Епархија рашко-призренска или Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска је епархија Српске православне цркве.
Надлежни архијереј је митрополит Теодосије (Шибалић), а седиште епархије се налази у Призрену, Због политичке ситуације на Косову и Метохији седиште је привремено премештено у Манастир Грачаницу. Број верника ове епархије је у опадању због политичких притисака и дешавања која су довела до исељавања српског становништва.
Историја
Епархија рашко-призренска оформљена је 1808. године спајањем две древне епархије Српске цркве: Рашке и Призренске. Ове две епархије помињу се у повељама византијског цара Василија II почетком 11. века, а 1219. године улазе у састав светосавске аутокефалне Архиепископије жичке. Уздизањем Архиепископије жичке на степен Патријаршије (1346), Призренска епархија постаје митрополија. Обе епархије припадале су обновљеној Српској патријаршији, од 1557. до 1766. године. Током 18. века, Призренској епархији је прикључена стара Липљанска епархија, а након укидања патријаршије (1766) придодата јој је и Пећ са подручјем бивше Хвостанске епархије. У међувремену, турске власти су најкасније средином 18. века од православних Срба одузеле и у џамију претвориле древну саборну цркву Богородице Љевишке, која је вековима служила као катедрални храм Призренске епархије. Уједињење Рашке и Призренске епархије извршено је у два корака: прво је рашком митрополиту Јоаникију Георгијевићу придодата дужност администратора у Призренској епархији, а потом су обе епархије спојене у једну, Рашко-призренску (1808).
мини|л|Српска патријаршија у 16. и 17. веку У време спајања, функцију епархијског катедралног храма вршила је Стара црква Светог Ђорђа у Призрену. Епархија је 1856. године започела изградњу новог Саборног храма Светог Ђорђа у Призрену, који је довршен и освештан тек 1887. године. Током 1894. године, Рашко-призренској епархији је припојен дотадашњи североисточни део Херцеговачке епархије, са срезовима Пљевља и Пријепоље чиме је извршено заокруживање епархијског подручја. мини|д|Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу мини|д|Манастир Ђурђеви ступови мини|д|Манастир Пећка патријаршија мини|д|Манастир Грачаница
Током 19. века, Цариградска патријаршија је у ову епархију по правилу слала архијереје несрпске народности. Такво стање трајало је све до 1896. године, када је за новог рашко-призренског митрополита постављен Дионисије Петровић, који је био Србин. Његовим избором испуњен је један од главних захтева православних Срба у областима Рашке, Косова и Метохије, који су годинама уназад тражили да им се уместо фанариота постављају владике српске народности. Након смрти владике Дионисија (1900), за новог рашко-призренског митрополита је постављен Нићифор Перић (1901—1911), такође Србин. Општи положај српског народа на овим подручјима крајем 19. и почетком 20. века био је веома тежак. Митрополити рашко-призренски су код турских власти често морали да предузимају кораке у циљу заштите српског живља од злоупотреба локалних званичника и арбанашког насиља над српским народом у Косовском вилајету.
Такво стање трајало је све до 1912. године, када је целокупно подручје ове епархије ослобођено на почетку Првог балканског рата (1912—1913). Већ током јесени јесен 1912. године, војске Србије и Црне Горе протерале су турску војску из области Рашке, Косова и Метохије. Према међусобном споразуму, већи део подручја Рашко-призренске епархије припао је Србији, а мањи део је припао Црној Гори. Коначно разграничење извршено је посебним споразумом између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године. За намесника у делу епархије који је припао Србији постављен је прота Стеван Димитријевић, док је део епархије који је припао Црној Гори реорганизован у посебну Пећку епархију за чијег је епископа постављен Гаврило Дожић. Већ током пролећа 1914. године покренуту су преговори са Цариградском патријаршијом ради канонског укључивања Рашко-призренске епархије у састав Београдске митрополије, али ова иницијатива је морала бити обустављена због избијања Првог светског рата. Уједињење свих српских црквених покрајина спроведено је 1920. године.
Уставом Српске православне цркве из 1931. године укинута је посебна Пећка епархија, а њено подручје је подељено, тако да су протопрезвитеријати берански и бјелопољски ушли у састав Митрополије црногорско-приморске, пљеваљски у састав Митрополије дабробосанске, а читава Метохија у састав Епархије рашко-призренске, док је Манастир Пећка патријаршија као патријаршијска ставропигија остао у непосредној надлежности српског патријарха.
За време окупације током Другог светског рата (1941—1944), епархија је тешко пострадала, а процес њеног систематског уништавања је настављен и током раздобља комунистичке власти (1944—1989). Епархија рашко-призенска је радила попис начињене штете током Другог светског рата. Њихове активности је ометала Управа државне безбедностни. Тако су запленили све пописане податке из Намесништва гњиланског и страх се увукао у парохе који су престали да поднесе извештаје. По одлукама локалних власти многе српске цркве на Косову и Метохији су претваратане у магацинске просторе. У неким случајевима су претварене у штале у којима су Албанци држали стоку.
Током Косовске кризе и НАТО агресије на СРЈ, епархија је поново пострадала, велики део свештенства и народа је протеран, а многи манастири и парохијске цркве су оштећени или разорени од стране терористичких формација ОВК. Уништавање епархије настављено је 2004. године, током Мартовског погрома.
Пошто је на подручју Рашко-призренске епархије током историје постојало неколико српских епархија, након 1999. године су обновљени предлози за поновну успоставу појединих епархија. Ово питање је разматрао и од стране Светог архијерејског сабора СПЦ који је на пролећном заседању 2011. године усвојио закључак о постојању оправданих пастирских разлога за будућу обнову древне Рашке епархије. Спровођење овог закључка је одложено до наступања повољнијих прилика.
Манастири
мини|д|Манастир Високи Дечани мини|д|Манастир Сопоћани
Срушени манастири и манастиришта
На подручју Рашко-призренске епархије постоји велики број манастира девастираних 1999. године који још нису обновљени, као и на десетине манастиришта за које постоје материјални и писани трагови да је ту некада постојао манастир. мини|д|Испосница Светог Петра Коришког Срушени манастири и позната манастиришта:
Епархијски архијереји
Епископи рашки
Леонтије (1123–1126) Кирил (1141–1143) Јевтемије (1170) Калиник (1196)
Епископи призренски
Јоаникија (12. век) Аврамије (1204) Никифор (1216)
Митрополити призренски
Гаврило (1766–1774) Софроније (око 1780) Јевсевије (умро 1789.)
Митрополити рашко-призренски (1808—1920) ПортретИме и презимеВреме службеНапомене Јоаникије 1789—1818 епархије спојене 1808. године Захарија 1819—1830 Ананије 1830—1836 Герман 1836—1838 Синесије 1838—1840 Игњатије 1840—1849 Партеније 1849—1854 Мелентије Спандонидис 1854—1895 последњи Грк (фанариот) 50px Дионисије Петровић 1896—1900 50px Нићифор Перић 1901—1911 50px Гаврило Дожић 1911—1920 издвојена Пећка епархија (1912)
Епископи рашко-призренски, након 1920:
ПортретИме и презимеВреме службеНапомене Михаило Шиљак 1920—1928 50px Серафим Јовановић 1928—1945 ухапшен и депортован у Албанију 50px Владимир Рајић 1947—1956 администрирао епархијом 1945—1947 50px Павле Стојчевић 1957—1990 1990. постао Патријарх српски 50px Артемије Радосављевић 1991—2010 50px Атанасије Јевтић администрирао епархијом 2010 50px Амфилохије Радовић администрирао епархијом 2010 50px Теодосије Шибалић од 2010Теодосије нови епископ рашко-призренски („Политика“, 18. новембар 2010)
Види још
Рашка епархија Призренска епархија Липљанска епархија Пећка епархија Бањска епархија Епархија рашко-призренска у егзилу
Референце
Литература
Спољашње везе Званична страница Епархије рашко-призренске Манастир Дечани Манастири Епархије рашко-призренске Историјат Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Пројекат Растко Вечерње новости (2017): Корак до Рашке митрополије
*