300px|мини|Мобилизација српских чича
Последња одбрана је био четврти, задњи позив Српске војске у периоду Краљевине Србије и за време Првог светског рата. Састојала се од мушкараца 18–20 и 46–50 година и намењена је била за стражарске и гарнизонске дужности.
Систем позива у војсци мини|лево|Списак обвезника другог позива на обуци у Књажевцу за март 1891. Општа војна обавеза у Србији уведена је 1883. године а сви војни обвезници делили су се на први, други и трећи позив и трупе последње одбране.Митар Ђуришић, Србија у рату 1914, Београд, 2008. Први позив чинили су сви мушкарци 21–31 године старости Други позива чинила су мушкарци 32–37 године старости. Трећи позив чинила су мушкарци 38–45 године старости. Последња одбрана обухватала је омладину од 18–20 година и старије грађане од 46–50 година. Укупан број бораца I и II позива износио је 336.063, III позива 52.392, последње одбране 6.220 омладинаца и 27.756 старијих, ангажованих у војним станицама, санитетским и профијантским возовима, тако да је до септембра 1914. укупно је мобилисано 423.441 лице, међу којима 870 виших и 3.869 нижих активних и резервних официра и 1.485 административних чиновника и обвезника чиновничког реда.Војни архив Београд, Пописник 2, 3, 5
Стање одеће и друге опреме на почетку Великог рата било је незадовољавајуће: Први позив народне војске био је снабдевен истрошеним оделима, преосталим из балканских ратова 1912/13. године, која су после демобилизације била враћена у магацине. Други позив није имао комплетну одећу, већ је неко имао блузу, неко шињел, неко панталоне, а појединци само шајкачу. Трећи и последњи позив био је у свом народном оделу, без војничког одела и обуће. Поред недостатака у одећи и обући, велика оскудица владала је и у логорској опреми, храни, понтонирском материјалу, телеграфско-телефонској опреми, санитетском материјалу, колима, коњима и многим другим средствима и опреми. Оружје и опрема заплењени од Турака и Бугара нису могли попунити недостатке.Далибор Денда, „Српска војска у предве- черје епохе ратова 1912–1920“, Први светски рат и балкански чвор - зборник радова (ур. Момчило Павловић), Београд, 2014, стр. 423 – 436
Општа разматрања о чичама у Великом рату 300px|мини|Задатак чича је био да чувају железничку пругу, мост или неки важни објекат. 300px|мини|Српски чича, са комплетном опремом на борбеном обезеђењу пруге У Србији која се с почетка 20. века нашла у неколико ратова нико није никад био сувише стар да се бори за интересе сопствене домовине. Они нису носили униформе, јер их Српска војска за њих није имала, па су у маршу пружали слику у исто време смешну и дирљиву, а и по њихово здравље угрожавајућу. Међутим чиче су захваљујући вишегодишњем искуству кроз живот и раније ратове, знали не само како да се цео дан одрже на сувом хлебу од пола фунте, него и како да се заклоне за дрво и камен. Кад је видео, да се Србија налази у самртним мукама, српски чича је желео само једно - да сачува домовину или и он умре с њом. Ратомира Дамјановића Распеће Србије, Итака, Београд, 2014.
Задатак једног чиче
Њихов задатак је био у томе да чувају железничку пругу, мост или неки важни објекат док су се његови синови борили на граници са непријатељем:
А у одсутним тренуцима за опстанак Србије, након снажног продора непријатеље, активно су се укључиле у фронтовску борбу, и заједно су се раме уз раме са војницима првог и другог позива, укључиле у одсудни бој.
Опрема једног чиче Ево како је био опремљен српски чича у Великом рату:
Једино је шајкача била неизоставно обележје српског војника.
Најчешће су били наоружани увелико застарелим пушкама једнометкама М.1880 система Маузер-Миловановић и М.1870 система Бердан. Референце
Литература
Фортијер Џонс „Са Србијом у изгнанство - доживљаји једног Американца са неуништивом армијом“, Њујорк, 1916.
Категорија:Србија у Првом светском рату