Српска милиција или Рашка милиција (, ), званично Српска народна милиција или Рашка народна милиција (, била је помоћна војна јединица Хабзбуршке монархије, састављена претежно од Срба. Била је активна приближно између 1686. и 1704, а дјеловала је у оквиру хабзбуршке војне структуре током Великог турског рата.

Јединица је формирана како би пружила подршку хабзбуршким снагама у њиховим походима против Османског царства, посебно у Панонској низији и дуж Војне крајине. Српска милиција се састојала од пјешадије и коњице, а бавила се герилским ратовањем, одбраном границе и помоћним операцијама заједно са Царском армијом. Њена организација пратила је децентрализовани модел, гдје су српски команданти надгледали војне операције под хабзбуршком врховном влашћу. Српска милиција је на крају распуштена 1704. у склопу административних и војних реформи.

Формација Формирање милиције услиједило је у вријеме када су Хабзбуршка монархија и њени савезници настојали да протјерају османске снаге из средње Европе. Након османског неуспјеха у Бечкој бици 1683. године, коалиција европских држава, под хабзбуршким вођством и уз подршку Свете столице, интензивирала је војне операције против територија под османском влашћу. Током овог периода, православни Срби су почели да учествују у сукобу као помоћне трупе. Првобитно ангажовани у нерегуларном својству, они су постепено укључивани у хабзбуршку војну структуру, при чему је њихов допринос постајао све значајнији.

Хабзбуршко заузимање Београда означило је прекретницу у рату, будући да су српске снаге пружиле стратешку вриједност због свог познавања региона и искуства у герилском ратовању. Декретом издатим 5. октобра 1689. званично је успостављена Српска милиција као посебна војна јединица организована под непосредном хабзбуршком влашћу. Ова војна формација се у савременим изворима на српском назива Српска милиција или у изворима на латинском и њемачком као Рашка милиција (, ).

Команда над милицијом била је повјерена Павлу Несторовићу, док је оперативна контрола остала искључиво у рукама српских официра. Формација се придржавала структуре засноване на четама, наглашавајући мале, мобилне јединице погодне за брзо распоређивање и флексибилно дјеловање. Чланство је било ограничено на српске регруте, што је појачавало улогу милиције као етнички дефинисане војне формације унутар хабзбуршког система. Милиција је такође функционисала као средство помоћу којег су српске заједнице остваривале одређени степен самоуправе у војним пословима. Милиција је постала саставни дио хабзбуршких војних операција.

Оперативна историја Велики турски рат (1686—1699)

Након што су савезничке хришћанске снаге преотеле Будим од Османског царства 1686. током Великог турског рата, Срби из Панонске низије придружили су се трупама Хабзбуршке монархије као посебне јединице познате под називом Српска милиција. Срби су се, као добровољци, масовно прикључивали хабзбуршкој страни.

У првој половини 1688. године, хабзбуршка војска је заједно са јединицама Српске милиције преотела Ђулу, Липову и Јенопоље од Османског царства. Након што је Београд ослобођен од Османлија 1688, Срби са територија јужно од Саве и Дунава почели су да се прикључују јединицама Српске милиције. Један од првих команданата Српске милиције током Великог турског рата био је Антоније Знорић. У периоду 1689—1691. године, један од команданата јединица Српске милиције у Банату био је Новак Петровић.

Османско царство је претрпјело дјелимични војни колапс у борбама против Аустријанаца током 1680-их година, од којих су најзначајнији били пораз у Бечкој бици 1683, губитак Београда који је 1688. заузео Максимилијан II Баварски, као и губитак Босне 1689. године. Међутим, са почетком Рата Велике алијансе на западу, почетак 1690-их донио је крај хабзбуршких освајања на Балкану и дјелимичан опоравак Османлија. Упркос османском опоравку и слабљењу хабзбуршког војног присуства на Дунаву (будући да је већина хабзбуршких војника послата да се бори против Француза), хабзбуршка врховна команда планирала је офанзивна дејства против Османлија, снажно се ослањајући на Српску милицију и српске устанике на Балкану. Лудвиг Вилхелм је 1689. именован за главног команданта Царске армије у њеном походу на територију данашње Србије. Прије самог похода, Лудвиг Вилхелм је регрутовао српске устанике широм територије данашње Србије, чије су пјешадијске јединице називане хајдуцима, док су коњичке јединице српских устаника називане српским хусарима.

Милиција под командом Павла Несторовића је 29. августа 1689, као хабзбуршка претходница, однијела побједу над османском претходницом у бици код Баточине. Несторовић је 4. октобра 1689. именован за врховног команданта свих јединица милиције у Србији.

Јован Монастерлија, који је именован за капетана Српске милиције 1690, регрутовао је Србе у своје јединице у љето 1690. на јужној граници Хабзбуршке монархије. Током битке код Сланкамена, 19. августа 1691. године, милиција јачине 10.000 људи под Монастерлијином командом учествовала је у важној побједи над османским снагама. Када су хабзбуршке снаге, потпомогнуте милицијом, заузеле Велики Варадин у прољеће 1692. године, Баја је постала сједиште штаба Српске милиције. Као награду за свој значај у бици код Сенте, Јован Текелија је 1698. године именован за капетана Српске милиције у Араду.

Хабзбуршка монархија је имала намјеру да смањи моћ и значај Српске милиције и њених војних и вјерских вођа тако што би је подијелило на мање јединице и послало их у различите, удаљене дијелове монархије. Монастерлијин чин је промијењен из српског подвојводе (вицедукс) и вицегубернатора српског племена у рацког оберкапетана. Због сталне османске пријетње, такви планови никада нису у потпуности спроведени.

Посљедице и распуштање Након Карловачког мира 1699. године, којим је рат завршен, стратешка улога Српске милиције била је значајно умањена. Многи Срби који су се населили у Војној крајини очекивали су наставак хабзбуршких војних похода како би се Србија преотела од Османског царства, што би им омогућило повратак огњиштима након Велике сеобе Срба. Међутим, како је Хабзбуршка монархија помјерила свој војни фокус, те наде су спласнуле. Српски насељеници у Војној крајини суочили су се са све већим притиском аустријских власти, које су настојале да учврсте контролу над овом регијом. Напори усмјерени ка католичењу православног српског становништва, заједно са покушајима да се ограниче њихове привилегије, укључујући и право на посједовање обрадиве земље, довели су до растућег незадовољства. Ове околности су навеле многе припаднике милиције да размишљају о сеоби у Русију, гдје је Петар Велики активно подстицао насељавање искусног војног особља.

Избијање Ракоцијеве буне 1703. донијело је нови изазов за хабзбуршку власт у Угарској. Аустријске власти су, сматрајући Српску милицију поузданом и економски исплативом снагом, распоредиле српске јединице против угарских устаника Ференца II Ракоција, који су настојали да збаце хабзбуршку контролу. Српска милиција је одиграла важну улогу у овом сукобу, при чему је аустријска влада подржавала њен привилеговани положај, видећи у њој противтежу сепаратистичким тежњама угарских званичника. Насупрот томе, угарске власти су на милицију гледале са непријатељством, доживљавајући је као пријетњу свом политичком утицају.

Милиција Јована Монастерлије сукобила се 1704. са Ракоцијевим снагама близу Баје, стратешки важног града у јужној Угарској. Битка се завршила поразом милиције, што је приморало многе српске борце на повлачење из града. Упркос овом неуспјеху, српске снаге су наставиле да дјелују у мањим формацијама, често у саставу интегрисаних хабзбуршких војних јединица. До краја 1704. године, Српска милиција је званично распуштена, будући да је Хабзбуршка монархија настојала да реорганизује своје војне снаге у Угарској. Док је дио српских бораца уклопљен у граничарске пукове, други су емигрирали у Русију.

Команданти Антоније Знорић (п. 1688 — у. 1695), капетан, лајтнант (поручник), обрстлајтнант (потпуковник) (1694) Павле Несторовић Дејак (п. 1688—1699), капетан (1688), лајтнант (поручник) (1689–1699) Јован Монастерлија (1660-е — 1706), капетан (1690), подвојвода (вицевојвода) (1691), обркапетан (надкапетан) (1693) Субота Јовић (п. 1691), капетан (1691) Јован Поповић Текелија (1660—1722), капетан (1697–1698) Страхиња (п. 1691), капетан (1691) Тодор Рупић (п. 1691), капетан (1691) Пантелија Пане Божић (п. 1692), капетан (1692) Стефан Продан Штета (п. 1695), капетан (1695)

Види још Српска милиција (1718—1739)

Референце

Литература

Категорија:Српска војна историја Категорија:Војна историја Аустрије Категорија:Војна историја Светог римског царства Категорија:Велики бечки рат Категорија:Војна крајина Категорија:Османско-хабзбуршки ратови Категорија:Србија у 17. веку