350п|мини|десно|Положај Новог Козјака у општини Алибунар Нови Козјак је село у општини Алибунар, у јужнобанатском округу. Простире се на североисточном делу обода Делиблатске пешчаре. Лежи на 45°11’ северне географске ширине и на 20°51’ источне географске дужине, на надморској висини од 87-89 метара. Према попису из 2022. било је 482 становника, што је пад од око 25% у односу на претходни попис из 2011. године.
Назив села Прво име села је било Фердинандсдорф (-{Ferdinandsdorf}- — Фердинандово село), у част тадашњег цара Фердинанда. Касније, после револуције из 1848, назив бива мађаризован у -{Ferdinandfalva}-. Ово се име одржало све до 1918, када добија назив Фердин. У народу је распрострањено мишљење да је име села у вези са коњима, њиховим узгојем на пустари коју су населили, јер немачка реч "Pferd" (или Ferd) то означава. Овај назив је село носило до 1947. (мада га становници и данас често користе), када је, на предлог Народног одбора, у знак сећања на револуционарне догађаје на планини Козјак у Македонији и на истоимено спаљено село у подножју планине, промењено у Козјак, а 1951. у данашњи облик Нови Козјак.
Постанак насеља Почетком -{XIX}- века, за време владавине Фердинанда Великог, са десне обале канала Марије Терезије, поступање племића је било такво да је достигло врхунац незадовољства код народа. Међу исељеницима се појавио покрет за исељавање у Војну границу, где је војна служба била блажа, а кулука није било. Граничарска штација у Фердину је ушла у састав банатске војне границе. Компанијска команда је била у Иланџи, као део 14. пешадијског пука са седиштем у Вршцу.
Највећа група ових незадовољника се налазила 1815. године у селу Долцу у Тамишкој жупанији. На њиховом челу се налазио поп-Вука Лалић, којем је у сврху насељавања додељен атар данашњег Новог Козјака. Званично је основано насеље Фердинсдорф 1817. године, по династу. Код Лалића је очувано предање да су се они доселили из Долца, из Далмације. Тада је цео атар био пашњак и није припадао ни једном од суседних села, јер је као ободни део пешчаре био неплодан и ни једно село га није прихватало као свој. Преко те пустаре је водио пут од Иланџе до Црепаје.
Прва и највећа група досељеника се населила 1. маја 1818. године из Долца под вођством Вуке Лалића. Основано је око 100 кућа у којима је живело између 600 и 700 становника. Из тог места донете су и црквене матичне књиге које су настављене да се воде.
Породице које потичу из Долца су: Лалић, Ковачев, Писаров, Драгој, Думитров, Војнов, Жарков, Првачки, Главаш, Недељков, Пандуров. Исте године су у село дошле и породице Николић (из Чоке), Рашков (из Рудне), Перинци и Милетини (из Иванде), Давидов (из Шенђурђа), Тодорови (из Денте), Бокшaнов (из Бокше), Грозданић, Диклић, Милутинов и Љуботинов (из села Главач у Лици), Идворски (из Идвора), Станков (из Бачке), Косанић (из Чанада). После 4-5 година доселиле су се још и породице Тома (из Калоче), Алексић (из Модоша, данас Јаша Томић). Мора се поменути још и породица Новаков. Пореклом из Босне, одакле је Новак (по коме је породица добила име Новаков) дошао у Козјак са три брата, након обрачуна са Турцима. Ове породице и даље чине око три четвртине становника села, од којих је и даље најбројнија Лалић (око половине становника).
Историја Општина је насељена 1. маја 1818. године за време аустријског цара - угарског краља цара Франца I.
Године 1884. у Фердину је било 1622 душе. Депопулацију је условило исељење породица у Србију, при чему су се неки као осиромашени повратили назад. По новом пребројавању крајем 1893. године забележено је 1423 православних становника. Данас, већина становника села су Срби православци, а поред њих живе и Мађари, Словаци, Румуни и Роми.
Године 1905. Фердин је велика општина у Алибунарском срезу. Тада у њему живи 1561 становник у 259 домова. Срби доминирају, има их 1482 православне душе (или 94%) са 257 кућа. Од јавних здања у месту су српска православна црква и комунална мешовита школа. Село има све ПТТ комуникације и жељезничку станицу.Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
Дана 13. новембра 1918. године дошла је велика група Војвођана из Новог Сада у Београд, које је примио краљевић Александар Карађорђевић. У делегацији су били поред Јаше Томића и Богдан Дејановић парох фердински (1907-1918) и други учесници Велике скупштине у Новом Саду, на којој је усвојена одлука о припајању Војводине директно краљевини Србији."Вечерње новости", Београд 1918. године
У Фердину је била жандармеријска станица 1926. године.
Ратарско певачко-дилетантско друштво "Обилић" је формирано 1930. године. Основао га је учитељ М. Стојановић, а истакнути чланови су парох Богдан Дејановић (који је био и бански већник), богослов Петар Идворац и Лалићи - Паја и Милан - његов хоровођа."Време", Београд 23. април 1933. године
Црква и школа Парохијско звање је основано 1818. година, а црквене матичне књиге се од тада воде.Старе матице су започете 1779. године и донете ту из Долца. Државни шематизам православног клира у Угарској из 1846. године, показује да су у парохији са 1285 душа, свештеници тада били, парох Пантелејмон Петровић, а његов капелан Димитрије Петровић.Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846. По званичном митрополијском попису из 1865. године, у Фердину је било 1386 православних душа - све Срба, а Румуна није било."Српски летопис", Нови Сад 1866. године Прва црква је изграђена одмах по оснивању насеља. Посвећена је била Св. арханђелу Гаврилу. Изграђена је од плетара на месту око 10 метара северно од данашње, која је изграђена 1853. године. Место њеног олтара је данас означено крстом у порти цркве.
Парох фердински 1831. године Пантелеј Петровић јавља се прво у свом Фердину,Јевта Поповић: "Свеславије или Пантеон", Будим 1831. године а затим 1836. године и у Темишвару, као претплатник књиге. То ће бити и 1846. године, али у Алибунару. Са њим се на списку јавља још неколико "првих" становника: Симеон Лалић исписани каплар и епитроп, Аћим Главаш исписани каплар, Димитрије Марковић исписани каплар и солар, Георгије Поповић граничар и магазионер.Јован Суботић: "Краљ Дечански...", Будим 1846. године На изложби граничарских рукотворина одржаној маја 1866. године у Бечу, учествовале су жене из Фердина. Свој тепих су изложиле Тома Тина, Лалић Персида и Ковачев Персида, док је Алексић Мила показала свој узорак свиленог платна.
Православна црква фердинска је грађена 1851-1853. године, а прва литургија одржана 13. јула 1853. године. Тог дана је од тада црквена слава - Св. арханђели Михаил и Гаврил. У време градње нове цркве, свештеник је био Димитрије Петровић, који се као парох спомиње и 1868. године, са капеланом Николом Мојићем. При градњи цркве је село оскудевало у средствима, па је изграђена без олтара, који је дограђен тек 1878. Иконостас и иконе на певницама и троновима осликао је 1876. године сликар Љубомир Александровић.
По парохијском извештају администратора поп Симе Жигића из 1894. године, у месту нема парохијског дома, а има парохијска сесија земље од 34 кј. земље."Српски сион", Карловци 1894. године Парохијски дом је изграђен тек 1912. године.Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године Свештеник је зависио од бира (парохијала) и штоле (награде за поједине свештеничке услуге тзв. требе). Спадала је парохија (четврте класе) у протопопијат Вршачки, епархије Вршачке."Српски сион", Карловци 18. септембра 1894. године Назаренску секту је покушао да оформи у Фердину, неки Словак из Падине сувачар и дунђерин који се ту населио 1889. године и мисионарио. Богдан Дејановић је био фердински парох 1906. године. Године 1905. црквена скупштина је редовна под председништвом Крсте Томе. Црква је била у лошем стању, а постоји српско православно гробље. Православна парохија је четврте платежне класе, а парох је тада поп Богдан Дејановић, родом из Земуна, који је ту већ пет година.Мата Косовац, наведено дело
Српска православна школа је основана после 1817. године, и звала се "тривијална народна". Учитељ је 1830. године био Јован Дрндарски, затим Стефан Јовановић (1842-1847). Учитељ Јовановић је 1846/1847. године имао 118 ђака. Купац једне књиге 1846. године је био Георгије Бољанац "дјетоучитељ". Његов колега Васа Максимовић учитељ, набавља неку другу књигу 1855. године. Учитељ Никола Ракиџић 1871/1872. ради у школи са 103 ђака. Месеца фебруара 1883. по огласу за упражњено место учитеља у Фердину, понуда је била: основна плата 300 ф, стан и огрев. До 1890. године учитељ је био Коста Петровић, који је прешао у Мокрин."Школски лист", Сомбор 1890. године Из парохијског извештаја из 1894. године се каже месту постоји једна комунална (државна) школа са једним учитељем. Број школске деце је био 184, али је школу походило 100 деце. Постоји и недељна (пофторна) школа коју похађа 53 полазника. Та школа је од 1878. године комунална, државна, издржава је месна политичка општина. Ради у једном здању; редовну наставу прати 175 ђака, а у недељну школу иде 65 ученика старијег узраста. Учитељ је тада Коста Петровић, стручно оспособљен.
Нови Козјак данас Нови Козјак је данас месна заједница у оквиру општине Алибунар. У месту постоји основна школа „Милош Црњански“ у коју иду ученици од првог до четвртог разреда, док од петог разреда основну школу похађају у суседном селу Иланџа. Становништво се претежно бави пољопривредном, и то ратарством и сточарством, што је традиција људи који живе у овом селу и тиме су се бавили од давнина. Ратарство је последњих година доживело праву експанзију, модернизацијом машина, трактора, комбајна, прикључних уређаја, довело је до тога да је број људи који је потребан за обраду земље драстично смањен на у односу на претходне деценије. Данас најрентабилнија биљна култура је кукуруз, тако можемо приметити да и људи у овом селу највише пажње посвећују баш овој биљној култури. Највећи број породица у селу обрађује између 15 и 100 јутара земље, што им обезбеђује уз пропратне пољопривредне зараде нижи средњи и средњи стандард, док је мали број породица које обрађује између 200 и 1500 јутара земље, што им обезбеђује веома пристојан живот.
мини|Нови Козјак мини|Нови Козјак зими
Просторни изглед и делови насеља Тип насеља обзиром на груписаност је ушорено. Површина насеља 1,71 km², дужина 1,60 km, а ширина 0,67 км
Саобраћајна повезаност у односу на општински центар Назив општинског центра је Алибунар, са удаљеношћу од 18 км асфалтног пута, који је изграђен 1965. године. Укупан број становника је 2015. У насељу постоји аутобуско стајалиште, са 6 аутобуских веза дневно. Удаљеност најближе железничке станице је 18 км. Број особа које свакодневно одлазе у општински центар је 40. Разлози свакодневног одласка је: радно место, школа, и неки остали разлози. Док, број особа које једном седмично одлазе у центар је 100, једном месечно 300, а једном до шест пута годишње 500.
Земљиште, производња, опремљеност, остала привредна активност, стандард
Структура катастарске општине у којој се село налази Површина 3263-53-08 хектара. 3136 је плодно, а 126 неплодно. Обрадивост ораница и башта 2809 хектара, винограда 35 хектара и пашњака 292 хектара. Власничка структура обрадивих површина је иста као и пре 20 година, индивидуалног сектора је 2660 хектара, а друштвени сектор 476 хектара. Број и величина пољопривредних газдинстава у селу износи, до 1 ha 27 газдинстава, од 1,1 до 3 ha 15 газдинстава, од 3,1 до 5 ha 10 газдинстава, од 5,1 до 8 ha има чак 100 газдинстава, од 8,1 до 10 ha 23 газдинстава и од 10 ha и више има 25 газдинстава.
Пољопривредна производња-просечни приноси Пољопривредне гране које су биле развијене пре 20 година су: ратарство и сточарство.