Урошевац ( или -{Ferizaji}-) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у југоисточном делу Косова и Метохије и припада Косовском управном округу. Према попису из 2024. било је 48.472 становника. Назив је добио по последњем српском цару Стефану Урошу V.

Град је од праисторије био насељен културом Старчева, Винче и Бадена. У близини града се налазио двор Немањића. Током владавине Османског царства, Урошевац је служио као трговачки центар на релацији Београд—Солун. Септембра 1943. балистичке снаге су стрељале најмање 60 Срба из краја Урошевца због рањавања два албанска жандара од стране комунистичког активисте Трајка Грковића, а овај злочин је познатији као масакр у Урошевцу. Град је ослобођен 17 новембра након Битке за Урошевац. Након завршетка рата на Косову и Метохији из 1999. године, у близини града је изграђен камп Бондстил, који представља базу Армије САД у саставу КФОР. То је највећа и најскупља страна војна база коју су Американци изградили у југоисточној Европи, још од Вијетнамског рата.

Урошевац је такође познат по географском феномену познатом као бифуркација реке. Река Неродимка подељена је у две гране и завршавају се на два различита мора.

Географија Налази се на јужном ободу Косовске котлине, у подножју Шар-планине, на надморској висини од 573 метара. Смештен је на обалама реке Неродимке, познате по ретком хидролошком феномену — бифуркацији, на магистралном путу Приштина — Скопље.

Историја Град, назван Феризовић када је био део Османског царства, био је нешто више од села до 1873. године, када је отворена железница Београд — Солун, која је пролазила градом. Име потиче од хотела пре 1873. године у власништву Фериза Шасиварија.

Праисторија 170п|мини|лево|Богиња Варос

Најстарија етно-културна група која је живела у 6. и 5. миленијуму пре нове ере на територији Косова и Метохије била је старчевачка култура. Припадници ове групе изградили су своје домове у близини река и речних тераса. Правили су куће од врба и блата, док им је главна професија била орање и бављење пољопривредом.

Друга група која је заузела место старчевачке културе је винчанска култура. Ове смене становништва извршене су око 4300. године пре нове ере. Новопридошли су такође изградили своја станишта у близини река. Ова станишта су била необрађена, са густим редовима врба и кућа од блата. Остаци њихове материјалне културе, углавном различити облици керамичких посуда и велики број фигура печених глина, сведоче о високом културном нивоу.

Након Старчева и Винче, уследила је култура Бубањ-Хам. Ова културна група се проширила са истока, са територије данашње Бугарске. Када су носиоци ове етно-културне групе стигли у регион пре краја 6. миленијума пре нове ере, уништили су станишта Винча. Остаци њихове материјалне културе нису преживели.

Након Бубањ-Хам, баденска култура је стигла из Дунава, што представља њен најјужнији утицај на Косову и Метохији. Баденска култура завршила је пре краја 3. миленијума пре нове ере.

Антика

Почевши од 8. века пре нове ере, а затим током наредних векова, све до римског освајања, може континуирано преносити нову културу у региону, племе Дардани. Дарданци су спалили своје мртве и сахрањивали њихове остатке у гробницама тумулус.

Око 280. године пре нове ере, неке епизоде из живота Дарданије достижу историјске записе као политичка заједница којом влада краљ.

Већина информација о Дарданцима говори о њиховим ратовима против Македонаца. Први контакт Дарданаца и Римљана догодио се 200. године пре нове ере када су понудили војну помоћ у борби против Македоније. Године 96. п. н. е. римски цар Корнелије Сула покорио је Дарданце. Бројна римска насеља успостављена су преко долине, на старим језерским терасама. Та су насеља пратила путну мрежу; повезујући градове као што су Улпијана и Скопље, који је био део важног пута који повезује Македонију са Далмацијом, пролазећи преко Урошевца и клисура Качаника. Део пута откривен је на кориту реке Лепенац, један код села Догановић, други код села Реке.

Средњи век мини|Стара фотографија железнице

Године 1183, појавом Немањића, а нарочито у 14. веку, овај део Косова постаје значајно политичко, привредно и културно средиште српске средњовековне државе. Тада је на територији око данашњег Урошевца постојао велики број племићких двораца и летњиковаца са богатим аристократским животом који се дешавао унутар њихових зидова. Они су били места окупљања српског племства и центри где су доношене важне политичке и друге одлуке, али и места која су походили страни изасланици и истакнути гости из владајућих европских племићких породица. Овде су изграђени неки од познатијих средњовековних дворова: Сврчин, Пауни, Неродимље, Штимље и други. У Сврчину је српски цар Душан први пут крунисан за краља године 1331, а дворац у Паунима, познат по својој лепоти, био је омиљено место краља Милутина где је и провео своје задње дане живота. У Паунима је 1342. године цар Душан примио Јована VI Кантакузина, једног од претендената на византијски трон тог времена. Неродимље, са тврђавама Велики и Мали Петрич око дворца, била је омиљена резиденција Стефана Дечанског. У Штимљу се налазио дворац краља Уроша у коме је он наплаћивао дажбине. Након смрти цара Уроша у Неродимљу 4. децембра 1371. године, ова територија улази у састав земаља Вука Бранковића, тада господара Дренице и Косова. Цар Урош је био сахрањен у Манастир цара Уроша где је остао до 1708 када је пребачен у Манастир Јазак на Фрушкој гори.Здравковић, Иван (1975). Средњовековни градови и дворци на Косову. Београд.

Под турском влашћу мини|Урошевац (Феризовић) почетком 20. века

У доба Османске империје, у пописним дефтерима, па ни у каснијим турским изворима, све до изградње железничке пруге, не помиње се насеље под именом Фериз-беј (Феризовић).

У то време, данашњи Урошевац (до 1912. Феризовић) био је само омање село окружено шумом и мочварама, све до 1873. када је отворена железничка пруга од Косовске Митровице до Скопља. Била је то прва значајнија пруга пуштена у саобраћај на територији данашње Србије. На скоро голом пољу, налазио се хан чији је господар био извесни Фериз-бег Шашивари. Поред хана је подигнута железничка станица, која по називу власника хана добија име Феризовић, а по станици и место које почиње да ниче уз њу. Када је око 1900. године насеље Феризовић подигнуто на степен мудирлука (среске испоставе) његово име је због српског облика по свом наставку избачено из званичне употребе и замењено именом Фериз Беј. Међутим, ово је име остало само у службеној употреби, а становништво је варошицу и даље звало Феризовић. Код сељака из околних места заживео је назив Тасјан, што је турска форма француске речи -{station}- — „станица”, по објекту око кога је настао град.

Изградњом пруге путеви из правца Призрена са запада и Гњилана са истока одједном су добили на важности. Уместо коњским караванима пољопривредни и занатски производи овог дела Косова сада су могли да се превозе железницом до Солуна, а у Урошевцу је истоварана солунска роба за Призрен и Гњилане. За мање од 25 година око железничке станице израста варошица од 400 кућа и око 150 дућана. Захваљујући погодном географско-саобраћајном положају Урошевац постаје важан трговачки и транзитни центар оног времена. Будући да се развијао у последњим деценијама 19. века, у време када се и у централном делу Балканског полуострва осећао утицај европске културе, град је врло мало примио од турско-источњачког обележја. Као најмлађи град на Косову он у то време одаје утисак модерне вароши. Феризовић чак нема одвојену чаршију као остале вароши, већ се чаршија пружа дуж целе вароши, њеном средњом и највећом улицом. Ипак, мали и збијени дућани са ћепенцима откривала су турско-источњачки утицај на његову архитектуру. Почела је градња путева, ханова, школа... Место је већ имало џамију и крај ње турску школу. Срби су за градњу школе добили дозволу (ферман) 1879. годинеНушић, Бранислав (2007). Косово. Приштина: Панорама..

Пре званичног припајања Краљевини Србији, име града је промењено у Урошевац по Стефану Урошу V, последњем цару Српског царства. Промена назива одиграла се 22. октобра (4. новембра) 1912. године. По писању „Српских новина”, ослобођење су поздравили и варошки Турци, јер су и они „много подносили од насиља арнаутског”.Српске новине, 24. октобар 1912, thumb|Војвода Танкосић у Урошевцу

Указом Краља од 23. јануара 1914. године насеље је добило статус варошице.

Модерна Први светски рат

мини|десно|Урошевац почетком 20. века

Почетак Првог светског рата раздвојио је Србију и Црну Гору, и зато што су обе државе биле умешане од почетка рата, такође је Космет било покривен борбама. Октобра 1915. године Бугарска је ушла у рат и имала је војна дешавања на подручју Урошевца, која је била део главне артерије која је спајала Куманово и Скопље са Косовом и Метохијом. Град је служио као зауставна тачка за продор из Бугарске Качаничке клисуре. Отпор Срба завршио се 25. новембра 1915. године, када их је освојила бугарска војска, што су им омогућили Албанци у нади да ће се ситуација променити и да ће тешка ситуација бити готова. Дана 1. априла 1916. године Урошевац је остављен Бугарској као станични кључ, али могућност коришћења железнице дата је у употребу и аустроугарској команди за железничку пругу Призрен — Урошевац — Албанија.

Када је насеље пало на Србију током Првог балканског рата, локално албанско становништво пружало је одлучан отпор. Према одређеним извештајима, борбе су трајале три дана. Затим је српски командант наредио становништву да се врати кући и да се преда. Када су се преживели вратили, 300–400 мушкараца је погубљено, а према подацима католичког архијерејског архиепископа Лазара Мједе, само су три муслиманска Албанца старија од петнаест година преживела. Уследило је уништавање села у околини Феризовића, насељеним Албанцима. Пре него што је Лондонског споразума 1913. године Феризовић учинио део Краљевине Србије, име је промењено у Урошевац, након Стефана Уроша V, као део напора србизације почетком двадесетог века, када су била настањена места на Косову и Метохији добила име по јунацима из српске епске поезије.

Други светски рат Рани период Другог светског рата имао је позитиван утицај на становнике Урошевца због тога што нису реализовали међународни уговор из 1938. године, који је потписан између Југославије и Турске за пресељење Албанаца у Турску, а који је садржао масовно досељавање становника Неродимског среза. Према овом уговору, ова миграција је требало да се реализује у периоду од 1939. до 1944. године. Али, напад Италије на Албанију ово није остварио. Нападом Италијана и Немаца на албанске земље, италијанске трупе распоређене су у Урошевцу, јер је пронађен помоћни војни аеродром Краљевине Србије, који је служио за спуштање италијански ваздухоплов.

Године 1941. водећа тела Комунистичке партије у Урошевцу су се обавезала да ће се што више становника придружити Народноослободилачком покрету, крајем ове године у Урошевцу су већ биле формиране нелегалне наоружане групе. Капитулацијом Италије земљу је окупирала Немачка, где је понашање немачке окупације било повољно у поређењу са Италијанима према албанском становништву. Септембра 1942 Албански балисти су убили најмање 60 Српских цивила због рањавања два Албанска жандара. Чак и после немачке инвазије, Народноослободилачки покрет је још више ојачан до 1943. године, када је почело хапшење и депортација свих учесника. Овај покрет је резултирао ослобађањем земље и на крају је дошао до ослобођења града 2. децембра 1944. године. Након ослобађања града пред Народноослободилачким покретом стајала су два задатка: ослобађање и заштита на целој територији и обнова економије државе.

Друга косовско-метохијска бригада улази у Урошевац|алт=Друга косовско-метохијска бригада улази у Урошевац|ивица|299x299п

Рат на Косову и Метохији