Отац Рафаил(о) (световно Михаи́л Ива́нович Бе́рестов; село Сиркино, тадашња Московска област, 20. новембар 1932 — 22. јул 2026, Солун) био је свештенослужитељ Руске православне цркве, јеромонах, постриженик Тројице-Сергијеве лавре, познати критичар екуменизма, личних бројева и електронских докумената, антиглобалиста, духовни аутор.
Биографија Детињство и младост Родитељи су му били Иван Николајевич Берестов и Ана Дмитријевна Берестова (рођ. Ширина), грађани Москве. Ана је отишла да се породи у свом родном крају, селу Сиркино, у Тверској области (тадашња совјетска Московска област). 20. новембра 1932. родили су се близанци Николај и Михаил, будући отац Рафаил. Михаил је био мртворођен, али га је рођена бака шамарањем вратила у живот. Децу су крстили већ следећи дан, на празник Св. архангела Михаила.
1938. године се родио трећи брат, Анатолиј, данас игуман, чувени дечји неуропатолог, доктор медицине, професор, руководилац рехабилитационог центра у Крутицком подворју (где се налази Одељење за омладину РПЦ), који пружа помоћ наркоманима, алкохоличарима и жртвама деструктивних секти.
Бака је повремено водила децу у цркву, али су иначе расли без религиозног васпитања. Михаилу је веома тешко падало што је остао нискога раста. На пријемном испиту у школу ликовних уметности није положио испит из акварела, али су га ипак примили када је одустао неко од оних који су већ били уписани. За време студија је био и запослен. Када му је било деветнаест година појавили су се озбиљни проблеми са срцем, а после једног јаког срчаног напада лекари су мислили да ће умрети Тада је Михаил дао завет да ће постати монах ако преживи.Сергий Алиев - Фильм: Беседы на святой горе Афон. 2 часть
Тројице-Сергијева лавра Према једној верзији биографије, Михаил је у Тројице-Сергијевој лаври срео монахињу која је 25 година провела у стаљинским логорима, постала тамо богаљка и ходала на штакама. Људи из њене средине су говорили да је изузетно високог духовног живота и да је прозорљива. На молбу да се помоли за његову породицу монахиња је одговорила: „А, Рафаилчићу, то си ти!“ — „Ја нисам Рафаил, ја сам Михаил!“ — „Да, да, знам да си ти Рафаил. Ја знам да ће твој отац Иван пред крај живота поверовати, као и твоја мајка Ана. А, ево — радуј се — твој брат Анатолиј ће ускоро постати веран! Али, ето, за брата Николаја се треба молити“. Тако је поименце поменула све чланове породице, предсказавши будуће догађаје.Андрей Полынский Сражался с магами монах
Михаил је хтео да се замонаши у Тројице-Сергијевој лаври већ 1958. године, али га нису примили зато што није имао благослова (односно дозволе) својих родитеља, због чега је вођство могло да има потешкоћа са совјетским властима. Три године је радио у црквеној радионици, похађао је школу ликовних уметности и викендом редовно посећивао Тројице-Сергијеву лавру, где је обављао послушања (манастирска задужења). Родитељи су 1961. године попустили, те је постао искушеник и настанио се у манастирској гостопримници, сликао и рестаурирао иконе. Пријавили су га као радника у манастиру, „помоћника уметника“, те је помагао архимандриту Николају (Самсонову).Старец Рафаил Берестов:"...Все это ведет к отступлению..."
1963. године му је о. Кирил (Павлов) постао духовник, и међу њима се развила дубока духовна веза.
1966. је примио монашки постриг са именом Рафаил, а 1973. је рукоположен за јерођакона.
Под совјетском влашћу био је активан црквени дисидент, иступајући против екуменизма, латинофилства, масонства, црквеног модернизма, сарадње руководства Московске патријаршије са КГБ-ом, услед чега му је управа лавре изрицала дисциплинске мере.
У Тројице-Сергијевој лаври јерођакон Рафаил се подвизавао 23 године. Послушање је обављао углавном у иконописној радионици, као и за певницом, читао је имена за помен, служио као ђакон у храму, и друго.
Абхазија Јерођакон Рафаил је почео да одлази на Кавказ код православних пустињака пратећи оца Кирила, а касније је путовао туда и сам.
1984. године је добио благослов намесника Тројице-Сергијеве лавре Алексија (Кутепова) и свога духовника, о. Кирила (Павлова), да се пресели у Абхазију. Његово одредиште је био планински скит, са одвојеном мушком и женском заједницом, око тридесет километара на североистоку од Сухумија, осам километара од јерменског села Аблухвара. Уочи његовог доласка скит су разбили милиционери, ранили његовог старог друга из лавре, о. Пајсија (Уварова), ухапсили јеромонаха Виталија (Голуба) и готово све сестре женске заједнице, док су само неки отшелници успели да побегну. Кроз неко време скит су ипак обновили.
Отац Рафаил се шест година подвизавао у осами на планини Велики Схапач (издвојена планина Западног Кавказа, спада у Бзипски венац), на скоро две хиљаде метара надморске висине.Горными тропами. Рассказ иеромонаха А. Своју келију је посветио америчком јеромонаху Серафиму (Роузу), који се беше преставио две године раније. Још док је био у лаври, Рафаил је доприносио ширењу првих превода дела оца Серафима (Роуза). Отац Пајсије је помагао о. Рафаилу да уреди келију, доносио му је најнеопходније намирнице, помагао да обезбеди дрва. Сваке две године о. Рафаил је морао да долази код свог духовника, о. Кирила, у Тројице-Сергијеву лавру, обилазећи тада и своје родитеље. Успут се заустављао у Сухумију код сестре Олге, која је била духовно чедо схиархимандрита Виталија (Сидоренка), а касније је постала старица схимонахиња Виталија. Са оцем Виталијем (Сидоренком) он се упознао у сухумском саборном храму, те је повремено одлазио код њега у Тбилиси.
Рафаил је био упознат и са монахом Меркуријем, аутором чувене књиге „У горама Кавказа“ (коју не треба мешати са предреволуционом књигом схимонаха Илариона (Домрачева) „На горама Кавказа“).
1990. се о. Рафаил спустио са своје планине, преселивши се у келију изграђену близу женске заједнице о којој се старао о. Пајсије. Ту је провео три године.
Валаам У време рата у Абхазији је 1993. године духовник о. Рафаила, о. Кирил (Павлов), призивао о. Рафаила из отшелништва, намеравајући да га пошаље у Валаамски манастир. Рафаил се узрујао и није хтео да оде, али је тада сломио руку, те је био принуђен да оде у град и проведе три недеље под гранатирањем у Сухумију, у чему је монах видео дело Божјег промисла. Помирио се са ситуацијом и отишао у Валаам.
Рафаил је помагао игуману Панкратију (Жердеву) у обнови Валаамске обитељи, препородио је традицију духовништва и праксу умно-срдачне молитве. На празник Рождества Пресвете Богородице 1993. године отац Рафаил је био рукоположен за јеромонаха. Од тада, па све до одласка из Валаама био је један од духовника ове обитељи. Из главног манастира преселио се у валаамски Скит Свих светих, где су га много посећивала братија манастира.
1994. године, на празник Похвале Пресвете Богородице (одн. Суботе Акатиста) о. Рафаил прима постриг у велику схиму задржавајући име у част св. архангела Рафаила.
1996. је сломио врат бутне кости и грудни кош, лечио се у санктпетербуршкој и московској војномедицинској академији. Због здравственог стања му је било преко потребно топлије поднебље.
Солохаул и Атос 1997. године су, по благослову архимандрита Кирила (Павлова), јеросхимонах Рафаил и његова братија основали на руском Кавказу метох Валаамског манастира „Крсна пустиња“ (одн. Скит Часнога Крста), у селу Солохаул, недалеко од Сочија. Скит је био замишљен по узору на атонске, с атонским уставом, а и као манастир српско-руског духовног јединства и пријатељства, о чему сведоче натписи на руском и српском језику на мермерним плочама уграђеним у стубове главног храма.Мужской монастырь "Крестовая Пустынь", поселок Солох-Аул | Официальный сайт монастыря
Због притисака повезаних са његовом противекуменистичком делатношћу, о. Рафаил се са делом братије већ 1998. године преселио на Атос. Испрва су живели у руском Манастиру Светог Пантелејмона, затим краће време у скиту Св. Пантелејмона грчког манастира Кутлумуш. 1999. године су се настанили у келији Св. Јована Богослова (Потитирија) бугарског манастира Зограф, од 2000. до 2001. су живели у скиту Нова Тиваида руског манастира, а потом су се вратили у келију Потитирија.
Кавказ и повратак на Атос После Ваксра 2002. године, на Томину недељу, после дуготрајног притиска на настојатеља манастира Зограф и на братство од стране Екуменског патријархата, о. Рафаил се са својом братијом од 17 људи сели у Крсну пустињу, која је била привремено премештена у село Јермоловка, на руско-абхаској граници.
У јесен 2002. су прешли у планине Абхазије, где су установили три скита, направили метох у Сухумију и у једном насељу у подножју планина.
После објављивања брошуре „Узбуна“ 2005. године оцу Рафаилу су почели да прете одмаздом, па чак и смрћу. Рафаил у то време није могао успоставити везу са о. Кирилом (Павловом), те је потражио савет од старца Адријана (Кирсанова) из Псково-печерског манастира, који је дао савет да одмах беже из Абхазије на Атос.
2007. године су се отац Рафаил и његова братија вратили на Атос и, сасвим неочекивано, настојатељ српског манастира Хиландар, архимандрит Методије (Марковић), им је дао да се настане на хиландарској земљи, близу главног хиландарског пристаништа и келије Јованица (Иваница). Отшелнике су 2016. године замолили да одатле оду, па су се преселили даље од обале у планине.
Зими због повећане влажности, односно ради тешког здравственог стања бубрега, о. Рафаил је био приморан да прелази са Свете горе у крајеве са топлом и сухом климом, обично на Крит.
Отац Рафаил и његово братство су били веома присутни у електронским медијима, од 2010. до 2026. године редовно су правили видео-снимке и објављивали их на интернету, а писали су и чланке за различите портале.
Након можданог удара и трепанације, јеросхимонах Рафаило Берестов је преминуо 22. јула 2026. године у болници у Солуну у својој 93. години.
Ставови и мишљења Неприхватање званичног личног броја Рафаил Берестов је био главни руски критичар додељивања личног броја од стране државних структура и ма којег документа који садржи лични број, као што је порески број, лична карта, матични број, универзална електронска картица, лични број здравственог осигурања. У јеку расправе о увођењу пореског идентификационог броја у Русији редовно се састајао са верницима, објављивао своја обраћања у религиозно-родољубивом недељнику „Руски весник“ (Русский вестник), па је чак издао и звучни снимак „Близ есть, при дверех“ („Близу је, пред вратима“) с образложењем свога става. Умножавање снимка је, према тврдњи келејница оца Николаја Гурјанова, благословио сам овај чувени старац из Псковске области.Фильм «Слово Истины». Старец Николай Гурьянов Берестов је заузео овакав став у сагласности са својим духовником о. Кирилом (Павловом), који се неколико пута изјаснио по овом питању:
Ја мислим овако: прва фаза су бројеви, затим ће бити електронска картица. Сада је мало једноставније, касније ће се бити теже искобељати, а онда, после тих картица биће већ ознака. Када се буде морала одбити ознака, тамо ће већ бити очигледна смрт, да. Или издати Христа и поклонити се антихристу, или у супротном случају – примити смрт за Христа.Интернет-газета «Колокол России», 21.02.2017 Ја сам увек, од самог почетка био против ПИБ-а [Пореског идентификационог броја]... Ја и сада категорички устајем против ПИБ-а. Не благосиљам да се прима... Примајући ПИБ човек улази у систем зла.Православная газета Благовест, 29.12.2000
Други разлог за његово строго становиште су биле речи које му је упутио старац Пајсије Светогорац, а које је отац Рафаил често наводио: „Ако ко прими нову личну карту са бар-кодом или картицу са тајне три шестице, са идентификационим бројем, изгубиће Благодат Божију, и енергија демонска ће ући у њега“. На Рафаила су утицале и друге изјаве старца Пајсија: „Старац атонски Пајсије је говорио да је не узети личну карту исто што и одмах угасити пожар чашом воде, а да би они који узму такву личну карту могли да угасе саблазни и не приме чип на руку или на чело требаће позвати све ватрогасне бригаде, па опет неће моћи угасити.“