Голубачки град или тврђава Голубац је средњовековна тврђава, споменик културе од изузетног значаја. Налази се у Националном парку Ђердап, на десној обали Дунава, 4 km низводно од данашњег насеља. Смештена је на високим литицама, на месту на ком се река сужава, на самом улазу у Ђердапску клисуру.
Тврђава је грађена лепезасто и састоји се од три дела: предњег, задњег и горњег града (са цитаделом). Чини га укупно 10 кула и две велике колске капије. Испред тврђаве је било цивилно насеље, о чему данас сведоче само неки делимично истражени објекти.
Голубац је имао бурну историју. Током средњег века, водиле су се многе битке око њега, нарочито између Османског царства и краљевине Угарске. 1867. године, турска посада је напустила Голубачки град, који је предат српском кнезу Михаилу Обреновићу. У савремено доба Голубац је популарна туристичка атракција на Дунаву. Током 2012. године је започет пројекат ревитализације тврђаве у оквиру којег је изграђена обилазница и тунел, а до краја 2017. се првобитно очекивала комплетна обнова.
Голубачком тврђавом управља Јавно предузеће „Голубачки град-тврђава”. Тврђава је потпуно обновљена и свечано отворена 29. марта 2019. године.
Уређење тврђаве
Голубачки град-тврђава се налази на десној обали Дунава, у општини Голубац, на улазу у подручје Националног парка Ђердап. Улазна капија тврђаве представља и главну улазну тачку у национални парк са западне стране, а источно од бедема тврђаве се налази природни резерват Голубац.
Основа Голубачког града је неправилна, доследно прилагођена конфигурацији терена. Усечен у стену свакако да је представљао једну од најтежих препрека упаду непријатеља са севера. Највишим тачкама утврђења, источним и јужним, тешко је било прићи због стеновитог терена, а најлакши могући приступ је са западне стране. Између зидова и кула је постојала веза, а из сваке куле могло се изаћи на одбрамбени зид. Голубац је био опасан са девет кула углавном четвртастог облика. Испред најнижег дела утврђења налазио се водени ров, преко кога се мостом, кроз капију, улазило у град. У граду је постојало унутрашње и спољашње утврђење.
Голубац је грађен лепезасто и састоји се од три дела: предњег, задњег и горњег града (са цитаделом). Чини га укупно 9 кула и две велике колске капије. Куле су касније Турци ојачали отворима за топове и додавањем још једне куле (9.) крајем 15. века. Испред града се налази предњи зид (I) који чини спољни зид шанца, a који је вероватно био пун воде јер је повезан са Дунавом који га је вероватно пунио. Град је тешким ланцем повезан са стеном Бабакај (која и данас вири из воде усред Дунава), тако да је у потпуности контролисао како друмски, тако и речни саобраћај кроз Ђердапску Клисуру. Испред тврђаве је било цивилно насеље, о чему данас сведоче само неке, делимично истражене грађевине.
Предњи град
Предњи град се састоји од горњег и доњег дела које је делио зид који повезује 4. и 2. кулу.
У доњем делу се налази улаз (II), који су чувају 8. и 7. кула, која је појачана отвором за топ. На крају града се налази 9. кула, коју су доградили Турци, као ниску артиљеријску кулу. Она контролише пролаз Дунавом и прилаз градској луци (која се вероватно налазила између 5. и 8. куле), а са 8. кулом је везана ниским зидом. Ниски зид везује 5. и 8. кулу, док су крак ка 9. кули додали Турци. Насупрот улазу налазила се колска капија која је водила у задњи град. У овом делу није било грађевина са изузетком остатака који се надовезују на 8. кулу и који су вероватно били са њом повезани у једну целину. Уз сам пут, паралелно са њим, се налази канал ширине 0,5 и дубине 0,75 метара, од кога почиње стрма падина.
мини|десно|Поглед на горњи део предњег града
На зиду који дели горњи од доњег дела је смештена капија (III) кроз коју се иде ка горњем граду. У горњем делу нема грађевина и ту се налази путић који иде ка капији (IV) која води у горњи град и налази се у зиду, на висини 2 метра од земље до које воде степенице, уз саму 3. кулу.
мини|десно|Поглед са цитаделе на задњи град
Задњи град Задњи град од горњег одвајају зид (који повезује 2. и 4. кулу) и оштра стена висине 3 до 4 метра. На зид, над колском капијом, пење се степеницама (VI). Уз саму 5. кулу налази се зграда (VII)(која је вероватно била магацин и војна барака) из које се излазило на зид који се од 5. куле простире паралелно са реком и води скоро до стене на којој је смештена 2. кула.
Горњи град
У горњи град се улази кроз капију (IV) и одатле путић води, паралелно са зидом између 1. и 3. куле, до улаза (VIII) у цитаделу. Испод тог путића се налази неколико зграда, између којих се стаза спушта кроз капију (X) ка 2. и 4. кули и зиду над задњим градом. У стени на којој се налази 1. кула урезан је резервоар (IX) за воду који се пунио кишницом. На зиду, између 4. куле и капије (IV), налази се истурена терасица.
мини|десно|Прилаз Донжон кули 2006. године
Сама цитадела је правоугаоничне, скоро квадратне основе кроз коју се, између спољашњег зида и стене на којој се налази 1. кула, провлачи путић ка последњем упоришту утврђења Донжон кули (1. кула). Последњи део путића (XI), широк непун метар, оивичен је оштрим литицама, које се са једне стране обрушавају у унутрашњост цитаделе неких 5 до 6 метара испод, док се са друге обрушавају неколико десетина метара ниже скоро до нивоа Дунава. Посебну чар том прелазу даје ветар који стално дува, јер је окренут ка Ђердапској клисури, поготово кад из клисуре излети кошава.
Куле мини|десно|Донжон кула 2006. године мини|десно|10. кула Куле у тврђави су са дрвеним спратовима и степеницама у унутрашњости, док су степенице које воде до њих камене. Ширина степеника је непуних 60 сантиметара. Половина кула је са свих страна од камена (1,2,4,5,10), док су остале са три стране камене, а четврту страну, која је окренута ка унутрашњости, немају (3,6,7,8,9,). кула је Донжон. Има осмострану основу из које се издиже кружни врх у чијем се средишту налази квадратна унутрашњост. Улази се кроз врата (XII) која воде до терасе заштићене грудобранима, са које се улази (XIII) у округли део куле. Кроз кулу, око квадратне унутрашњости, воде камене степенице које воде на врх. кула има кружни облик и са свих стране је камена. кула има квадратну основу, док јој је слаба страна окренута ка Донжон кули, а на последњем спрату има терасицу која гледа ка Ђердапу. кула има квадратну основу. Има улаз у равни тла, док се са једног од њених виших спратова излази на зид који је повезује са 3. кулом, у ком се налази капија (IV). У приземљу је смештена православна капелица о чему сведоче нише за олтар, ђаконикон и проскомидија који су окренути ка истоку, а изграђени су са кулом тј. нису касније дозидане. кула је правилног квадратног облика. Једина врата која воде у њу смештена су на зиду, који је спаја са 4. кулом, до кога воде камене степенице (VI). кула има квадратну основу, али је са спољашње стране ојачана неправилном шестостраном основом. Кроз њу воде степенице ка зиду који је повезује са 3. кулом. кула има квадратну основу али је споља појачана у облику круга. кула има неправилну четворострану основу и нешто је нижа од осталих. кула има квадратну основу, док споља има осмострано појачање. кула је ниска (има само један спрат), са отворима за топове. Основа јој је осмострана и готово је истоветна трима кулама које су, са истом наменом (као артиљеријске куле), додате Смедеревској тврђави.
Прошлост тврђаве мини|Голубац мини|десно|Поглед на главну капију, у време када је Ђердапска магистрала пролазила кроз саму тврђаву мини|десно|Горњи град и капија (VI) Средњовековни Голубац настао је на остацима старијег римског утврђења. Од 803. године, до 1018. године, подручје је припадало Првом Бугарском царству, Византијском царству од тада до 1193. године, а Другом Бугарском царству до 1257. године. Добар стратешки положај препознали су и средњовековни градитељи, те су искористили основе старијих утврђења за изградњу нових тврђава. Саграђен је на обали Дунава на самом улазу у Ђердапску клисуру, на литицама узвишења Радана. На овом месту налазила се римска тврђава Vico Cuppae, а у средњем веку овде је подигнуто ново утврђење као војна тврђава за борбу хладним оружјем и важно стратешко упориште. На основу историјских, архитектонских и археолошких података сматра се да је град настао у другој половини 13. и почетком 14. века и да су га градили Срби. Временом је основни изглед тврђаве мењан, пошто је много пута дограђивана и прилагођавана потребама артиљерије, али свој данашњи изглед добила је крајем 15. века.
Голубац се први пут помиње у угарским изворима датираним у 1335, 1337, односно 1342. годину. Према овим изворима, тврђава се везује за угарског краља Лудвика I. Ипак, не зна се када и ко га је подигао, али је његову основу тј. „Горњи град” подигао српски односно православни великаш, о чему сведочи и православна капелица у саставу четврте куле. Град је потом проширен (на „задњи” и „предњи град”) током српске или угарске власти, иако није искључено да је у самом почетку изграђен у овој величини. Последњу фазу у градњи спровели су Турци ојачавши шесту, седму, осму и девету кулу и додавши у продужетку спољашњег бедема ниску артиљеријску кулу (10.) која је надзирала Дунав и штитила пристаниште за шајке, које се уз њу налазило.
Голубачки град се налазио се у саставу државе кнеза Лазара, који је села у околини давао као метохе манастирима. Одмах након Косовског боја, 1389. године, у њега улази Бајазит I. Угарски краљ Сигисмунд преузима 1392. године (Катанић, 1971). Угари град 1403. године предају деспоту Стефану, када је он постао угарски вазал. Град је требало, према уговору из 1426. године, да по деспотовој смрти (Стефан умире 1427. године), заједно са Београдом, буде предат Угарима. Међутим, командант града војвода Јеремија га, из непознатих разлога, предаје Турцима. Према Сегединском миру, из 1444. године, између Угара и Турака, Српска деспотовина бива обновљена и у њен састав улази и Голубац. Након смрти деспота Ђурђа 1456. године, Турци га освајају 1458. године (Срејовић, 1994). Угари на челу са краљем Матијом Корвином успевају да га освоје 1481. године, али га врло брзо напуштају (Симић, 1983; Дероко, 1951). Турци владају тврђавом више векова. Током овог раздобља испред тврђаве временом се развило цивилно насеље, а у 18. веку Голубац се описује као напредан град.
Од тада па до 19. века Турци владају Голупцем. За кратко су га држали Аустријанци (1688—1690) и српски устаници током Кочине крајине и Првог српског устанка. Срби Голубац освајају поново у Другом српском устанку. Ипак, Голубачки град је коначно предат Србима на управу тек 1868. године. Тада, са још неким градовима у Србији, Турци коначно предају кнезу Михаилу Голубац.
Голубац у 20. веку
Непосредно после Првог светског рата кроз стену, на којој се тврђава налази, пробијен је магистрални пут који пролази кроз тврђаву,"Илустровани лист", бр. 9; 1 - 8. март 1923, стр. 4 - Нови пут низ Дунав користећи обе колске капије у утврђењу. Главна улазна капија је срушена без претходно урађене документације. Овај пут је најкраћа веза Србије са источним деловима Балканског полуострва, тако да су се неретко кроз тврђаву провлачили шлепери, који су једва могли проћи кроз капије. Непосредно пред обнову тврђаве, направљен је нови тунел 20-30 метара даље и изван тврђаве, док је постојећи затворен за коришћење у саобраћајне сврхе. Око 1925, голубачка општина је дала једном лиферанту право да вади камен у околини старог града; пошто је било најлакше користити камен самог града, он је начео голубачке куле и тврђаву, чему се успротивило начелство голубачког среза."Рушење града Голупца", Политика, 8. април 1925, стр. 4