десно|мини|250п|Детаљ уметничког приказа Београдске операције са командантима Дапчевићем и Ждановим у Спомен-комплексу „Сремски фронт” у Адашевцима, код Шида десно|мини|250п|Споменик Партизан на вечној стражи, рад вајара Радете Станковића из 1988. испред Гробља ослободилаца Београда 1944. Београдска операција представља низ повезаних борби вођених за ослобођење Београда и његове околине у Другом светском рату, октобра 1944. године. Операцију су извеле јединице Прве армијске групе НОВ и ПОЈ и Трећег украјинског фронта Црвене армије наневши тежак пораз немачкој Групи армија „Србија”.

Операција је трајала од 10. до 23. октобра 1944. и одвијала се у три фазе:

припремне борбе од 10. до 14. октобра — у овој фази партизанске и совјетске снаге сломиле су немачку спољну линију одбране која се протезала од Обреновца, преко Јајинаца, Кумодража, Авале и Бањице до Смедерева. борбе за непосредно ослобођење Београда од 14. до 20. октобра — ова фаза представља борбе вођене у самом граду, из улице у улицу, из куће у кућу, али и на спољним прилазима граду против немачких јединица, које су у току операције продирале с југа и дошле до Великог и Малог Мокрог Луга, Болеча и Авале из правца Смедерева. завршне борбе од 20. до 23. октобра — у овој фази партизанске и совјетске снаге наставиле су са одбацивањем непријатеља и ослободиле Земун, Сурчин и околна места. Сусретом партизанско-совјетских јединица, које су прешле преко Савског моста и ослободиле Земун и јединица 12. војвођанског корпуса, које су форсирале Саву и ослободиле Сурчин и околна села, 23. октобра код Нове Пазове завршена је Београдска операција и отпочело гоњење непријатељских снага кроз Срем.

Припремне борбе 9. октобар У току ноћи 9/10. октобра јединице 12. војвођанског корпуса — 11. крајишка и 16. војвођанска дивизија извршиле напад на Обреновац. Напад је извршен са свих страна — 11. дивизија је нападала с истока и југа, 16. дивизија са запада и северозапада, Пета крајишка бригада са југа из правца Мислођина, а 12. крајишка бригада са истока из правца села Барича. Услед одлучне одбране немачких снага, којима је у току борбе стигло појачање из правца Београда, напад је одбијен. Партизанске снаге успеле су да заузму Мислођин и Барич, али су у свитање 10. октобра биле принуђене на повлачење на почетне положаје. У овим борбама партизанске снаге имале су губитке од 40 мртвих и 76 рањених бораца. У току ноћи 9/10. октобра Прва крајишка бригада извршила напад на немачки гарнизон у Тополи, али је због јаке одбране и дејства непријатељских тенкова, морала да се повуче ка Наталинцима. У току исте ноћи, један батаљон Четврте крајишке бригаде порушио је железничку пругу и железничку станицу у Ковачевцу и ликвидирао непријатељску посаду на станици. Непријатељске снаге претрпеле су губитке од 11 мртвих и 4 заробљена, док су партизанске снаге имале 11 рањених бораца.

10. октобар десно|мини|300п|Уметнички приказ Прве фазе Београдске операције (10—14.10) изложен у Спомен-комплексу „Сремски фронт” у Адашевцима, код Шида Код Ковачевца и Кусадка, код Младеновца, јединице из састава Пете крајишке дивизије (Прва, Четврта и Седма крајишка бригада) разбиле колону од око 300 немачких војника, наневши јој губитке од око 80 мртвих и 40 заробљених. Овом приликом уништено је једно оклопно возило, седам камиона и мотоцикл, а заплењена су два топа и већа количина наоружања и муниције. Партизанске снаге имале су једног погинулог и шест рањених бораца. У Мељаку, код Умке Трећа личка ударна бригада, из састава Шесте личке дивизије, сломила отпор немачких војника, наневши им губитке од 20 мртвих и више рањених и запленивши два камиона, мотоцикл и већу количину наоружања и друге војне опреме. Бригада је имала 5 мртвих и 10 рањених бораца. Два батаљона Четврте крајишке бригаде извршила напад на немачке снаге у Младеновцу, али су се после краће борбе повукли из града, јер је непријатељу стигло појачање из Београда. Немачка моторизована колона је следећег јутра продужила ка Тополи, одбацивши делове Прве пролетерске дивизије са пута Младеновац—Топола. Након неуспелог напада на Обреновац, Штаб 12. војвођанског корпуса донео је одлуку да се напад обнови у току ноћи 10/11. октобар додатним ангажовањем делова 36. војвођанске дивизије. Непријатељске снаге су после првог напада, скратиле линију одбране и повукле се на упоришта — Обреновац, Барич и Умка. Услед одлучне непријатељске одбране из бетонских бункера, напад није успео па су се партизанске снаге у зору 11. октобра повукле на почетне положаје. У овим борбама 36. дивизија је имала 17 мртвих и 36 рањених бораца, међу којима је била Вера Мишчевић (1925—1944), референт санитета Трећег батаљона Треће војвођанске бригаде, која је страдала у селу Звечка. Посмртно је проглашена за народног хероја. У току ноћи 10/11. октобра Пета крајишка бригада извршила неуспели напад на Мислођин, код Обреновца. Бригада је имала 6 мртвих и 11 рањених.

11. октобар У ослобођеној Смедеревској Паланци дошло до првог сусрета јединица из састава Прве армијске групе НОВ и ПОЈ и јединица Трећег украјинског фронта Црвене армије. У раним јутарњим часовима борци Првог батаљона Прве крајишке бригаде спојили су се са предњим деловима совјетске 236. стрељачке дивизије. Истог дана извршено је пребацивање Четвртог механизованог корпуса, под командом генерал-лајтнанта Владимира Жданова на леву обалу Велике Мораве, код Велике Плане. Након два неуспела напада на Обреновац, Штаб 12. војвођанског корпуса донео одлуку да делом снага блокира Обреновац, а делом крене у даље наступање ка Београду. За блокаду је одређена 36. војвођанска дивизија, ојачана 32. српском бригадом из састава 11. крајишке дивизије. Главнина корпуса — 11. крајишка, 16. војвођанска и 28. славонска дивизија прешле су Колубару, пресекле железничку пругу Београд—Обреновац и наставиле наступање ка Београду, заузимајући насеља између десне обале Саве и Лазаревачког друма. Jединице 11. крајишке и 16. војвођанске дивизије, уз садејство Друге личке бригаде, из састава Шесте личке дивизије, савладале тежак отпор немачких снага и снага Српског добровољачког корпуса и Српске државне страже и овладале линијом Јасенак—Велика Моштаница—Сремчица. У борбама за ослобођење Сремчице погинуло је 15 и заробљено 10 немачких војника. Јединице Седамнаесте источнобосанске дивизије (Друга крајишка и Петнаеста мајевичка бригада) на комуникацији Крагујевац—Топола напале немачку моторизовану колону, уништиле два камиона и један путнички аутомобил и нанеле непријатељу велике губитке. Партизанске снаге имале су 2 рањена борца. У току ноћи 11/12. октобра јединице Прве пролетерске ударне бригаде, из састава Прве пролетерске дивизије, заузеле железничку станицу у близини села Ђуринци, код Сопота. Том приликом уништена су два оклопна возила, два камиона и једна локомотива. У току ноћи 11/12. октобра Прва војвођанска бригада, после једнодневне борбе, заузела Малу Моштаницу, код Умке. Том приликом немачким снагама су нанети губици од 14 мртвих и више рањених бораца, док је бригада имала четири погинула и 28 рањених бораца.

12. октобар У близини Рипња, код Београда јединице Друге личке ударне бригаде, из састава Шесте личке дивизије, водиле тешке борбе против немачких снага, заузеле железничку станицу Клење, порушиле железничку пругу Рипањ—Ресник и оштетиле три железничке композиције. Том приликом страдало је седам непријатељских војника, док је бригада имала два рањена борца. Наступајући из правца Мале Моштанице, коју су ослободиле у току ноћи, јединице Прве војвођанске бригаде, након краће борбе против немачких снага ослободиле Умку и Остружницу. Након дводневних борби против немачких снага, јединице Тринаесте пролетерске ударне бригаде Раде Кончар, из Прве пролетерске дивизије, јединице Друге крајишке ударне бригаде, из састава 17. источнобосанске дивизије и три батаљона из Десете крајишке ударне бригаде, из састава Пете крајишке дивизије, уз садејство 36. тенковске бригаде из састава Четвртог гардијског механизованог корпуса Црвене армије, ослободиле Тополу. Била је ово прва заједничка борба југословенских и совјетских бораца у склопу Београдске операције. Код Белосаваца, на друму Топола—Младеновац, Други батаљон Тринаесте пролетерске бригаде Раде Кончар из заседе убио 22 и ранио 25 немачких војника, а уништио камион и запленио минобацач и неколико пушака. Јединице из састава Прве пролетерске и Пете крајишке дивизије, уз садејство једног моторизованог пука и једног стрељачког батаљона из састава јединица Трећег украјинског фронта, након вишечасовне борбе ослободиле Младеновац. У борбама за Младеновац од 10. до 12. октобра погинуло је 120, а заробљена су 54 немачка војника.

13. октобар 250px|мини|десно|Напредовање совјетско-партизанских снага ка Београду, у рејону Авале октобра 1944. године. Јединице 32. српске (мачванске) бригаде из састава Једанаесте крајишке дивизије напале и заузеле немачка упоришта у Звечкој и Белом Пољу, код Обреновца. Јединице Прве пролетерске ударне бригаде, из састава Прве пролетерске дивизије, уз садејство 36. тенковске бригаде, из састава Четвртог механизованог корпуса, ослободиле Раљу, код Сопота. Они су сломили отпор непријатеља, који се под заштитом авијације повукао према Авали. Код Шупљег камена, испод Авале дошло до првог сусрета команданта Прве армијске групе НОВ и ПОЈ генерал-лајтнанта Пеке Дапчевића и команданта Четвртог гардијског механизованог корпуса генерал-лајтнанта Владимира Жданова. Јединице 15. гардијске механизоване бригаде, наступајући из правца Велике Плане и водећи борбе са непријатељским снагама код Лугавчине, Вранова и Раље избиле на Дунав у рејону Смедерева чиме је пресечена комуникација Смедерево—Београд и одсечена немачка групација укупне јачине око 20.000 војника са целокупном борбеном техником и наоружањем. У вечерњим часовима 13. октобра јединице Треће личке ударне бригаде, у садејству са деловима Друге личке ударне бригаде, заузеле Рушањ и Ресник. Истовремено, остатак Друге личке ударне бригада је уз мање сукобе са немачким снагама заузео простор између Барајева и Авале. Истог дана на Авалском друму, северно од Раље, дошло је до сусрета бораца Другог батаљона Друге личке бригаде са борцима Црвене армије — био је ово први сусрет јединица из састава Шесте личке пролетерске ударне дивизије Никола Тесла са борцима совјетске Црвене армије. У току ноћи 13/14. октобра јединице Прве армијске групе НОВ и ПОЈ и Четвртог механизованог корпуса отпочеле напад на немачку спољну линију одбране Београда, која се протезала линијом Гроцка—Врчин—Авала—Пиносава—Железник—Остружница. У току исте ноћи, делови Прве пролетерске и Пете крајишке дивизије и совјетске 14. гардијске механизоване бригаде сломили су отпор немачких снага и заузели Авалу, а потом ослободили Јајинце и Кумодраж. У тешким борбама, вођеним у Јајинцима, од стране немачке авијације, која је грешком тукла своје положаје, тешко је рањен немачки генерал-пуковник Вили Шнекенбургер (1891—1944), командант одбране Београда, чији се Штаб налазио у овом месту. Од последица рањавања Шнекенбургер је преминуо сутрадан.

Борбе за Београд десно|мини|220px|Уметнички приказ Друге фазе Београдске операције изложен у Спомен-комплексу „Сремски фронт” у Адашевцима, код Шида 14. октобар У Јајинцима одржан састанак команданта Прве армијске групе НОВ и ПОЈ генерал-лајтнанта Пеке Дапчевића и команданта Четвртог гардијског механизованог корпуса генерал-лајтнанта Владимира Жданова, на коме је разрађен план непосредног напада на Београд, који је предвиђао да се главни удар нанесе правцем: Бањица—Аутокоманда—Славија—Савски мост, а као помоћни правци су одређени: Чукарица—Мостар, Топчидерско брдо—Мостар и Цветкова механа—Вуков споменик—Панчевачки мост. Снаге НОВ и ПОЈ биле су распоређене у четири групе и наступале су према одређеним правцима: 12. војвођански корпус: Жарково—Баново брдо—Чукарица—Топчидер—Главна Железничка станица—Савски мост; Шеста личка пролетерска дивизија: Ресник—Топчидер—Теразије—Калемегдан; Прва пролетерска дивизија: Бањица—Дедиње—Аутокоманда—Славија—Калемегдан