Муамер Мухамед Абу Минијар ел Гадафи (; Каср Абу Хади, око 1942 — Сирт, 20. октобар 2011), опште познат као пуковник Гадафи, је био либијски револуционар, политичар и политички теоретичар који је владао Либијом од 1969. до његовог убиства од стране побуњеничких снага 2011. Либијом је управљао као Револуционарни предсједавајући Либијске Арапске Републике од 1969. до 1977. године и затим као „Братски вођа и предводник револуције” Велике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије од 1977. до 2011. године.
Рођен у близини Сирта у Италијанској Либији у сиромашној бедуинској породици, Гадафи је постао арапски националиста током школовања у Сабхи, а касније је уписао Краљевску војну академију у Бенгазију. Унутар војске је основао револуционарну групу која је свргнула сенусидског монарха Идриза, који је имао подршку Запада, у војном преврату 1969. године. Када је преузео власт, Гадафи је Либију претворио у републику којом је управљао Револуционарни командни савјет. Владајући декретом, из Либије је депортовао италијанску и јеврејску мањину и затворио војне базе западних земаља. Јачајући везе са арапским националистичким владама — нарочито са египатским предсједником Гамалом Абделом Насером — безуспјешно се залагао панарапску политичку унију. Као исламски модерниста, увео је шеријат као основу правног система и промовисао је „исламски социјализам”. Национализовао је нафтну индустрију и све веће државне приходе користио је за јачање војске, финансирање страних револуционара и спровођење социјалних програма, наглашавајући пројекте изградње кућа, здравства и образовања. Покренуо је 1973. године „народну револуцију” оснивањем Основних народних конгреса, представљених као систем непосредне демократије, али је задржао личну контролу над главним одлукама. Своју Трећу међународну теорију је исказао те године, објавивши ове идеје у Зеленој књизи.
Гадафи је Либију 1977. године претворио у нову социјалистичку државу под називом џамахирија (; „држава народних маса”). Званично је прихватио симболичну улогу у управљању, али је остао на челу војске и Револуционарних комитета који су били одговорни за полицију и сузбијање неслагања. Током седамдесетих и осамдесетих година, неуспешни гранични сукоби са Египтом и Чадом, подршка страним милитантима и наводна одговорност за рушење Боинга 747 изнад Локербија у Шкотској, оставили су Либију све изолованијом на светској сцени. Посебни непријатељски односи су развијени са Сједињеним Америчким Државама, Уједињеним Краљевством и Израелом, што је довело до бомбардовања Либије 1986. године и економских санкција Организације уједињених нација.
Од 1999. године, Гадафи је одбацио арапски социјализам и подстакао економску приватизацију, зближавање са западним земљама и панафризам; био је председавајући Афричке уније од 2009. до 2010. године. Средином Арапског пролећа, у источној Либији су 2011. године избили протести против корупције и незапослености. Догађаји су прерасли у грађански рат, у којем је НАТО војно интервенисао на страни антигадафистичког Националног прелазног савета (НПС). Влада је свргнута, а Гадафи се повукао у Сирт, где су га заробили и убили милитанти НПС-а.
Као фигура која изазива велике поделе, Гадафи је доминирао либијском политиком четири деценије и био је предмет распрострањеног култа личности. Одликован је разним наградама и похваљен због свог антиимперијалистичког става, подршке арапском – а потом и афричком – јединству, као и због значајног развоја земље након открића нафтних резерви. Насупрот томе, многи Либијци су се оштро противили Гадафијевим друштвеним и економским реформама; постхумно је оптужен за разна кршења људских права. Многи су га осудили као диктатора чија је ауторитарна администрација систематски кршила људска права и финансирала глобални тероризам у региону и иностранству.
Биографија Детињство и младост: 1942/1943—1950.
Муамер ел Гадафи је рођен у близини Каср Абу Хадија, сеоског подручја изван града Сирта у пустињама Триполитаније у западној Либији. Његова породица порекло води из мање, релативно неутицајне племенске скупине Гадафа, који су били арабизовани Бербери. Мајка му се звала Ајша (умрла 1978), а отац се звао Мохамад Абдул Салам ибн Хамед ибн Мохамад, познат као Абу Мениар (преминуо 1985); породицу је издржавао узгојем коза и камила. Номадски бедуини су били неписмени и нису водили евиденцију о рођењу. Због тога, Гадафијев датум рођења није познат са сигурношћу, а извори датум постављају између 1942. и пролећа 1943. године, иако његови биографи Дејвид Бланди и Ендру Лајсет наводе да би то могло бити и пре 1940. године. Он је једини преживели син, а имао је и три старије сестре. Гадафијев одгој у бедуинској култури утицао је на његов лични укус до краја живота; преферирао је пустињу над градом и повлачио се тамо да медитира.
Од детињства, Гадафи је био свестан мешања европских колонијалиста у Либији; његову нацију је окупирала Италија, а током Северноафричког похода током Другог светског рата био је сведок сукоба италијанских и британских снага. Према каснијим тврдњама, Гадафијевог деду по оцу, Абдесалама Боуминјара, убила је италијанско војска током инвазије 1911. године. На крају Другог светског рата 1945. године, Либију су окупирале британске и француске снаге. Иако су Британци и Французи намеравали подијелити Либију између својих империја, Генерална скупштина ОУН прогласила је да се земљи додељује политичка независност. ОУН су 1951. године основале Уједињено Краљевство Либију, савезну државу под вођством прозападног монарха, Идриза, који је забранио политичке странке и централизовао власт.
Образовање и политичка активност: 1950—1963.
Гадафијево најраније образовање било је религијске природе, а подучавао га је месни исламски учитељ. Након тога, преселивши се у оближњи Сирт како би похађао основну школу, за четири године је напредовао кроз шест разреда. Образовање у Либији није било бесплатно, али је његов отац мислио ће оно користити његовом сину упркос финансијском напрезању. Током седмице Гадафи је спавао у џамији, а викендом је пешачио 32 километра да би посетио родитеље. У школи, Гадафија су малтретирали зато што је бедуин, али он је био поносан на своје порекло и охрабривао је другу бедуинску децу да слиједе његов пример. Његова породица и он су из Сирта се преселили у Сабху у Фезану у југозападној Либији, где је његов отац служио племенског вођу, док је Муамер похађао средњу школу, нешто што ниједан од његових родитеља није урадио. Гадафи је био популаран у овој школи; неки пријатељи које је тамо стекао касније су добили значајне дужности у његовој администрацији, од којих је најпознатији његов најбољи пријатељ, Абделсалам Џелуд.
182x182piksel|мини|лево|Египатски председник Гамал Абдел Насер Насер био је Гадафијев политички јунак
Многи учитељи у Сабхи су били Египћани, а по први пут, Гадафи је имао пун приступ панарапским новинама и радијским емисијама, од којих је најзначајнија била Глас Арапа са седиштем у Каиру. Одрастајући, Гадафи је био сведок значајних догађаја у арапском свијету, укључујући Арапско-израелски рат 1948, државни удар у Египту 1952, Суецку кризу 1956. и краткотрајну Уједињену Арапску Републику (УАР) која је постојала од 1958. до 1961. године. Гадафи се дивио политичким променама спроведеним у Арапској Републици Египат за време његовог јунака, председника Гамала Абдела Насера. Насер се залагао за арапски национализам; одбацивање западног колонијализма, неоколонијализма и ционизма; и прелазак са капитализма на социјализам. На Гадафија је утицала Насерова књига Филозофија револуције, у којој је истакнуто како започети државни удар. Један од Гадафијевих египатских учитеља, Махмуд Ефај, наводно је био наклоњен политичким идејама будућег вође и саветовао га да би за успешну револуцију била потребна подршка војске.
Гадафи је организовао демонстрације и делио плакате који су критиковали монархију. У октобру 1961. године, предводио је демонстрације против сиријске сецесије из УАР и прикупио средства за слање подршке Насеру. Због нереда ухапшено је двадесет ученика. Гадафи и његови другови су такође поломили прозоре у месном хотелу који су окривили за служење алкохола. Како би казнили Гадафија, власти су његову породицу и њега протерале из Сабхе. Преселили су се у Мисурату, где је наставио похађати средњу школу. Настављајући интересовање за арапски националистички активизам, одбио је да се придружи појединим забрањеним политичким странкама које су деловале у граду — међу којима су Арапски националистички покрет, Арапска социјалистичка баас партија и Муслиманско братство — тврдећи да одбацује фракционизам. Халапљиво је читао књиге на тему Насера и Француске револуције 1789. године, као и радове сиријског политичког теоретичара Мишела Афлака и биографије Абрахама Линколна, Сун Јат Сена и Мустафе Кемала Ататурка.
Војна обука: 1963—1966.
Гадафи је накратко студирао историју на Универзитету Либија у Бенгазију, пре него што је одустао од студија како би се придружио војсци. Упркос његовом полицијском досијеу, почео је војну обуку 1963. године на Краљевској војној академији у Бенгазију, заједно са неколико пријатеља истомишљеника из Мисрате. Оружане снаге пружале су јединствену прилику за повећање друштвене покретљивости непривилегованих Либијаца, што је Гадафи препознао као могући инструмент политичких промјена. За време Идриза, оружане снаге Либије обучавала је британска војска; то је љутило Гадафија, који је Британце видео као империјалисте, и у складу са својим мишљењем, одбио је да учи енглески језик и био је непристојан према британским официрима, на крају падајући на њиховим испитима. Британски инструктори пријављивали су га због непокорности и насилног понашања, исказујући сумњу да је Гадафи умешан у атентат на команданта војне академије 1963. године. Такви извештаји су игнорисани, а Гадафи је брзо напредовао током обуке.
Са скупином лојалних кадрова, Гадафи је 1964. године основао Централни комитет Покрета слободних официра, револуционарну скупину названу по Насеровом египатском претходнику. Предвођени Гадафијем, тајно су се сусретали и били су организовани у тајни ћелијски систем, давајући своје плате јединственом фонду. Гадафи је путовао широм Либије, прикупљајући обавештајне податке и развијајући везе са симпатизерима, а владине службе су га игнорисале сматрајући га малом претњом. Дипломирао је у августу 1965. године, чиме је постао официр за комуникацију у сигналном корпусу.
У априлу 1966. године, послат је Уједињено Краљевство на даље усавршавање; преко девет месеци похађао је курс енглеског језика у Беконсфилду у Бакингамширу, курс за сигналног инструктора војног ваздухопловства у кампу Бовингтон у Дорсету и курс за сигналног инструктора пешадије у Хајту у Кенту. Упркос каснијим гласинама, није похађао Краљевску војном академије Сендхарст. Директор курса у Бовингтону извијестио да је Гадафи успешно превладао проблеме са учењем енглеског језика, показајући чврсту гласовну командну способност. Примјећујући да је Гадафијев најдражи хоби читање и играње фудбала, сматрао га је „забавним официром, увек ведрим, марљивим и савесним”. Гадафи није волео Енглеску, тврдећи да су га службеници британске вређали на расној основи и да се тешко прилагођавао култури те земље; утврђујући свој арапски идентитет, обилазио Пикадили носећи традиционалну либијску одјећу. Касније је рекао да се, док је путовао у Енглеску, верујући да је напреднија од Либије, вратио кући „сигурнији и поноснији на либијске вредности, идеале и друштвене особине”.
Либијска Арапска Република Војни преврат: 1969.