Фудбалска репрезентација Енглеске национални је фудбалски тим који представља Енглеску на међународним такмичењима; под контролом је Фудбалског савеза Енглеске (ФА), владајућег тела за фудбал у тој земљи.
Енглеска је једна од две најстарије фудбалске репрезентације на свету. Заједно са репрезентацијом Шкотске, Енглеска је одиграла прву међународну и професионалну утакмицу 1872. године на стадиону Вембли у Лондону, а њихово седиште је парк Светог Ђорђа у Бертону на Тренту.
Иако је део Уједињеног Краљевства, Енглеска, као и остале земље УК, имају самосталне фудбалске савезе који, исто тако, наступају на континенталним првенствима. Међутим, на Олимпијским играма, енглески фудбалери наступају за Велику Британију, јер на овом такмичењу савези Велике Британије не могу наступати одвојено.
Енглеска је међу осам репрезентација које су освајале Светско првенство, а прва и једина титула освојена је 1966. када је Енглеска била и домаћин такмичења. У финалу је побеђена Западна Немачка после продужетака. Од свих светских првака, Енглеска је једина која је титулу шампиона освојила у домовини, а не у некој другој земљи. Мимо титуле шампиона из 1966, Енглеска је два пута стизала до полуфинала Мундијала — на првенству 1990. у Италији (у борби за бронзану медаљу поражена је од домаћина), а на Мундијалу 2018. у Русији такође је заузела четврто место пошто је Белгија била боља у утакмици за треће место. Енглеска је на трећем месту по броју учешћа на Светским првенствима, одмах иза Бразила и Немачке.
Међу пет европских земаља које су бар једном освојиле Светско првенство, Енглеска једина никада није освојила титулу европског првака. Стизала је до полуфинала Европског првенства 1968. и 1996. када је била домаћин.
Главни ривал енглеске екипе је Шкотска, која јој је била противник на првој међународној фудбалској утакмици 1870, а затим на првој званичној међународној утакмици 1872. У другој половини двадесетог века, створена су још два велика ривалства: с репрезентацијом Немачке и с репрезентацијом Аргентине.
Енглеска фудбалска репрезентација своје мечеве игра на стадиону Вембли у Лондону који је уједно и национални фудбалски стадион. Селекција носи два надимка: Горди албион () и Три лава ().
Историја
Период од 1870. до 1918. године
мини|лево|200п|Чарлс Алкок, организатор првих међународних утакмица између Енглеске и Шкотске. Између 1870. и 1872, Чарлс Алкок је организовао пет међународних мечева под покровитељством Енглеске фудбалске федерације између националних тимова Енглеске и Шкотске. Ове утакмице су претеча модерних међународних сусрета. Иако су се у време одржавања називале међународним утакмицама, Фифа их као такве не признаје јер су играчи који су чинили шкотску екипу били само Шкоти са пребивалиштем у Лондону.
Када је Енглеска одиграла прву утакмицу у гостима против Шкотске 30. новембра 1872. на стадиону у Глазгову, била је то прва званична међународна утакмица у историји фудбала. Овај меч завршен је нерешено без голова (0 : 0). Шкотска је нанела први пораз Енглеској репрезентацији 7. марта 1874, а резултат је био 2 : 1.
Од 18. јануара 1879. и меча против Велса, Енглеска је почела да игра и против других репрезентација мимо Шкотске. Пошто се активно, 1882, укључила и Северна Ирска, дошло је до стварања међународног такмичења, Британског фудбалског првенства, које је било званично од 1884. Између те године и 1914. доминирали су Шкотска и Енглеска, које су током тог периода освојиле 19 титула. Дана 5. априла 1902, дошло је до прве, велике, катастрофе на фудбалским теренима у Великој Британији. Сусрет између Енглеске и Шкотске на стадиону Ајброкс у Глазгову резултирао је са 12 смртних случајева и 527 повређених навијача.
Године 1908, енглески савез је организовао прву турнеју тима изван британских острва да би играо против тимова из континенталне Европе. Енглеска се састала са репрезентацијама Аустрије, Мађарске, Бохемије (данашње Чешке) и сваки меч је добила убедљивим резултатом. Посебно је убедљив био тријумф над Аустријом од 11 : 1.
Током Првог светског рата, 1914. године, у Енглеској су прекинуте међународне фудбалске утакмице. Тек након окончања Великог рата, 19. октобра 1919, поново се активирао репрезентативни фудбал и то пријатељским утакмицама против Ирске. Пре ове утакмице, такође 1919, Енглеска је одиграла две утакмице против Шкотске и против Велса. Међутим, оне се не сматрају међународним, већ мечевима ратног периода, па стога не спадају у службене мечеве. У том периоду, бивши капитен репрезентације, Стиви Блумер, јула 1914, отишао је да тренира немачки тим Берлин Британија, те је завршио у затвору.
Период између два рата (1919—1941) мини|лево|300п|Фудбалери Енглеске на сусрету против Шкотске 1893. мини|десно|300п|Фудбалери Велике Британије на Олимпијском фудбалском турниру 1912.
Читаве 1920-те су биле мрачна деценија за комплетну Енглеску, па тако и за фудбалску селекцију која је само једном успела да победи на Британском домаћем првенству и то 1927. године. Ту титулу су тада поделили са Шкотском. С друге стране, у истом периоду, Енглеска је у три наврата завршавала последња на такмичењу. Тридесете године су биле успешније с три наслова првака, али су остале далеко од перформанси приказаних пре рата.https://en.wikipedia.org/wiki/British_Home_Championship
Почетком тридесетих година двадесетог века, Енглеска је одбила да учествује на Светским фудбалским првенствима, а како ни Велика Британија више није учествовала на Олимпијским играма, овој репрезентацији остало је само такмичење у склопу Британског првенства, те пријатељски мечеви ван Британије на којима су често слали аматерске играче, а не професионалце. Двадесетих година двадесетог века, аматерски репрезентативци доживели су прве неуспехе. Фудбалски савез Енглеске не признаје пораз забележен у Паризу 5. маја 1921. године против Француске од 2 : 1, јер Енглеска није наступила са професионалним играчима. Након овог пораза, савез је донео одлуку да се и ван Енглеске шаље најјача репрезентација, састављена од играча који су наступали у Енглеској фудбалској лиги (основаној још 1888).
Дана 15. маја 1929, Енглеска је претрпела и први пораз ван Британије и то од Шпаније у Мадриду резултатом 4 : 3. Француска је друга земља која је нанела пораз Енглеској, 14. маја 1931, од 5 : 2. Код куће, прва екипа која је пружила озбиљан отпор Енглезима, не укључујући остале британске тимове, је и Аустрија 7. децембра 1932. У изузетно офанзивној утакмици, Енглеска је ипак славила са 4 : 3. Дана 14. новембра 1934. Италија, актуелни светски првак, одиграла је посебно тврд и агресиван меч (назван и Битком код Хајберија). Италијански су на крају изгубили са 3 : 2.
Као и током Првог светског рата, од 1939. у Енглеској су обустављене међународне фудбалске утакмице. Наставак истих уследио је тек 28. септембра 1946.
Крај изолације енглеског фудбала. Дебитовање на Светском првенству (1946—1962)
мини|лево|250п|Били Рајт је био учесник на три различита Светска првенства током `50-их година двадесетог века.
После Другог светског рата, енглеска федерација пристала је да се придружи Фифи. Ова промена става отвара нове перспективе националном тиму, омогућавајући му да изађе на светску сцену и учествује у квалификацијама за Светско првенство 1950. Истовремено, под вођством Стенли Роуза, Енглеска напушта систем селекционе комисије коју је водила федерација, те на чело тима поставља једног човека, Валтера Винтерботома, који је тако постао први тренер Енглеске репрезентације.Walter Winterbottom. Football Hall of Fame. 2005.
Репрезентација се квалификовала на Светски куп 1950. захваљујући првом месту на Британском првенству. Уочи завршног турнира Светског купа, чији је домаћин био Бразил, јавност је очекивала потврду доминације. У првом мечу на турниру побеђен је Чиле са 2 : 0, али су уследила два шокантна, минимална, пораза од Сједињених Америчких Држава и Шпаније, те се, на изненађење комплетне фудбалске јавности, Горди албион враћа кући већ после групне фазе.
Четири године касније, Енглеска се на исти начин, преко Британског првенства, успела квалификовати на Светско првенство. Ипак, исте године, репрезентација је претрпела праву катастрофу, пошто је у пријатељском сусрету у Будимпешти репрезентација Мађарске декласирала Горди албион са нестварних 7 : 1 што је уједно и највећи пораз у историји Енглеске репрезентације. Домаћин првенства била је Швајцарска. Као и 1950, постојале су четири групе од по четири екипе, али прве две из сваке групе, по први пут. ишле су у четвртфинале. Међутим, сваки тим је играо само два меча у својој групи тако да се Енглеска сусрела у групи с Белгијом, Швајцарском и Италијом, али се није састала с Италијом. У свом првом мечу, Енглеска је извукла нерешен резултат, након продужетака, против Белгије (4 : 4), а затим је победила Швајцарску са 2 : 0 у другом мечу групе и тако се пласирала у четвртфинале. Међутим, у четвртфиналу су поражени од актуелног првака света, селекције Уругваја, резултатом 2 : 4 и тако су завршили наступ на овом шампионату.
На Светском купу 1958. у Шведској, за разлику од 1954, тимови су у групама играли три меча уместо два. Енглеска се на овом првенству по први пут сусрела са Бразилом, али упркос очекивањима јавности, овај меч завршен је без победника и без голова, 0 : 0. У преостала два сусрета, Енглеска је такође забележила два нерешена резултата: 2 : 2 против СССР и 2 : 2 против Аустрије, која је у два наврата водила. Пошто су СССР и Енглеска имали исти број бодова и гол-разлику, одиграли су плеј-оф меч за пролазак у четвртфинале првенства. У том сусрету, Совјетски Савез је славио минималним резултатом (1 : 0), па се Енглеска поново после групне фазе вратила кући.
У квалификацијама за Мундијал 1962, Енглеска се нашла у групи са Португалијом и Луксембургом. Уз три победе и један нерешен резултат, Горди албион се квалификовао на првенство. На овом Мундијалу, чији је домаћин био Чиле, Енглеска се нашла у групи 4, заједно са селекцијама Мађарске, Бугарске и Аргентине. Након почетног и новог пораза од Мађарске од 2 : 1, уследила је победа против Аргентине (3 : 1) и нерешен резултат с Бугарском што је било довољно да се Енглеска са друге позиције нађе у четвртфиналу. Тамо је Енглеску чекала једна од најдоминантнијих репрезентација у историји фудбала — Бразил. Иако је Селесао повео у 31. минуту преко Гаринче, Хитченс је донео изједначење у 38. минуту. Међутим, у другом полувремену, офанзивнији Бразил је успео да головима Гаринче и Ваве доносе и коначан тријумф Бразилу од 3 : 1.
Још једном је четвртфинале било кобно за Енглеску, те се савез окренуо склапању и формирању екипе која ће за четири године на свом терену напасти титулу светског првака.
Титула светског првака 1966.
Након неуспеха у квалификацијама за завршницу Европског првенства 1964, долази до смене селектора на клупи Енглеске. Уместо Волтера Винтерботома, репрезентацију преузима Алф Ремзи, док је за капитена именован Боби Мур.
Енглеска се као домаћин директно квалификовала на првенство, а у групи се нашла са селекцијама Уругваја, Мексика и Француске. Након забрињавајућег нерешеног резултата против Уругваја, уследиле су две идентичне победе од по 2 : 0 против Мексика и Француске. У овим мечевима посебно се истакао нападач Ливерпула, Роџер Хант, с три постигнута гола.
У четвртфиналу је побеђена репрезентација Аргентине минималним резултатом (1 : 0), а у полуфиналу једну од најбољих партија у репрезентативном дресу приказао је Боби Чарлтон. Треба напоменути да је капитен, Боби Мур, на овом мечу зауставио најбољег играча првенства Еузебија, а други Боби, Чарлтон, постигао два гола у овом полуфиналу против Португала и тако директно одвео Енглеску у финале Светског првенства.
Финале