од њега очекује. Весео и неодољив, котон спада међу најсимпатичније и најумиљатије псе, као створене за игру и дружење.Тулеарски пас

Због свог темперамента и смирености, користе се у психологији за смиривање пацијената. Добро су се истакли у тој сврси због чега су постали познати под називом - антистрес пси.Тулеарски пас у модерној психологији

Савет одгајивача

Вежбање и шетња: Обожава пространство и може газду да прати километрима. Обавезне су свакодневне шетње, и воли да се игра и да плива. Четкање и шишање: Длака тулеара захтева свакодневно пажљиво чешљање. Треба шишати длаку између прстију и у ушима. Крзно не треба шишати. Лиња се врло мало или чак ни мало. Раса је добра за људе алергичне на псећу длаку.Нега котона

Здравље

Тулеарски пас се сматра дуговечном и углавном здравом расом. Велика британска студија објављена 2024. године, која је обухватила 584.734 паса из 155 расних група, проценила је медијану преживљавања Котон де Тулеара на 14,2 године (95% -{CI}-: 13,1–-{NA}-; -{n}-=319, 44 забележене смрти).Life Expectancy for 155 Breeds and Crossbred Group (Table) . Dogs Trust, 2024. Приступљено 26. августа 2026. То је више од медијане за расне псе у целом скупу података која је износила 12,7 година, док је за мешанце износила тачно 12 година. Аутори, међутим, наглашавају да њихова база не садржи податке о узроцима смрти појединачних паса, па се из ове студије не може закључити које болести представљају најчешће узроке угинућа код тулеарских паса.

Међу здравственим проблемима који се повезују са расом посебно се издваја луксација пателе, односно померање чашице колена из њеног нормалног положаја. Клиничка слика може варирати од одсуства изражених симптома до тежих случајева који се манифестују храмљањем, болом и дегенеративним променама у зглобу. У великој шведској студији популације паса осигураних код једног осигуравајућег друштва, код тулеарских паса је забележена стопа учесталости од 11,7 случајева луксације пателе на 10.000 година праћења (укупан збир година током којих су пси посматрани) (95% -{CI}-: 3,8–27,2), односно релативни ризик од 13,0 (95% -{CI}-: 4,2–31,0) у поређењу са референтном групом паса. Дисплазија кукова се такође наводи међу здравственим проблемима којима је ова раса предиспонирана.

Тулеарски пас је предиспониран и за одређене наследне очне болести. Прогресивна атрофија ретине, односно -{prcd-PRA}-, наследна је дегенеративна болест мрежњаче која временом може довести до слепила. Код котона -{prcd-PRA}- се наслеђује аутосомно рецесивно, а за ову расу доступно је ДНК тестирање. Друга значајна наследна очна болест је мултифокална ретинопатија типа 2 (-{CMR2}-), повезана са мутацијом гена -{BEST1}-. Болест се обично испољава код младих паса, око петнаесте недеље старости, појавом вишеструких подручја одвајања мрежњаче. Промене углавном престају да напредују до навршене прве године и обично не доводе до слепила или значајног губитка вида.

Међу наследним поремећајима повезаним са расом налази се и бандерина неонатална атаксија (-{BNAt}-), аутосомно рецесивна неуролошка болест. Код оболелих штенаца поремећај координације постаје очигледан у раном узрасту, када би требало да почну нормално да ходају. Истраживање је показало да је болест узрокована инсерцијом ретротранспозона у егзон 8 гена -{GRM1}-, а на основу те мутације развијен је ДНК тест за утврђивање генотипа јединки.

Галерија

Референце

Категорија:Расе паса Тулеарски пас