мини|Летак из Одбора за здравље Града Њујорка, 1832; застарели савет за јавно здравље показује недостатак разумевања болести и њених стварних узрочних фактораПревод:

Иако је много тога познато о механизмима који стоје иза ширења колере, ово није довело до пуног разумевања зашто се избијања колере дешавају у неким местима а у некима не. Недовољна брига о одлагању људских фекалија и недовољна брига о пијаћој води увелико олакшавају или поспешују ширење. Водена тела/површине/басени откривено је да служе као резервоари заразе, а морски плодови и сл. храна што се бродовима превозе преко великих удаљености могу да изазову ширење болести. Колера се није јављала у Америкама већи део 20. века, у времену после раних 1900-их и случаја у Њујорку. Поново је избила на Карибима поткрај тог века и чини се да ће потрајати.

Смрти у Индији у периоду од 1817. до 1860. године, у прве три пандемије 19. века, процењује се да премашују 15 милиона људи. Других 23 милиона умрло је између 1865. и 1917, током три наредне пандемије. Смрти од колере у Руској Империји током сличног временског периода премашују 2 милиона.

Пандемије Прва, 1816—1826. Прва пандемија колере, иако претходно ограничена, избила је у Бенгалу и потом се проширила целом Индијом до 1820. Стотине хиљада Индијаца и десетине хиљада Британских трупа умрло је током ове пандемије. Избијање колере се проширило све до Кине, Индонезије (где је више од 100.000 људи подлегло само на острву Јава) и Каспијског мора у Европи односно Азији, након чега је утихнуло.

Друга, 1829—1851 Друга пандемија колере стигла је до Русије (в. Колерни немири), Угарске (око 100.000 смрти) и Немачке 1831; убила је 130.000 људи у Египту те године.Cholera Epidemic in Egypt (1947). Године 1832. дошла је до Лондона, Уједињено Краљевство (где је више од 55.000 људи умрло); и Париза, Француска. У Лондону, болест је узела 6.536 жртава и постала позната као „Краљ Колера” (); у Паризу, 20.000 је умрло (од популације од 650.000), а укупан број смртних случајева у Француској процењује се на 100.000. Епидемија је стигла до Квебека, Онтарија и Нова Шкотске (Канада), те државе Њујорк — исте године, а до пацифичке обале и Северне Америке до 1834. У центру земље, ширила се градовима повезаним рекама и паробродским саобраћајем. Колера је погодила становништво Мексика 1833. и 1850, подстакнувши званичнике да неке популације ставе у карантин и искаде зграде — поготово у појединим урбаним центрима; како год, епидемија је била катастрофална.Laveaga, Gabriela Soto; Agostoni, Claudia. „Science and Public Health in the Century of Revolution”. у: Beezley, William H.; ур.

Преко 15.000 људи је умрло од колере у Меки (Саудијска Арабија) 1846. године.Asiatic Cholera Pandemic of 1846-63. UCLA School of Public Health. Приступљено 9. 11. 2017. Двогодишње избијање је почело у Енглеској и Велсу 1848, а узело је 52.000 живота.„Cholera's seven pandemics”. cbc.ca. 2. 12. 2008. Приступљено 9. 11. 2017.

Године 1849, друго велико избијање десило се у Паризу. У Лондону, било је најгоре избијање у историји града, узевши 14.137 живота — више него дупло у односу на избијање 1832. Колера је погодила Ирску 1849. и поморила већи део оних који су преживели Велику глад у Ирској и који су били већ ослабљени изгладњелошћу и грозницом. Године 1849, колера је узела 5.308 живота у великом лучком граду Ливерпулу (Енглеска) — месту укрцавања имиграната за Северну Америку; те 1.834 у Халу (Енглеска).

Избијање у Северној Америци однело је живот бившег председника САД Џејмса Нокса Полка. Колера која се како се верује проширила из ирских имигрантских бродова из Енглеске, захватила је речни систем Мисисипија, убивши преко 4.500 људи у Сент Луису и преко 3.000 у Њу Орлеансу. Хиљаде су умрле у Њујорку, главној дестинацији за ирске имигранте. Колера је узела 200.000 жртава у Мексику.

Исте године, колера се преносила по Калифорнијској, Мормонској и Орегонској рути, а верује се да је 6.000—12.000 умрло на свом путу за Калифорнију, Јуту и Орегон — у годинама колере 1849—1855. Верује се да је више од 150.000 Американаца умрло током двеју пандемија између 1832. и 1849. године.Vibrio cholerae in recreational beach waters and tributaries of Southern California

Године 1851, брод који је долазио са Кубе пренео је болест у Гран Канарију.HISTORICAL GEOGRAPHICAL APPROACH IN THE BEHAVIOR OF THE EPIDEMIC OF THE CHOLERA MORBUS OF 1851 IN THE PALMS OF GREAT CANARY. Сматра се да је више од 6.000 људи умрло на острву током лета,Historia de la medicina en Gran Canaria . стр. 545—546. и то од популације од 58.000.

Током ове пандемије, научна заједница је имала различите ставове о томе шта је било узрок колере. У Француској, доктори су веровали да је колера повезана са сиромаштвом одређених заједница или лошим окружењем. Руси су веровали да је болест заразна, али доктори нису схватали како се шири. САД је веровао да су колеру донели скорашњи имигранти, поготово Ирци, а епидемиолози разумеју да су болести донесене из британских лука. Напослетку, неки Британци веровали су да се болест могла јавити божанским деловањем.

Трећа, 1852—1860 Трећа пандемија колере углавном је погодила Русију, са преко један милион смртно страдалих. Године 1852, колера се проширила источно до Индонезије, а касније је однета у Кину и Јапан (1854). Филипини су инфицирани 1858, а Кореја 1859. Избијање у Бенгалу 1859. допринело је преношењу болести преко путника и трупа до Ирана, Ирака, Арабије и Русије. Јапан је претрпео најмање седам великих избијања колере од 1858. до 1902. Између 100.000 и 200.000 људи је умрло од колере у Токију по избијању 1858—1860...

1854: Избијање колере у Чикагу узело је живот 5,5% популације (око 3.500 људи).Chicago Daily Tribune, 12. 7. 1854 Лондонска епидемија је узела 10.739 живота 1853/54. Избијање у лондонском Сохоу окончано је након што је лекар Џон Сноу идентификовао пумпу у суседству Броуд стрита као контаминирану и уверио званичнике да са ње уклоне дршку. Његовом студијом је доказано да је контаминирана вода била главно средство ширења колере, с тим да он није идентификовао контаминант. Било је потребно много година да се поверује у ову поруку и следствено томе делује. У Шпанији, преко 236.000 људи је умрло од колере у епидемији 1854/55. Болест је дошла до Јужне Америке 1854. и 1855. године, са жртвама у Венецуели и Бразилу. Током треће пандемије, Тунис (који није био погођен претходним двема пандемијама) мислио је да су Европљани донели болест; кривили су њихове санитарне праксе. Неки научници из САД почели су да верују да је колера некако повезана са Афроамериканцима, пошто је болест претежно била у јужним пределима са црначком популацијом. Скорашњи (2005) истраживачи истакли су да су ове популације биле лоше по питању санитарне инфраструктуре и здравствене неге те су живеле у близини водених путева/токова којима су путници и бродови носили болест.

Четврта, 1863—1875 мини|Избијање колере 1892. у Хамбургу, болничко одељење мини|Избијање колере 1892. у Хамбургу, дезинфекциони тим

Четврта пандемија колере почела је у делти Ганга у региону Бенгал, а муслимански ходочасници су је донели у Меку. Током прве године, епидемија је узела животе 30.000 од 90.000 ходочасника из Меке. Колера се проширила Средњим истоком и однета је у Русију, Европу, Африку и Северну Америку; у сваком случају се ширила од лучких градова и уздуж унутрашњих пловних путева.

Пандемија је дошла до Северне Африке 1865. и проширила се до потсахарске Африке, убивши 70.000 у Занзибару 1869/70. Колера је узела 90.000 живота у Русији 1866.„Eastern European Plagues and Epidemics 1300–1918”. Приступљено 12. 11. 2017. Епидемија колере која се ширила током Аустријско-пруског рата (1866) процењује се да је однела 165.000 живота у Аустријском царству, укључујући по 30.000 у Мађарској и Белгији те 20.000 у Холандији.

У Лондону у јуну 1866, локализована епидемија у Ист енду узела је 5.596 живота — таман кад је град завршавао изградњу свог главног канализационог и водоводног система (в. Канализациони систем Лондона); део у Ист енду није био сасвим завршен. Епидемиолог Вилијам Фар идентификова је Источнолондонску водоводну компанију као извор контаминације. Фар је искористио пређашњи рат Џона Сноуа и других који је показивао да контаминирана пијаћа вода лако може да буде узрок колере која је избила 1854. Брзим деловањем спречене су даље смрти. Исте године, употреба контаминиране воде из канала у локалном водоводу изазвала је мање избијање у Исталифери у Јужном Велсу. Радници повезани са компанијом и њихове породице били су они најпогођенији; умрло је 119 људи.

Године 1867, Италија је изгубила 113.000 живота; од болести је у Алжиру умрло 80.000 људи. Избијања у Северној Америци током 1870-их убила су око 50.000 Американаца, када се колера ширила из Њу Орлеанса дуж реке Мисисипи и према лукама њених притока.

Пета, 1881—1896 Пета пандемија колере, према др А. Џ. Волу, као део епидемије 1883—1887. узела је 250.000 живота у Европи и најмање 50.000 у Америкама. Колера је узела 267.890 живота у Русији (1892); 120.000 у Шпанији; 90.000 у Јапану и преко 60.000 у Персији. У Египту, колера је узела више од 58.000 живота. Од избијања у Хамбургу 1892. умрло је 8.600 људи. Иако се градска влада генерално сматра одговорном за вируленцију епидемије, остала је увелико непромењена. Ово је било последње озбиљно избијање колере у Европи, пошто су градови од тада унапредили своје санитационе и водоводне системе.

Шеста, 1899—1923 Шеста пандемија колере оставила је мало трага у западној Европи заслугом унапређења у јавном здравству, али главни руски градови и Османско царство били су нарочито погођени смртима од колере. Више од 500.000 људи је умрло од колере у Русији од 1900. до 1925. године, што је такође било време социјалних нереда услед револуција и рата. Епидемија колере 1902—1904. узела је 200.000 живота на Филипинима,„1900s: The Epidemic years”. Society of Philippine Health History. Приступљено 12. 11. 2017. међу којима и онај револуционарног хероја и првог премијера Аполинарија Мабинија. Колера је избила 27 пута током хаџа у Меки од 19. века до 1930. Шеста пандемија је убила више од 800.000 у Индији. Последње избијање у САД било је 1910/11, када је пароброд Молтке довезао инфициране људе из Напуља у Њујорк Сити. Предострожно здравствено особље изоловало је инфициране у карантин на острву Свинберн. Једанаест особа је умрло, укључујући здравственог радника у болници на острву. У овом временском периоду, пошто су имигранти и путници углавном доносили колеру из инфицираних места, болест је постала повезана са аутсајдерима у сваком друштву. Италијани су кривили Јевреје и Цигане, Британци који су били у Индији су оптуживали „прљаве староседеоце”, а Американци су мислили да проблем долази са Филипина.

Седма, 1961—1975 Седма пандемија колере почела је у Индонезији и названа је Ел Тур (по соју бактерије Vibrio cholerae односно карантинском кампу у египатском градићу Ел Туру на Синају; Готшлих, 1905), а дошла је до Источног Пакистана (данас Бангладеш) 1963, Индије 1964. и Совјетског Савеза 1966. Од Северне Африке се проширила у Италију до 1973. Касних 1970-их, било је мањих избијања у Јапану и на јужном Пацифику. Такође је било мањих извешћа о избијању колере у близини Бакуа 1972, али информације о овоме је потискивао СССР. Године 1970, избијање колере је погодило истанбулски дистрикт Сагмалџилар, а потом и сиромашну сиротињску четврт, узевши више од 50 живота; на крају је инцидент довео до преименовања дистрикта у данашњи назив Бајрампаша, што су урадиле власти које су биле оштро критиковане. Такође 1970, августа месеца, неколико случајева је пријављено у Јерусалиму.

Значајна избијања (1991—2009)