thumb|Ванитас (латински за сујету) од Леон Базиле Перо, 1886. година мини|Ова слика представља холандски ванитас (латинизам за сујету); аутор је Адам Бернар, а дело се чува у Уметничком музеју Волтерс

Сујета или сујетностvokabular.org је претерано веровање у сопствене могућности или привлачност према другима. Пре 14. века није имала толико нарцистичан призвук и само је означавала пуку бескорисност или узалудност.Oxford English dictionary, реч vanity Повезани термин хвалисавост или славољубље данас се често сматра архаичним синонимом за сујетност, али оригинално је означавао „узалудно хвалисање [разметање речима]”, односно неоправдано самохвалисање;Oxford English dictionary, реч vainglory »boasting in vain« мада, иако се реч слава данас види са искључиво позитивним значењем, латинска реч (из које се иста изводи; „глорија”) грубо значи управо „самохвалисање” и често се користи као негативна критика.Oxford English dictionary, реч glory

У религији и филозофији мини|На овој слици, Daydreams (Тома Котур), порок сујетности је приказан као дечак који пуше балоне

У многим религијама, сујетност (у свом модерном значењу) сматра се формом самоидолатрије у којој појединац пореди себе с величином Бога зарад сопственог имиџа, те тако постаје одвојен а временом можда и растављен од божанске благодати, од Бога. У хришћанским учењима, сујетност односно гордост или охолост сматра се примером поноса, једним од седам смртних грехова.

Филозофски говорећи, сујетност се може односити у ширем смислу на еготизам или егоизам те на понос. Фридрих Ниче пише да је „сујетност страх од оригиналног појављивања: тако је то недостатак поноса, али не нужно недостатак оригиналности”.Bartleby.com »vanity is the fear of appearing original: it is thus a lack of pride, but not necessarily a lack of originality« • »Vanity well fed is benevolent. Vanity hungry is spiteful.« Један од афоризама Мејсона Кулија је: „Сујета добро нахрањена је добротворна. Сујета гладна је злобна.”

Симболизам У западњачкој уметности, сујету углавном симболизује паун, а у библијском смислу Блудница вавилонска. Током ренесансе, сујетност је у правилу представљала нага жена — понекад како седи или лежи на каучу. Негује своју косу чешљем и пред огледалом. Огледало понекад држи демон или путо. Симболи сујетности укључују накит, златне новчиће, торбицу и углавном саму фигуру смрти.

На свицима се често може наћи натпис Omnia Vanitas („Све је таштина”), цитат из латинског превода Књиге проповедникове.Hall, James (1974). Dictionary of Subjects & Symbols in Art. New York: Harper & Row. стр. 318. Иако се овај израз — сам осликан у типу животног стила, ванитас (латинизам за „испразност”) — оригинално није односио на опсесију нечијим изгледом него на ултимативну безуспешност људских напора на овом свету, фраза ипак сумира комплетну преокупацију субјекта слике.

„Уметник нас позива да платимо вербалну услугу да је се осуди”, пише Едвин Малинс, „нудећи нам пуну дозволу да балавимо над њом. Она се диви себи у чаши, док ми излажемо слику која наводи на инкриминисање ње као друге врсте стакла — прозор — кроз који ми провирујемо и тајно је желимо.”Edwin Mullins, The Painted Witch: How Western Artists Have Viewed the Sexuality of Women (New York: Carroll & Graf Publishers, Inc.) (1985). стр. 62.–63. »The artist invites us to pay lip-service to condemning her while offering us full permission to drool over her. She admires herself in the glass, while we treat the picture that purports to incriminate her as another kind of glass—a window—through which we peer and secretly desire her.« Тема лежеће жене често се уметнички спаја са неалегоријском темом лежеће Венере.

У својој табели седам смртних грехова, Хијероним Бош представља буржоаску жену која се себи диви у огледалу који држи ђаво. Иза ње је отворена кутија накита. Слика чије се ауторство приписује Николи Турнијеу, која виси у Ешмоловом музеју, јесте An Allegory of Justice and Vanity (у преводу: Алегорија правде и сујете). Млада жена држи вагу, која симболизује правду; не гледа у огледало или лобању на столу који се налази испред ње. Позната слика Јоханеса Вермера, Девојка са бисерном минђушом, понекад се верује да осликава грех сујетности — пошто се млада девојка украшавала испред огледала без претходних позитивних алегоријских атрибута.

Све је таштина, аутора Чарлса Алана Гилберта (1873—1929), почива на овој теми. Као оптичка илузија, слика представља оно што изгледа налик на велику насмејану лобању. Након детаљнијег испитивања, открива се да је то млада жена која зури у свој одраз у огледалу. У филму Ђавољи адвокат, Сатана (Ал Пачино) тврди да је „сујета његов омиљени грех”.

Такви уметнички радови служе да упозоре посматрача на ефемерну (краткотрајну) природу младалачке лепоте, као и на пролазност и краткотрајност људског живота односно неизбежност или неупитност смрти.

Види још

Референце

Категорија:Особине личности Категорија:Психологија Категорија:Седам смртних грехова Категорија:Религија