Johan Avgust Strindberg ("Strindberg". Random House Webster's Unabridged Dictionary. [ˈoːɡɵst ²strɪnːdbærj]; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Od svog najranijeg rada, Strindberg je razvio inovativne oblike dramskog delovanja, jezika i vizualne kompozicije. Smatra se „ocem” savremene švedske književnosti, a njegova Crvena soba (1879) često se opisuje kao prvi moderni švedski roman.
Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (-{Tjenstekvinnans son}-) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studijama medicine.
Tri puta se ženio: -{Siri von Essen}-, -{Frieda Uhl}- i -{Harriet Bosse}-. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima -{I}- (-{Giftas I}-) do mizoginih viđenja u Brakovima -{II}- (-{Giftas II}-) i drugim delima.
Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (-{Fröken Julie}-) kojoj prethodi Predgovor (-{Förord}-), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (-{Ett drömspel}-) i Sablasna sonata (-{Spöksonaten}-) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole.
Biografija
Mladost Johan August Strindberg rođen je 22. januara 1849. godine na ostrvu Ridarholmen u Stokholmu, kao treće od osmoro dece iz očevog prvog braka. Po svom domu iz detinjstva naslovio je dramu Spaljena zemlja (Brända tomten). Porodica se 1851. preselila u Klarkvarteren, deo grada koji pripada stokholmskoj oblasti Normalm, a 1856. u ulicu Norrtullsgatan.
Njegov otac, Karl Oskar Strindberg, poslovao je s parobrodima kao agent, i bio je odgovoran za protok robe na Melarenu i kanalu Jeta. Majka, Eleonora Ulrika Norling, služila je u gostionici u Liljeholmenu, a pre udaje 1847. radila je kod Karla Oskara kao kućepaziteljka, otkuda i potiče Strindbergova ideja da jedan svoj roman nazove Služavkin sin. Njena pobožnost izvršila je veliki uticaj na pisca.
Kao dete, Strindberg je bio tih i povučen. Otac mu je bio strog, te je odrastao okružen disciplinom, bogobojažljivošću, i interesovanjem za kulturu. U detinjstvu se posvetio čitanju knjiga iz oblasti prirodnih nauka i cvećarstva.August Strindberg – rebell och nationalhjälte Krenuo je u školu u Klari 1856. godine. Strindberg je 30. decembra 1861. napisao pismo o svom prijatelju Flodkrancu, koji se utopio propavši kroz led na jezeru Brunsviken. U noći između 19. i 20. marta 1962. preminula mu je majka, nakon čega se njegov ionako loš odnos sa ocem pogoršao. Otac mu se naredne godine oženio trideset godina mlađom Emilijom Šarlotom Petešon, koja je 22 godine radila kod njih kao služavka i koju je Strindberg mrzeo. Ona je igrala ulogu stroge majke pre svega prema njegovim sestrama.
Strindberg je 1867. završio privatnu gimnaziju u Stokholmu i upisao Univerzitet u Upsali, koji je napustio nakon pola semestra jer mu se tamo nije dopadalo, a imao je i novčanih poteškoća. Nakon toga izdržavao se radeći kao nastavnik u narodnim školama i privatni učitelj dok je studirao medicinu. Zatim je pokušao da postane glumac u Kraljevskom dramskom pozorištu, gde je postao statista, ali je 1870. odlučio da se vrati u Upsalu. Upravo je u svojim studentskim danima počeo da piše. мини|August Strindberg i Siri fon Esen Ostvarivanju njegove akademske karijere isprečio se njegov običaj da protivreči i svađa se sa profesorima, i on je napustio studije ne diplomiravši. Njegov literarni talenat primetio je i sam kralj, Karl XV, koji mu je, prepoznavši njegov potencijal, dodelio stipendiju 1871. za buduće univerzitetske studije. U zbirci pripovedaka Från Fjärdingen och Svartbäcken (1877) Strindberg satirično i pesimistično predstavlja svoja sećanja iz Upsale. Nakon dve godine zbog finansijske situacije morao je da prekine sa studijama i vrati se u prestonicu, na veliko nezadovoljstvo svoga oca. Počeo je da piše književne kritike u značajnijim novinama, gde je prevodio i dečje pesmice s engleskog, među kojima se nalazi i Bä, bä, vita lamm. Godine 1874. radio je u novinama Dagens Nyheter, a iste godine dobio je i posao asistenta u Kraljevskoj biblioteci, koji je zadržao do 1882. Specijalizovao se za kineski jezik i postao je priznat kao sinolog. Pri Kraljevskoj biblioteci je takođe stekao znanja iz kulturne istorije i književnosti. Otac je odlučio da će njegov miljenik Oskar naslediti celu firmu, a nakon jedne svađe 1876. godine, Strindberg više nikada nije video oca.
Kao mladić, upoznao je udatu Šveđanku iz Finske, Siri fon Esen (rođena 1850), ali to što je bila udata nije sprečilo Strindberga u nameri da osvoji njeno srce. Rekao joj je da ne može da ima decu, no ona je ubrzo zatrudnela, zbog čega je ostavila svog muža, takođe nevernog, i udala se za Strindberga 1877. godine. Siri fon Esen je sanjala o glumačkoj karijeri, što joj je omogućio ovaj brak. Nedugo potom shvatili su da im dete nije došlo u povoljnom trenutku, pa su ga napustili i ono je umrlo nakon tri dana. Kasnije su dobili ćerku Karin (1880), zatim Gretu (1881), i sina Hansa (1884).
Proboj Drama Gospodar Olof, započeta 1872. godine, predstavlja prvi komad kojim je Strindberg pokušao da se probije na švedsku dramsku scenu. On ju je poslao na konkurs Švedske akademije, ali se Akademiji nije dopala. Onda ju je poslao upravi Kraljevskog pozorišta, gde opet nije bila prihvaćena, već mu je rečeno da se vrati kada je prepravi. Pet puta ju je Strindberg prepravljao, i svaki put je bio odbijen, na osnovu toga što drama sadrži nihilizam i bogohuljenje. Izgubivši tako pet godina, mladi pisac je želeo da se ubije. Drama nije postavljena na scenu sve do 1881. godine, u pozorištu Nya teatern.
Strindbergov proboj započinje objavljivanjem romana Crvena soba, koji oslikava njegov boemski život u Stokholmu i koji mu je doneo slavu. Ovo delo označilo je dolazak naturalizma u švedsku književnost, kao i književni period u Švedskoj poznat kao "osamdesete godine devetnaestog veka". Jedno od njegovih najzlobnijih dela, Novo carstvo (1882), predstavlja obračun sa švedskom javnošću u raznim situacijama, poput rečitih debata na staleškoj skupštini o uvođenju predstavničkog sistema i prazničnog otvaranja novih železnica, koje obavezno kulminira kraljevom zdravicom. Zvaničnici su govorili da je Strindberg lagao o njihovim porocima, i da je u pitanju skandalozno pisanje.Carl Grimberg: Svenska folkets underbara öden, del IX, str. 542, P. A Norstedt & söners förlag, Stokholm 1924 Pošto je u velikoj meri kritikovao sve društvene institucije, čak su i hroničari smatrali da nije umesno da se jedan pisac beletristike meša u takva pitanja.
O njemu se mnogo diskutovalo i bio je predmet opštih kritika, te je bio prinuđen da napusti Švedsku. Sa ženom Siri fon Esen (koja je bila razočarana što mora da napusti zemlju i pozorište) i decom, nastanio se u septembru 1883. godine u skandinavskoj umetničkoj koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj, ali samo nekoliko nedelja kasnije preselio se u Pariz, a kasnije u Oši na Ženevskom jezeru, južno od Lozane, u Švajcarskoj.
U inostranstvu, Strindberg je nastavio da piše i objavljuje autobiografska dela poput zbirke pripovedaka Brakovi, i romana Služavkin sin i Ispovest ludaka (En dåres försvarstal), drame kao što su Otac i Gospođica Julija, kao i društveno kritička dela poput Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti). Zbog prvog dela Brakova, bio je optužen za bogohuljenje, što je rezultiralo sudskim procesom. Iako je oslobođen, borba oko knjige ostavila je psihičkog traga na njemu, i on se našao u izgnanstvu.
Nakon oslobađajuće presude, kritikovao je Švedsku akademiju, za koju je smatrao da se sastoji od amatera, a hteo je i da se osveti kralju Oskaru II i kraljevskoj porodici, zbog njihove uloge u sudskom procesu oko Brakova. Kralj je želeo da se Strindbergova dela zabrane.Nationalencyklopedin online Tokom perioda izgnanstva, do 1889. godine, brak mu je sve teže padao, što je bez sumnje uticalo na karakterizaciju ženskih likova u njegovim delima.
Inferno kriza August i Siri Strindberg razveli su se 1891. godine. Strindberg ju je isprva snažno voleo, ali se to naposletku pretvorilo u ogromnu mržnju. Njihov rastanak pratila je umetnička kriza. Strindberg se preselio u Berlin, gde je dane provodio u društvu, između ostalog, Edvarda Munka, poljskog pisca Stanislava Pšibiševskog, i švedskog pisca Adolfa Paula. Nalazili bi se u vinskom podrumu koji su posetioci prozvali Zum schwarzen Ferkel (Crno prase), gde je počeo da pije apsint, tada moderno halucinatorno piće koje su konzumirali mnogi umetnici. Laura Marholm, supruga švedskog pisca Ule Hansona, preuzela je na sebe zadatak da učini Strindberga poznatim i cenjenim u Nemačkoj, što je dovelo do toga da Strindberg pomisli da je ona to učinila kako bi ga strpala u ludnicu i da je ukrala njegova pisma kako bi ih iskoristila protiv njega.
Tokom kratkog braka (1893–1897) s austrijskom novinarkom Fridom Ul, sa kojim je dobio ćerku Kerstin, Strindberga je zahvatila psihička kriza. Prema poznatoj slici simptoma, naučnici iz te oblasti zaključili su da može biti reč o paranoji. Ovaj period, od avgusta 1894. do kraja 1896. godine, naziva se "inferno kriza", iz koje su proistekla dela Inferno, Legende, i Put u Damask. Delimično autobiografsko delo Infrerno napisano je na francuskom za publiku koja se interesovala za okultno, a bavi se religioznom i pshičkom krizom kroz koju je prošao tokom boravka u Parizu i Austriji,
Između 1893. i 1896. živeo je severno od Amštetena, gde su živeli baba i deda njegove žene. U Saksenu, gde se danas nalazi njegov muzej, jedini takav van Švedske, doživeo je svoja otkrovenja o paklu na zemlji, a meštani su ga zvali čudakom, "ein Spinner".
Tokom inferno krize, Strindberg je iz zdravstvenih razloga stanovao kod svog prijatelja Andeša Elijasona u Istadu, čija kuća mu je poslužila kao inspiracija za Inferno. U Istadu je bio u bolnici zato što mu je bavljenje alhemijom nagrizlo ruke. Godine 1896. stanovao je u pariskom hotelu Orfila, nazvanom po hemičaru Matjeu Orfili, u vreme kada nastupila psihoza, pa je mislio da ga progoni falsifikator umetnina i činilo mu se da čuje kucanje u zidovima. Hotel ga je podsećao na manastir.
Takođe je upoznao jednog nemačkog slikara za koga je verovao da je dvojnik iscelitelja Francisa Šlatera, koji je mistično nestao godiniu dana ranije, zbog čega se uplašio i u panici napustio Pariz. "Je li to Poljak sa svojim gasnim aparatom ili su to električni inženjeri sa akumulatorima i reflektorima? ... Vidite li sada da nisam maničan, već progonjen..." napisao je o ovom događaju. Poljak koga pominje je Stanislav Pšibiševski, za koga je Strindberg verovao da je došao u Pariz kako bi ga ubio.
Između 30. jula i 28. avgusta 1896. Strindberg je ponovo bio u poseti kod Aneša Elijasona, čije je dvorište pripojio manastiru u Infernu. Bengalske ruže o kojima piše u poglavlju "Pakao" i dalje se nalaze ispred kuće u Istadu. Nakon ove posete, Strindberg se preselio u Lund, gde je i napisao Inferno, i upoznao pesnika Emila Klena, jednog od malobrojnih prijatelja koje nije pretvorio u neprijatelje.
Strindbergova sestra Elizabet je 1898. primljena u bolnicu zbog manije proganjanja i depresije i umrla je 1904. u bolnici u Upsali. Lik Eleonore u drami Uskrs (Påsk) inspirisan je upravo njom. Od sredine devedestetih godina 19. veka, Strindberg započinje sa naučnim i alhemijskim eksperimentima, želeći, između ostalog, da napravi zlato. U ovom periodu u njegovom stvaralaštvu uočava se novo usmerenje: od anarhizma, realizma i naturalizma ka mistici, simbolizmu i okultizmu.
Povratak u Stokholm