Фински залив (, , , ) релативно је плитки залив на крајњем истоку акваторије Балтичког мора, на подручју северне Европе. Ограничен је јужном обалом Финске на северу, северном обалом Естоније на југу, те територијама Лењинградске области и Санкт Петербурга у Русији на истоку. Према подацима Међународне хидрографске организације западна граница залива иде до линије која повезује острво Осмусар на југу са полуострвом Ханко на северу.
Површина акваторије Финског залива је приближно око 30.000 km², максимална дужина у смеру исток-запад је до 420 km, а ширина до 130 km. Просечна дубина залива је око 38 метара. Ка заливу гравитира басен површине преко 420.000 km², а најважније притоке су Нева, Нарва, Луга, Сестра. У источном делу Финског залива, који је и најплићи, налазе се Невски, Виборшки, Лушки, Нарвски и Копорски залив. Преко Сајменског канала повезан је са језерским системом Сајма на југу Финске.
На обалама Финског залива налазе се два главна града европских држава, Хелсинки и Талин, историјска престоница Руске Империје и други по величини град данашње Русије, Санкт Петербург, те важне балтичке луке — Виборг, Приморск и Еспо.
Садашње име залива усталило се од 1730-их година и представља етноним везан за финска племена која су насељавала његове обале.Поспелов Е. М. Школьный топонимический словарь. — М.: Просвещение, 1988. У рускојезичној историографији од 1737. до 1793. године помиње се и као Кронштатски залив.
Геологија мини|десно|200п|Сателитски снимак Финског залива Целокупно сливно подручје модерног Финског залива је током палеозоика, у периоду пре 300 до 400 милиона година, било покривено древним морем, о чему сведоче геолошки слојеви пешчара, песака, глина и кречњака из тог периода прекривени преко 200 метара моћним наслагама метаморфних стена (гранита, гнајса и дијабаза). Савремени рељеф заливског дна и његових обала последица је деловања моћних ледника који су на том подручју егзистирали током последњег Валдајског олеђивања од пре 12.000 година. Након повлачења Валдајских ледника на подручју савремене балтичке акваторије дошло је до формирања Литориновог мора, морске акваторије која је постојала у периоду између 7,5 и 4 хиљаде година, а чији ниво је за 7 до 9 метара био виши од садашњег нивоа Балтичког мора. Пре око 4 хиљаде година дошло је до постепеног повлачења нивоа Литориновог мора, чиме је формирана савремена балтичка акваторија. Некадашњи подводни гребени услед повлачења воде преобраћени су у острва и полуострва. Последњи корак у формирању савремене акваторије залива било је издизање феноскандинавског штита које је потом уследило, северна обала залива је попримила садашњу физиономију, издигнутија је и стрмија, препуна мањих залива фјордовског типа и острваца типа шкоља, док је јужна обала остала релативно ниска и склона плављењима.Saint Petersburg: Encyclopedia. – Moscow: Russian Political Encyclopedia.
Физичко-географске карактеристике мини|десно|200п|Део обале крај Комарова (недалеко од Санкт Петербурга) мини|десно|200п|Фински залив зими
Према подацима Међународне хидрографске организације (-{IHO}-), Фински залив је најисточни део акваторије Балтичког мора и ограничен је на следећи начин: са севера јужном обалом Финске; са југа северном обалом Естоније са истока западном обалом Лењинградске области Русије и делтом реке Неве, западна граница иде линијом Спитами (59°13'N) → Осмусар (рт Пизаспеа) од југоистока ка северозападу и даље ка југозападном рту полуострва Ханко у Финској (22°54'E).
Акваторија Финског залива обухвата површину од око 30.000 km², са максималном дужином у смеру запад—исток (од полуострва Ханко до Санкт Петербурга) од око 420 km. Ширина залива варира од свега 12 km, колика је на подручју Невског залива на крајњем истоку, па до максималних 130 km у централним деловима залива (пратећи меридијан острва Мошчни). Просечна ширина залива је око 70 km, колико је залив широк и на свом улазу.
Фински залив је релативно плитка акваторија и његова дубина постепено опада идући у смеру истока. До наглог прелаза на мапи са изобатама долази на пучини код естонског градића Нарва-Јоесу на подручју Нарванског залива, те се тај део залива често назива и Нарвским зидом. Просечна дубина залива је око 38 метара, са максималном дубином од 121 метра. Најплићи део залива је Невски залив, где се дубине воде крећу у вредностима између 6 и једног метра, и где је заливско дно продубљено зарад безбедније пловидбе бродова (канал од ушћа Неве до острва Котлин у дужини од 29,6 km).
Велике количине слатке воде које се уливају у залив преко његових притока, а нарочито кроз Неву преко које се у залив улива више од 60% слатке воде, знатно утичу на степен салинитета морске воде у заливу. Степен салинитета у површинском слоју воде је доста низак и креће се у вредностима између 0,2 ‰ до 9,2 ‰, док је степен салинитета воде у слоју на дну нешто виши и има вредности од 0,3 ‰ до 11 промила. Просечна температура морске воде у заливу на површини током зимских месеци се креће око 0-{°C}-, док током летњих месеци има вредности између 15 и 17 °C на површини, односно 2—3 °C на дну. Залив је обично под ледом од краја новембра до краја априла, а стварање леденог покривача започиње у најплићим деловима на истоку и постепено се шири ка западу, ка отвореном мору. Залив је потпуно под ледом обично средином јануара. У ређим случајевима током блажих зима не долази до замрзавања површине залива.
Заливом дувају јаки западни ветрови, који нарочито у зимским месецима доводе до стварања високих таласа и неретко узрокују поплаве на његовим источним обалама.-{Darinskii, A. V. Leningrad Oblast. Lenizdat,}- 1975. центар|750п
Обале и острва мини|десно|200п|Сателитски снимак острва Пакри у Естонији мини|десно|200п|Шкољ Рјансари недалеко од Хелсинкија мини|десно|200п|Водопад Валасте (највиши у Естонији) на Балтичком гребену У физиономији обала Финског залива постоје велике разлике између северних и јужних обала. На садашњи изглед северних обала Финског залива знатно је утицало издизање феноскандинавског штита. Северне обале су тако стрмије, јако разуђене и препуне пешчаних дина и камених громада. Приметно је присуство бројних мањих залива фјордовског типа, док је знатније „увлачење” мора у копно једино на подручју Виборшког залива. Најразуђеније су обале на делу од Хелсинкија до Котке у Финској, те на подручју Карелијске превлаке око Виборшког залива. Два највећа полуострва су Ханко и Поркала у Финској, те Кипепорт у Русији. Дуж обала постоје бројна мања каменита острвца типа шкоља. Пешчане дине уз обалу су местимично обрасле боровим шумама.
Идући ка истоку од Виборшког залива, обале постају све равније и ниже, што нарочито долази до изражаја на крајњем истоку, у подручју невске делте. Јужна обала је знатно нижа и равнија и готово целом њеном дужином се протеже Балтички клинт, стрми и до 56 метара високи абразиони гребен (сличан клифу, само знатно веће дужине). Гребен је највиши у приобалном делу естонског округа Ида-Виру. Јужније од Балтичког гребена налази се ордовички плато са Ижорским побрђем (висине до 168 метара), који са југа ограничава басен Финског залива. У југоисточном делу залива налазе се још и секундарни заливи: Нарвски, Копорски и Лушки, који су међусобно раздвојени Кургаљским, Сојкинским и Каравалдајским полуострвом. На крајњем истоку залив се завршава плитким Невским заливом.
На подручју Финског залива налазе се бројна мања острва, а највећи део њих је смештен уз северне обале и у централном делу акваторије. У саставу Русије налазе се острва Хогланд (површине 21 km²), Мошчни (површине око 14 km²), Сескар (4,16 km²) Велики (8,3 km²) и Мали Тјутерс (1,6 km², сви у централном делу залива), Котлин (са градом Кронштатом, површине око 16 km², на крајњем истоку), Берјозовска острва (укупне површине 84 km², на улазу у Виборшки залив). Уз северну обалу Естоније су острва Пакри (два мања острва укупне површине 24,7 km²) и Најсар (18,6 km²), док је највеће острво Кимито у округу Ужа Финска (Финска), површине 524 km².Atlas of the USSR. – M.: GUGK, 1984.
Дуж залива су током 1700-их година саграђена бројна мања вештачка острва са светионицима и утврђењима. Током трајања Великог северног рата 1700—1721. саграђено је укупно 19 таквих острва, а њихов циљ је било онемогућавање приступа непријатељских морнарица граду Санкт Петербургу, који је у то време био престоница Руске Империје. Већина утврђења на тим острвима данас се налази на листама културног наслеђа Руске Федерације. Најзначајнија таква острва-утврђења су: Кроншлот, Цитадељ, Рисбанк, Форт Императора Александра I, Књаз Мењшиков, Обручје, Тотлебен, Риф, Шанец, Ден, Краснаја Горка и Форт Ино.
Басен Финског залива Ка акваторији Финског залива одводњава се око 420.000 km² копна, од чега само на басен реке Неве, која се у залив улива на подручју Санкт Петербурга, отпада преко 280.000 km² слива. У сливном подручју залива налазе се делови територије Русије, Финске, Естоније, Летоније и Белорусије. Река Нева директно повезује Фински залив са највећим европским језером Ладогом, а преко својих притока и са језерима Оњега (преко реке Свир повезано са Ладогом), Иљмењ (са Ладогом повезано реком Волхов) и Сајма. Језеро Сајма је преко реке Вуоксе повезано са Ладогом, док је Сајменским каналом директно повезано са Виборшким заливом. У сливу реке Неве налазе се још и реке Ловат и Мста.
На подручју Русије, ка Финском заливу се одводњавају готово цела Лењинградска и Новгородска област, јужни делови Карелије, те мањи делови Псковске, Тверске, Вологодске и Архангелске области. Важније притоке залива на тлу Русије су још Луга (353 км, басен 13.200 km²) и Сестра (дужине тока од 85 км). Преко реке Нарве са басеном залива је повезано и Чудско језеро.
Значајније притоке на тлу Естоније су Пелтсама (35 км), Кејла (107 км), Пирита (105 км) и Јагала (97 км). Најважнији водотоци на тлу Финске су Порво (143 км) и Ванта (101 км).
центар|850п
Живи свет и екологија Обале и острва Финског залива, у флористичком смислу, налазе се у подзони јужне тајге. Доминирају четинарске шуме бора и јеле, док код листопадних врста преовлађују бреза, врба ива, јасика, бела и црна јова. На јужним и источним обалама широко су распрострањена замочварена подручја обрасла разним врстама трске и других водених биљака (бели и жути локвањ, шевар).
Последњих година на обалама залива обитавају значајније заједнице сиве фоке и балтичка прстенасте фоке, а обе врсте се налазе на листи угрожених и заштићених врста.
Од рибљих врста, у водама залива обитавају атлантски лосос, -{Zoarces viviparus}-, белица, клен, крупатица, кленић, црвенперка, балавац, лињак, сом, бакалар, европска јегуља, кедер и друге врсте. Економски риболов у заливу дозвољен је у пролеће и током јесени.
Еколошки најосетљивији део залива је подручје Невског залива у ком је регистрована појачана бројност патогених бактерија, те повећане концентрације јона живе и бакра, органохлорних пестицида, минералних уља, фенола. На еколошку слику у том делу залива негативно је утицала и градња бране, којом је град Санкт Петербург заштићен од поплавних таласа са мора. Градњом те бране за до 20% је смањена размена воде између Невског и остатка залива, што је довело до даљег раста концентрације нутритијената у заливу и појачане еутрофикације у подручјима иза бране.Базы данных по экологии Финского залива и их структура Преплављивање водом и труљење биљног света може на крају довести до еутрофикације или цветања воде у том подручју. Велики еколошки ризик по живи свет у заливу представљају и бројне нафтне рафинерије које се налазе у лучким градовима дуж обала залива.< Загађења и климатске промене негативно се одражавају на живи свет у заливу, те је с тим у вези рибљи фонд у заливу у периоду 1989—2005. смањен више од десет пута.