Зворник је насељено мјесто и сједиште града Зворник који се налази у источном дијелу Републике Српске, БиХ. Према коначним подацима пописа становништва у БиХ 2013. године за РС, у насељеном мјесту Зворник укупно је пописано 11.082 лица, a на административном подручју града 58.856.„Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013, РЕЗУЛТАТИ ПО НАСЕЉЕНИМ МЈЕСТИМА”
Географија лево|мини|Дрина и Зворник Град Зворник лежи на источним обронцима Мајевице, на надморској висини од 146 m.
Зворник има повољан геостратегијски положај јер се у њему укрштају важни путеви према Сарајеву, Београду, Новом Саду, Бијељини и Тузли. Скоро да је географски лоциран тачно на средини пута за три велика урбана центра: Београд, Нови Сад и Сарајево. Преко два моста на ријеци Дрини одвија се друмски и жељезнички саобраћај са свим дијеловима Србије.
Општина Зворник граничи се са општинама Братунац, Милићи, Власеница, (на југу), Шековићи, Осмаци, Калесија (на западу), Лопаре, Угљевик и Бијељина (на сјеверу), а на истоку са Републиком Србијом и њеном општином Мали Зворник и градом Лозница.
Клима Клима на подручју општине је умјерено-континентална. Љета су топла са просечном температуром ваздуха, најтоплијег месеца јула је између 25 и 38°C. Зиме су већином хладне, а температура најхладнијег мјесеца јануара креће се од +8 до -8°C. Иначе, ови предели имају јаче изражену континенталну климу. Трајање вегетационог периода у просеку износи 150-200 дана са просечним температурама од +16 до +18°C.
По атмосферским падавинама, територија општине спада у сиромашна подручја. Просјечне годишње падавине износе око 850 mm/m² атмосферског талога у облику кише или снега. Падавине су равномерно распоређене у току године. Најинтензивније су падавине у јесен и пролеће. Средња годишња релативна влажност је 78%, а најмања је у летњем периоду, око 60% док се зими креће и преко 85%. Висина снега на појединим подручјима буде и до 1,20 m са честим сметовима, што угрожава саобраћај и причињава штете на крововима стамбених и других објеката.
Ветрови су ретки и слаби. Преовладавајућа су југозападна ваздушна струјања и имају уједно и највеће брзине. Максимална брзина ветра је забележена из јужног правца и износила је 100 км/ч, и углавном причињавају штету на крововима и далеководним стубовима. Магле су карактеристичне уз долине, уз ријеку Дрину, Сапну и друге. Веома су честе и појављују се током целе године са највећом изражености у пролеће и јесен.
Историја Зворника
мини|лево| Тврђава Ђурђев град
Простор на коме се данас налази Зворник био је покривен људским боравиштима још од давних времена. О томе свједоче и разни остаци материјалне културе. Природни и климатски услови пружали су бројне погодности за живот људи на овом простору: на једној страни отворена плодна низија, на другој планине богате шумом, рудом и дивљачи, а на трећој бистра и снажна ријека, богата рибом и погодна за пловидбу.
Најстарији познати становници у зворничком крају, према историјским изворима, били су Скордисци, народ келтског поријекла. Почетком 1. вијека нове ере Балканско полуострво ушло је у састав Римског царства, када је успостављена и римска власт и на овим просторима. Доказано је да су Скордисци прихватили римску власт и да су јој касније помагали у гашењу устанка што су их водили Илири против римског окупатора.
Једно од најбогатијих налазишта до сада (римских) је село Дардагани уз пут Зворник — Сапна. Године 1960. у каменолому „Сиге“ нађени су трагови ранијег римског каменолома. Овдје су нађени комади керамике, три римска саркофага, четири новчића и један касноантички гроб из 4. вијека. Највриједни налаз са овог мјеста је споменик Митриног култа.Мехмед Худовић: „Зворник-слике и биљешке из прошлости“, „Универзал“ Тузла, 1991. стр. 9. Споменик се налази у Музеју источне Босне у Тузли;
Римски трагови показују да је крај око Зворника био густо насељен и да је римским утврдама био добро заштићен. Како овај крај није довољно археолошки обрађен и истражен, није још могуће одредити римски административни центар којем је припадао Зворник са околином нити да је на овом простору постојало насеље.Мехмед Худовић: „Зворник-слике и биљешке из прошлости“, „Универзал“ Тузла, 1991.. стр. 9; Иако је зворнички крај неколико стољећа био под римском управом, сматра се да романизација овог краја није успјела ухватити дубљег коријена.
Средњи вијек По досељењу Словена у ове крајеве овде се измјењују словенски, франачки, византијски и угарски господари. Године 1153. ове крајеве заузимају Угари у борби против Византије и држе их са прекидима све до турског доба. У међувремену спомињу се владари ових крајева Радослав Михајловић, неки Хенрик, српски краљ Драгутин, Ђубашићи, Стефан Котроманић, краљ Твртко први, деспот Ђурађ Бранковић. Од 1389. године зна се за породицу Златоносовића, која се често помиње у вези са Зворником, те се може са доста сигурности претпоставити да су они у то вријеме били његови господари. Од Златоносовића помињу се војвода Вукмир и кнез Вукашин. За њихова живота ови крајеви често мијењају господаре — Угарску, Босну, Српску деспотовину.
Зворник се први пут помиње у историји 1410.Мехмед Худовић: „Зворник-слике и биљешке из прошлости“, „Универзал“ Тузла, 1991., стр. 11; године и то под именом Звоник, а 1519. године под садашњим називом Зворник.Марко Вего: „Насеља босанске средњовјековне државе“, „Свјетлост“ Сарајево, 1957., стр. 142; Зворнички стари град (тврђава) настао је знатно раније, вјероватно у вријеме када се на Дрини усталила граница између Српске државе и Босне, тј. у другој половини 7. вијека или на почетку 9. вијека. Подигнут је на погодном мјесту гдје Дрина полако излази у плодну равницу и гдје су од давнина пролазили и укрштали се важни путеви, од којих је посебно важан онај што је водио од Дубровника и Врх Босне (преко Романије и Дрињаче) и долином Дрине до њеног ушћа па даље за Сирмијум (Сремску Митровицу). Налазећи се на граници Подриња и Соли, а у непосредној близини рударских области, Крупња, Бохорине (Борине) и Зајаче с једне стране и на другој страни близина Сребренице и Саса, град је био честа мета освајача разних војски. И у доба турске управе овим просторима град је имао важну улогу. Зворник је представљао одскочну даску за даља османска освајања на сјевер, а бедем за одбрану од напада Угарске и Аустрије.
О давању имена Звоник (Зворник) постоје три верзије. По првој верзији град је могао добити име по неком усамљеном звонику цркве, која је стајала на мјесту данашњег градског подручја Горњег града или његовој близини. Звоник је морао бити виђен са много страна и из веће даљине, те је тако служио околном становништву као објекат за оријентацију. По њему је мјесто гдје се налазио добило име Звоник, па и град који је ту подигнут. Како су у то вријеме сјевероисточну Босну држали Угари (па и касније) претпоставља се да је црква са звоником подигнута крајем 12. или почетком 13. вијека. Под притиском патарена у првој половини 13. вијека претпоставља се да је црква порушена, а њен звоник остао да пркоси бури и вјетру и служи околном становништву као путоказ. Свакако је требало да прође неколико деценија па да се мјесто на коме је остао прозове Звоником, а то би нам послужило и као податак да претпоставимо да је стари град Зворник подигнут крајем 13. вијека или почетком 14. вијека.Ђоко Мазалић: „Зворник (Звоник) стари град на Дрини“, Гласник Земаљског музеја X, Сарајево, (1955). стр. 75-76;
На основу казивања српског становништва у Зворнику и околини, које је забиљежио Вук Караџић, град је тобоже подигао неки „Звонимир незнабожац“, 800 година прије Христа. У историји још се није нашао траг овог легендарног Звонимира. Владислав Скарић у свом раду „О географској номенклатури БиХ“ на 172. страни објашњава поријекло имена Звечај (мјеста-села, једног у Босанској Крајини и другог у зеничком крају). И на крају се пита: „... да није Звечај назван по звоњењу звона тврђавске цркве, као Зворник (сада Зворник)?“
По другој варијанти коју заступа др Десанка Ковачевић-КојићДесанка Ковачевић-Којић: „Градска насеља средњовјековне босанске државе“,"Веселин Маслеша“, Сарајево, (1978). стр. 136; град је име добио по звонику фрањевачког самостана који је подигнут почетком 15. вијека у Зворнику у насељу Фетија. Међутим, у попису манастира босанске викарије из друге половине 14. вијека не помиње се нити црква нити самостан, а град је тада већ постојао. Поуздано се зна да је фрањевачка црква подигнута у периоду од 1415. до 1432. године, а први пут се помиње у дубровачким изворима 1423. године. Дакле, град је већ постојао када је подигнута поменута фрањевачка црква. Осим тога, и црква и самостан налазили су се ван зидина града око 2km сјеверно, што даље намеће питање: како нешто што је старије, у овом случају је то град, може добити име по нечему што је млађе, а то је звоник фрањевачке цркве? По трећој варијанти Звоник (Зворник) је добио име по томе што терен на коме је подигнут, када се гледа са друге обале Дрине, има облик звона.Ђоко Мазалић: „Зворник (Звоник) стари град на Дрини“, Гласник земаљског музеја X, Сарајево, (1955). стр. 76,77;
Претпоставља се да је град подигнут крајем 8. или почетком 9. вијека. То је доба када овим крајевима господари српски краљ Драгутин, тачније од 1284—1316. године, који удајом своје ћерке Јелисавете за босанског бана Стефана -{I}- Котроманића марљиво ради на јачању православља, не само на овим просторима већ и у читавој Босни. Ако је град подигнут у овом периоду, неминовно се намеће закључак да је са градњом зидина града подигнута и црква са звоником који је био видан са много страна и из веће даљине, те је тако служећи околном становништву као објекат за оријентацију, оглашавање и обавјештавање, дао име мјесту на ком се налазио па и граду који је ту подигнут.
Због недостатка историјских извора било писаних или материјалних, историчари су принуђени да се користе одређеним претпоставкама, легендама и предањима да би дошли до колико-толико, релативно тачних података. Такав је случај и са средњовјековним градом Зворником. Има претпоставки и наговјештаја, додуше не научно утемељених и провјерених, да на потезу Дивича, Доњег и Горњег града постоје и остаци утврђења и грађевина из римског периода. Међутим, овог пута више пажње посветићемо средњовјековном граду.
Постојање манастира на ширем простору источног дијела Републике Српске прије свега Тавне, Папраће, Ломнице и Озрена, могу нас упутити на неке закључке у вези подизања средњовјековног града Зворника. Што предање, што народне пјесме, а историјски извори прије свега Пећки и Троношки љетописи, сагласни су у томе да су све то задужбине Немањића. Подизање Тавне везује се за краља Драгутина и његове синове. Стефан Немања и његов син Сава, као и краљ Драгутин помињу се као оснивачи Озрена.
мини|Зворничка капија
Манастир Папраћа по народној пјесми „Милош у Латинима“ задужбина је жупана Вукана, сина Стефана Немањића, а по троношком и пећком љетопису Папраћу је почео зидати краљ Драгутин, а довршили су његови синови Владислав и Урош. И подизање манастира Ловнице, троношки и пећки љетописи везују се за краља Драгутина.
Такође, поуздано се зна да је краљ Драгутин 1284. на сабору у Дежеви предао власт свом брату Милутину, а он на управу од угарског краља Ладислава IV (брата његове жене) добио Мачву и босанске области Усору и Соли, те је он уз неке српске области управљао и овим подручјем до 1316. године као „сремски краљ“. Дрина је текла по средини његове државе. И Ђоко Мазалић у свом раду „Зворник (Звоник) стари град на Дрини“ на 77. страни пише да је стари град Зворник подигнут пред крај 13. или почетком 14. вијека, дакле у Драгутиново вријеме.